Жртве или мученици — у чему је разлика?

ТОКОМ историје, нечовечност човечанства према човеку, жени, и детету проузроковала је бескрајну патњу и резултовала милионима жртава. Било из политичких, националних, расних, или религиозних разлога, проливала се и пролива се невина крв. Мржња преовладава над љубављу и разумевањем. Нетрпељивост гуши толеранцију. И убијање се наставља.

У прошлим вековима, ратовање је постављало војску против војске, а укљученост цивила била је релативно мала. У нашем 20. веку, доласком ваздушног бомбардовања, далекометне артиљерије и пројектила, цивилни губици су тако велики да једно истраживање наводи: „Цивили су сада у великој мери главне жртве у ратовима. У овом веку много је више ненаоружаних цивила него професионалаца изгубило живот у ратовима.“ Невини људи били су топовско месо за ратне машине које су покренуле политичке вође. Само у нашем веку, број жртава рата се винуо, с преко сто милиона  мртвих и стотина̂ милиона трауматизованих рањавањем и губитком вољених.

Поред жртава савремених сукоба, такође постоје и мученици. a У чему је разлика? Милиони — Јевреји, Словени, Роми, хомосексуалци, и други — умрли су као жртве у нацистичкој Немачкој само због тога што су били то. Они нису имали прибежиште, никакве алтернативе. Под тим злим системом, њихова смрт је била неумољива. С друге стране, неки нису морали да умру. Они су имали излаз, али су ипак, због својих принципа, изабрали да га не искористе.

Један познати пример био је онај о католичком свештенику Максимилијану Колбеу, који је помагао јеврејским избеглицама током Другог светског рата. Био је 1941. „одведен у [нацистички концентрациони логор] Аушвиц, где је добровољно понудио свој живот на место осуђеног логораша Франсишека Гајовнижека (Franciszek Gajowniczek). Изгладневши га, на крају су му дали инјекцију фенола и кремирали га“ (Encyclopædia Britannica). Он је постао самопожртвовани мученик — изузетак од општег правила што се тиче протестантских и католичких религија.

Током нацистичког периода у Немачкој (1933-1945), Јеховини сведоци су претрпели ужасно прогонство јер су се усудили да остану неутрални и јер су одбијали да служе у Хитлеровом ратном стремљењу. Хиљаде су послате у застрашујуће концентрационе логоре, где су многи погубљени а други умрли од малтретирања. Ипак, они нису морали да пате и умру. Они су имали избор. Понуђен им је излаз. Ако би само потписали папир одричући се своје вере, могли би отићи слободни. Велика већина изабрала је да не потпише и постали су не само жртве нацистичког терора већ такође и мученици. Према томе, док су сви мученици жртве, само је мали број жртава могао и изабрао да постану мученици. Били су победници очи у очи са смрћу.

Непристрасно сведочанство многих који нису Сведоци доказује ову чињеницу. „Швајцарски пастор Брупахер (Bruppacher) приметио је 1939. да ’Док људи који себе називају хришћанима падају на одлучујућим испитима, ови непознати сведоци Јехове, као хришћански мученици, одржавају константан отпор против сиљења савести и паганског идолопоклонства... Они пате и крваре зато што, као Јеховини сведоци и кандидати за Краљевство Христа, одбијају обожавање Хитлера и кукастог крста.‘“

Међутим, нису само у нацистичкој Немачкој Јеховини сведоци сачували свој интегритет суочени са смрћу. Морали су да покажу своју храброст суочени с комунизмом, фашизмом, и другим врстама политичке тираније, као и религиозног супротстављања. Чак и у такозваним демократским земљама Запада, Сведоци се сусрећу с насиљем. Наш следећи чланак детаљно ће објаснити неке случајеве што укључују Сведоке који су извојевали победу суочени са смрћу.

[Фуснота]

[Слика на 3. страни]

После Другог светског рата, судови Источне Немачке неправедно су осудили Јеховине сведоке као америчке шпијуне

[Извор]

Neue Berliner Illustrierte