Шта каже Библија

Да ли морамо испунити своје завете?

ИНАЧЕ срећан брачни пар суочава се с мучним проблемом. Пре много година, кад су се нашли у тешком породичном шкрипцу заветовали су се да ће десетину својих прихода даровати Богу уколико их он ослободи њихових проблема. Сада, већ у поодмаклим годинама и оптерећени неочекиваним финансијским проблемима, они се питају: „Да ли смо присиљени да испунимо тај завет?“

Њихова неприлика наглашава савет једног мудрог човека против пренагљености у говору: „Боље ти је не чинити завета, него га чинити и не испунити. Не дај устима својим да ти пу̏т на грех наведу, и не кажи пред весником божјим да је то несмотреност била“ (Проповедник 5:4, 5 [5:5, 6, ДК]).

Нема неубедљивих изговора

Иако су безвредне заклетве и празна обећања нормална ствар у данашњем попустљивом друштву, не можемо очекивати да Бог верује измишљеним изговорима; њима не бисмо могли да заваравамо чак ни пословне људе. Чланак „Business Integrity: An Ohymoron?“ који се појавио у пословном журналу Industry Week жали се: „Ми више не верујемо људима да ће рећи истину, да ће поступати поштено уместо да се служе лукавствима, да ће испуњавати своје обавезе.“ Док се домишљатим измишљотинама, попут оне: „Већ смо послали новац, како то да још није стигао?“, може да добије на времену код људских поверилаца, анђеле никада не можемо преварити.

То не значи да Бог користи анђеле да би силом изнудио оно што је неко заветовао, као што то чине бескрупулозни зеленаши који можда користе своје грубијане да би изнудили исплату камата од несрећних жртава. Уместо тога, Бог с љубављу своје анђеле чини ’духовима за [изграђујућу] јавну службу, послане да служе онима који ће наследити спасење‘ (Хебрејима 1:14, NW). Као такви, анђели могу и играју улогу у одговарању на наше искрене молитве.

Међутим, ако у нашим молитвама непрестано дајемо празна обећања, можемо ли с правом очекивати Божје благослове? Мудар човек је изјавио: „Зашто да се гневи Бог на речи твоје и да потре [бар до одређене мере] дело руку твојих?“ (Проповедник 5:5б [5:6б, ДК]).

Зато није страх од анђела осветника то што треба да нас наведе да испунимо наше завете, уместо да се изговарамо. Уместо тога, ми треба да ценимо наш добар однос с Богом и да искрено желимо да нас Бог подупре у нашим активностима. Као што се раније споменути пар предивно  изразио: „Желимо имати чисту савест пред Богом и желимо поступати према његовој вољи.“

Задржати добру савест

Да бисмо могли имати чисту савест у вези с испуњавањем завета, морамо да будемо поштени према себи. Да то прикажемо: Претпоставимо да вам неко дугује већу своту новца, али због неке несреће није у могућности да вам врати новац. Шта би вас више задовољило — да он једноставно слегне раменима на цели дуг говорећи како је немогуће да га врати, или да тако уреди ствари да вам редовно исплаћује мањи износ, према својим могућностима?

По тој истој логици, претпоставимо да се непромишљени завет о посвећивању целог нечијег времена или других средстава исправним хришћанским активностима једноставно не може испунити. Зар не треба да се осећамо обавезнима да испунимо свој завет у оној мери у којој нам то допуштају садашње околности? „Добра је воља кад постоји“, писао је Павле, „угодна“ без обзира да ли можемо дати пуно или мало (2. Коринћанима 8:12). Али, шта је са заветима које је неко учинио пре него је стекао тачно спознање библијске истине?

Неисправни или небиблијски завети

Ако схватимо да је завет нечист или неморалан, треба да га одбацимо као ужарено угљевље (2. Коринћанима 6:16-18). Ево неколико примера нечистих завета:

◻ Завети дати кривим боговима или богињама, као што је вавилонска ’краљица небеска‘ (Јеремија 44:23, 25).

◻ Незаконити завети, као што је била заклетва 40 мушкараца да неће ништа јести док не убију апостола Павла (Дела апостола 23:13, 14).

◻ Отпаднички завети који следе „науке ђаволске... лажних учитеља... који забрањују женити се, и узимати јела која Бог створи да их са захвалношћу једу верни и они који истину упознаше“ (1. Тимотеју 4:1-3).

Зато, очигледно, можда неке своје прошле завете морамо прогласити неважећим. Али, што се тиче завета који не укључују ништа што се темељи на Библији, зашто тражити изговоре? Зар нас садашње тачно спознање не треба подстакнути да показујемо веће поштовање према прошлим заветима него што смо то чинили раније?

Размотрите своје прошле и будуће завете

Можемо такође закључити да треба трезвено да размислимо пре него што нашем обожавању додамо било какве будуће завете. Завети се не смеју користити само да би се особа мотивисала да учини или не учини нешто, на пример да повећа време које проводи у хришћанском обожавању или да се уздржава од преждеравања. Ипак Исус није приговарао свим заклетвама, као што су на пример оне које се траже на легалном суду. Али, очигледно је поставио границу с обзиром на неограничене заклетве, пошто је упозорио: „Још сте чули да је казано старима: Не куни се криво и испуни пре Господу оно што си под заклетвом обрекао. Али вам ја кажем: Не куните се никако“ (Матеј 5:33, 34). Зашто је он заузео такав став? Да ли су завети постали мање прикладни него што су то били пре?

Заклетве које су давали верни појединци древних времена често су биле условне. У свечаној молитви они би обећали Јехови: ’Ако ми помогнеш у овој кризи, учинићу то и то у твоју корист.‘ Али, Исус је рекао: „У истину, у истину вам кажем да све што заиштете у Оца, даће вам у име моје.“ Далеко од тога да је верним појединцима свога времена препоручио условне завете, Исус их је охрабрио: „До сада не искасте ништа у име моје. Иштите и примићете“ (Јован 16:23, 24).

То поверење у име, или службу, Исуса треба такође да утешимо свакога ко се још увек осећа кривим због тога што — иако даје све од себе — не може испунити оно што је Богу обећао „изговарајући лакомислено“ (Левитик 5:4-6). Дакле, иако своје некадашње завете нећемо олако схватати, сада можемо не само да молимо у Исусово име, већ можемо да молимо Бога да примени Исусову откупну жртву за наше грехе и да преклињемо за опроштење у Исусово име. Тако можемо примити ’пуну веру, срцем очишћеним од зле савести‘ (Јеврејима 10:21, 22).

[Извор слике на 28. страни]

Свештеници заветују на Монмартру