3. део

Наука — трагање човечанства за истином (2)

Религија и наука — лоша комбинација

ИЗГЛЕДАЛО је да су хиљаде година потраге за научном истином поставиле чврст темељ за даљње истраживање. Сигурно је да ништа није могло спречити даљњи прогрес. Али ипак, каже књига The Book of Popular Science, „наука је заиста лоше прошла током трећег, четвртог и петог века A.D.“

Два догађаја су значајно допринела тој ситуацији. У првом веку, с Исусом Христом појавила се нова религиозна ера. А неколико деценија пре тога, 31. пре н. е., оснивањем Римског Царства рођена је нова политичка ера.

За разлику од грчких филозофа пре њих, Римљани су „били више заинтересовани за решавање свакодневних животних проблема него за потрагу за апстрактном истином“, каже горе споменути приручник. Логично је, дакле, да је „њихов допринос чистој науци био врло мален“.

Међутим, Римљани су помогли у преношењу научног спознања које се сакупило до тог времена. На пример, Плиније Старији је у првом веку направио научну компилацију под називом Познавање природе. Иако она није била без грешака, сачувала је различите врсте научних информација које су иначе могле бити изгубљене за касније генерације.

На религиозном фронту, хришћанска скупштина која се брзо ширила није била укључена у научну потрагу тог времена. Не да су се хришћани противили научном спознању као таквом, него је хришћански приоритет, како је показао сам Христ, углавном био на разумевању и ширењу религиозне истине (Матеј 6:33; 28:19, 20).

Пре краја првог века, отпаднички хришћани су већ почели да фалсификују религиозну истину за коју су били опуномоћени да је пропагирају. То је касније довело до тога да су успоставили отпаднички облик хришћанства, као што је  било и проречено (Дела апостола 20:30; 2. Солуњанима 2:3; 1. Тимотеју 4:1). Догађаји који су уследили после тога показали су да је њихово одбацивање религиозне истине било пропраћено ставом незаинтересованости — понекад чак и антагонизма — према научној истини.

„Хришћанска“ Европа губи свој водећи положај

The World Book Encyclopedia објашњава да су током средњег века (од 5. до 15. века), „у Европи научници били више заинтересовани за теологију, или за проучавање религије, него за проучавање природе“. А тај „нагласак на спасењу уместо на истраживању природе“, истиче Колијерсова енциклопедија, „више је био сметња него подстицај науци“.

Христова учења нису имала намеру да служе као таква сметња. У сваком случају, лавиринт кривих религиозних представа у назовихришћанству, укључујући и претерано наглашавање спасења наводно бесмртне душе, подстакло је такав развој догађаја. Већина знања била је под контролом цркве и неговала се углавном у манастирима. Тај религиозни став успорио је потрагу за научном истином.

Од самог почетка наше ере научне ствари стављене су иза теологије. Практично једини научни напредак који вреди споменути био је на подручју медицине. На пример, римски медицински писац Ауло Целзо из првог века н. е., зван „римски Хипократ“, написао је дело које се сада сматра медицинском класиком. Грчки фармаколог Педаније Диоскорид, хирург у Нероновим римским војскама, завршио је изванредан фармаколошки уџбеник који је вековима био у општој употреби. Гален, Грк из другог века, утицао је на медицинску теорију и праксу од свог времена па кроз цијели средњи век тиме што је утемељио експерименталну физиологију.

Раздобље научне стагнације наставило се чак и после 15. века. Тачно је да су европски научници у том времену долазили до открића, али углавном то нису били оригинали. Часопис Тајм примећује: „[Кинези] су били први господари науке на свету. Давно пре Европљана они су знали како да употребљавају компас, израђују папир и барут, [и] да штампају покретним словима.“

Тако су, због општег вакуума научне мисли у „хришћанској“ Европи, нехришћанске културе преузеле вођство.

