Може ли наука удовољити изазовима 21. века?

„Сада постоје поразни научни докази који сугеришу да Мајка Земља не може још јако дуго да излази на крај са својим незаинтересованим, непокорним потомством“ (The European, 19-25. март 1992).

ЕКОЛОЗИ све више заступају мишљење да је опасност за Земљу, далеко од тога да је само бура у чаши воде, озбиљна и да заслужује пажњу. У ствари, кажу да је хитна акција неопходна ако се жели спречити катастрофа. „Немамо генерације“, рекао је председник Worldwatch Instituta крајем 1980-их. „Имамо само године, у којима треба да покушамо променити ствари.“

Уредници књиге с насловом 5000 Days to Save the Planet (5 000 дана за спас планете) били су одређенији 1990. кад су издали своју књигу. Од тог времена њихово одбројавање се наставило. Време које је преостало да се спасе планета, према њиховом року, сада се креће око знака од 4 000 дана. А кад сване 21. век, уколико се у међувремену не догоди нешто неуобичајено, тај број ће се смањити на око 1 500 дана.

Који је необични сплет околности створио ову очигледну кризу? Које изазове поставља долазећи век?

Нема несташице проблема

Мирољубиви људи се радују што се Хладни рат завршио. Али изазов постизања и одржавања светског мира није мање стваран. Француски председник Митеран, говорећи јануара 1990. о проблемима европског уједињења, рекао је: „Напуштамо неправедан али стабилан свет због света за који се надамо да ће бити праведнији, али који ће сигурно бити нестабилнији.“ А The European је написао: „Цена слободе [у државама бившег Совјетског блока] је растућа нестабилност, која је повећала ризик нуклеарног рата, иако је тај ризик још увек незнатан.“

У ствари, неки од изазова с којима се свет сада суочава били су практично непознати кад је Хладни рат започео. Како примећује књига 5000 Days to Save the Planet: „Пре једва 50 година, човекова околина у свету још увек је била углавном у равнотежи... Свет је био пространо, дивно и снажно место; како смо то могли оштетити? Данас се говори да је наша планета у кризи, да уништавамо и загађујемо наш пут у глобалну катастрофу.“

Такозване природне катастрофе — поплаве, олује, потреси, ерупције вулкана — догађају се свуда. Дискутабилно је до које мере је за то одговорно човеково дирање у  околину. Постоје докази да је Земљин заштитни слој озона на неким местима постао опасно танак. Климатске промене које могу да проузрокују трагедије, упозоравају сада неки научници, могу провалити изненада, уместо да се развијају постепено.

Рак, срчане болести, проблеми с крвотоком и бројна друга обољења дуго постављају изазов вештинама медицинске професије. Упркос годинама медицинског напретка, те болести још увек убијају. Процењује се да само у Европи сваке године од рака умре 1 200 000 особа, скоро 65 посто више него у прошлој деценији. Због страха од нове пошасти — сиде, која је убила далеко мање људи — тај велики данак који је узео рак пролази углавном незапажено.

Још један изазов: За мање од 200 година, светско становништво је нарасло са једне милијарде људи на приближно пет и по милијарди. Упркос недавном паду годишње стопе пораста, неки процењују да ће до 2025. године светско становништво вероватно прећи осам милијарди, а до 2050. приближаваће се броју од десет милијарди. Где ће сви ти људи живети? Шта ће јести? Извештај УН објављен 1991. процењује да милијарда људи већ сада живи у потпуном сиромаштву, а њихов живот је „тако окарактерисан неисхрањеношћу, неписменошћу и болешћу да је то испод сваке разумне дефиниције људског достојанства“.

Пол Р. Ерлик (Paul R. Ehrlich), професор популацијских студија на Универзитету Станфорд у Сједињеним Америчким Државама, примећује енормност тог проблема, говорећи: „Док пренасељеност у сиромашним земљама има тенденцију да их држи сиромашнима, пренасељеност у богатим земљама има тенденцију да поткопа способност подржавања живота целе планете.“

 Могућност да би претходно споменути фактори — или други као што су злоупотреба дрога, неодговарајуће становање, криминал и расни сукоби — могли у блиској будућности покренути глобалну катастрофу, пружа разлог за стварну забринутост. Изазов је јасан. Како му удовољити није јасно.

Тражење начина за излажење на крај

Међутим, с обзиром на озбиљност проблема̂, владе, с различитим степеном хитности, траже решења. На пример, на пољу екологије прошлог јуна у Рио де Жанеиру одржан је највећи еколошки скуп икада сазван. Самит о Земљи, под покровитељством УН, био је други такве врсте, после онога који је 1972. одржан у Штокхолму у Шведској. У то време, један истакнути немачки политичар је рекао: „Ова конференција би могла да буде прекретница у судбини ове планете.“

Очигледно је да састанак из 1972. није оправдао очекивања. Морис Ф. Стронг (Maurice F. Strong), главни организатор конференција из 1972. и 1992, признао је: „За 20 година након Штокхолма научили смо да је еколошка регулација, која је једини прави ослонац што еколошке агенције имају, важна али не и одговарајућа. Мора да буде пропраћена важним променама у темељним мотивима за наше економско понашање.“

Да ли ће се, међутим, конференција из 1992. показати ишта успешнијом у постизању тих ’важних промена‘ од оне одржане 1972? И ако неће, да ли ће наша планета за следећих 20 година, 2012, још увек бити у могућности да угости могући трећи Самит о Земљи?

Суочена са својим највећим изазовом

Људи уопште постају све више и више скептични с обзиром на способност религије и политике да реше светске проблеме. Али ако религија не може, ако политика не може, шта може удовољити озбиљним изазовима 21. века?

Брошура коју је објавило немачко Савезно министарство за наука и технологију разјашњава то питање. „Решавање тих проблема захтева политичке стратегије које могу помоћи не само да се избегну било какве даљње промене које човек проузрокује, него и да се спрече негативне последице глобалних промена. С обзиром на сложеност проблема с којима смо суочени, смисаоне политичке одлуке биће могуће само ако се буду темељиле на чврстим научним проналасцима и поузданим прогностичким моделима. Изгледа да је то једини начин да се избегну скупи или чак нежељени и катастрофални догађаји. Омогућавање приступа тим информацијама поставља научној заједници тренутно највећи изазов.“

Наука се већ раније суочавала с импресивним изазовима и излазила је на крај с њима, до одређене мере. Ипак, није лоше питати може ли наука удовољити јединственим изазовима које поставља долазећи 21. век. Има ли темеља за оптимизам?

Пробудите се! са задовољством објављује расправу о тим озбиљним стварима, што ће бити обрађено у серији чланака која започиње у овом броју. Следи 1. део.

[Слике на 4. страни]

Шта наука може учинити у вези са загађењем, болешћу и пренасељеношћу?

[Извори]

Фотографија WHO-a од П. Алмасија

Фотографија WHO-a од П. Алмасија