Научни прогрес

До деветог века, арапски научници су брзо постајали предводници у научним стварима. Нарочито су у 10. и 11. веку — док је хришћански свет корачао у месту — доживљавали златни век достигнућа. Дали су значајне доприносе медицини, хемији, ботаници, физици, астрономији и, изнад свега, математици. (Види оквир, страна 22.) Ман З. Мадина (Maan Z. Madina), ванредни професор арапског на Универзитету Колумбија, каже да су „савремена тригонометрија као и алгебра и геометрија у значајној мери арапски изуми“.

Много од тог научног спознања било је оригинално. Али нешто од тога се заснивало на широком темељу грчке филозофије и било је последица, изненађујуће, уплетености религије.

Релативно рано у нашој ери, хришћански свет се раширио на Персију, а после на Арабију и у Индију. У петом веку се Несторије, патријарх Константинополиса, укључио у контроверзију која је довела до раскола у источној цркви. То је довело до формирања отпадничке групе, несторијанаца.

У седмом веку, кад се нова религија Ислам изненада појавила на светској сцени и почела са својом кампањом ширења, несторијанци су пожурили да оно што знају пренесу на своје арапске  освајаче. Према The Encyclopedii of Religion, „несторијанци су били први који су унапређивали грчку науку и филозофију тиме што су преводили грчке текстове на сиријски а онда на арапски“. Они су такође били „први који су увели грчку медицину у Багдад“. Арапски научници су почели да граде на стварима које су научили од несторијанаца. Арапски језик је заменио сиријски као језик науке у арапском царству и показао се као језик који је врло прикладан за научно писање.

Али, Арапи нису само узимали знање. Они су га и давали. Кад су Маври преко Шпаније прешли у Европу — и остали тамо преко 700 година — донели су са собом просветљену муслиманску културу. И за време осам такозваних хришћанских крсташких ратова, између 1096. и 1272, западни крсташи су били импресионирани напредном исламском цивилизацијом с којом су дошли у контакт. Вратили су се, како се изразио један аутор, „с брдом нових утисака“.

Арапско поједностављење математике

Један значајан допринос који су Арапи дали Европи био је увођење арапских бројева да би заменили римску употребу слова. У ствари, „арапски бројеви“ је нетачан назив. Тачнији израз вероватно би био „хинду-арапски бројеви“. Тачно је да је арапски математичар и астроном из деветог века ал-Хварзими писао о том систему, али га је он извео од хиндуистичких математичара из Индије, који су га измислили више од хиљаду година раније, у трећем веку пре н. е.

Тај систем је био мало познат у Европи пре него што га је уважени математичар Леонардо Фибоначи (познат и као Леонардо Писано) 1202. представио у Liber abaci (Књига о рачунаљкама). Приказујући предност тог система, објаснио је: „Девет индијских бројака су: 9 8 7 6 5 4 3 2 1. Са тих девет бројака и са знаком 0... може се написати било који број.“ У почетку су Европљани споро реаговали. Али, до краја средњег века прихватили су нови систем бројања, а његова једноставност подстакла је научни прогрес.

Ако сумњате да су хинду-арапски бројеви поједностављење у односу на раније  употребљаване римске бројеве, покушајте да одузмете LXXIX од MCMXCIII. Незгодно? Можда ће 79 од 1 993 бити нешто лакше.

Европа се буди

Почевши у 12. веку, пламен учења који је јасно сијао у муслиманском свету почео је да нестаје. Међутим, поново је запаљен у Европи кад су групе научника почеле да формирају претходнике савремених универзитета. Средином 12. века основани су универзитети у Паризу и Оксфорду. Универзитет Кембриџ следио је почетком 13. века, а они у Прагу и Хајделбергу у 14. веку. До 19. века универзитети су постали главни центри научног истраживања.

У почетку су те школе биле под великим утицајем религије, пошто је већина предавања била усредсређена на теологију или је нагињала према теологији. Али у исто време, школе су прихватиле грчку филозофију, нарочито Аристотелове списе. Према The Encyclopedii of Religion, „сколастичка метода... кроз цели средњи век... била је структурисана према аристотеловској логици дефинисања, дељења и резоновања у свом излагању текста и свом решавању потешкоћа“.

Један од научника 13. века који је био заокупљен тиме да споји аристотеловско учење с хришћанском теологијом био је Тома Аквински, касније назван „хришћански Аристотел“. Али, у неким се тачкама разликовао од Аристотела. Аквински је, на пример, одбацио теорију да је свет одувек постојао, слажући се тако с Писмом да је био створен. Држећи се „чврсто веровања да је наш свемир уређен свемир који се може разумети светлом разума“, каже књига The Book of Popular Science, он је „дао вредан допринос развоју савремене науке“.

Међутим, највећим делом, учења Аристотела, Птолемеја и Галена била су прихваћена као непогрешива истина, чак и од стране цркве. Раније споменути приручник објашњава: „У средњем веку, кад су интерес за научни експеримент и директно посматрање били на ниском нивоу, Аристотелова реч била је закон. Ipse dixit (’Сам он је рекао‘) био је аргумент који су средњовековни сколастици користили да би доказали истину многих ’научних‘ опсервација. Под таквим околностима, Аристотелове грешке, посебно у физици и астрономији, вековима су задржавале научни прогрес.“

Један од оних који је оспорио ту слепу приврженост пређашњим гледиштима био је оксфордски фратар из 13. века Роџер Бакон (Roger Bacon). Назван „највећом фигуром у средњовековној науци“, Бакон је био готово сам у заступању експериментисања као средства за упознавање научних истина. Каже се да је већ 1269, очигледно много векова испред свог времена, предвидео аутомобиле, авионе и моторизоване бродове.

Ипак, упркос далековидности и бриљантном уму, Бакон је био ограничен у свом познавању чињеница. Снажно је веровао у астрологију, магију и алхемију. То показује да је наука заиста трајна потрага за истином, увек подложна ревизији.

Иако је изгледало да научно истраживање у 14. веку дрема, како се 15. век приближавао свом крају, потрага човечанства за научном истином никако још није била готова. У ствари, следећих 500 година снажно ће засенити пређашње време. Свет је стајао на прагу научне револуције. И како је то случај са сваком револуцијом, и ова ће имати своје хероје, своје злочинце и, изнад свега, своје жртве. Сазнајте више о томе у 4. делу серије „Наука — трагање човечанства за истином“ у нашем следећем издању.

[Оквир на 22. страни]

Златни век арапске науке

Ал-Хорезми (осми-девети век), ирачки математичар и астроном; познат по томе што је измислио израз „алгебра“, од al-gebr, што на арапском значи „заједница разбијених делова“

Абу Муса Џабир ибн Хајан (осми-девети век), алхемичар; назван оцем арапске хемије.

Ал-Батани (девети-десети век), астроном и математичар; кориговао Птолемејеве астрономске прорачуне и тако с већом тачношћу одредио такве ствари као што су дужина године и годишњих доба.

Ар-Рази (Разес) (девети-десети век), један од најпознатијих лекара рођених у Персији; први је уочио разлику између малих богиња и оспица и класификовао све твари као животиње, биљке или минерале.

Абу Али ал-Хасан ибн ал-Хајтам (Алхазен) из Басре (10. и 11. век), математичар и физичар; дао је значајне доприносе теорији оптике, укључујући рефракцију, рефлексију, бинокуларно виђење и атмосферску рефракцију; први је исправно објаснио вид као последицу одбијања светла од неког предмета према оку.

Омар Хајам (11. и 12. век), славни персијски математичар, физичар, астроном, лекар и филозоф; на Западу најпознатији по својој поезији.

[Слике на 20. страни]

Аристотел (горе) и Платон (доле) снажно су утицали на научну мисао кроз многе векове

[Извори]

Национални археолошки музеј Атине

Музеј Капитолини, Рим