Победници очи у очи са смрћу

„За нацисте је ипак било изненађујуће што се [Сведоци] нису могли елиминисати. Што су јаче притискани, постајали су чвршћи, постали су чврсти попут дијаманта у свом отпору. Хитлер их је катапултирао у есхатолошку битку, али они су сачували свој интегритет... Њихово је искуство вредан материјал за све оне који проучавају преживљавање под екстремним стресом. Јер они су преживели“ (Приписано др Christini King, историчарки, у часопису Together).

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ треба да буду приказани у историји 20. века као религиозна група која је најуниверзалније оцрњивана и прогоњена на Земљи. Погрешно су схваћени и често су били малтретирани само због свог става хришћанске неутралности и одбијања да се уче ратовању или учествују у њему. Њихова одвојеност од свих политичких веза донела им је гнев тоталитарних владара у многим земљама. Међутим, један од њихових доприноса савременој историји јесте њихова прошлост стриктне неутралности и непоколебљивог интегритета. a

Британски историчар Арнолд Тојнби написао је 1966: „У наше су време у Немачкој постојали хришћански мученици који су радије дали своје животе него да одају част необузданом национализму који је тамо био представљен људским богом Адолфом Хитлером.“ Чињенице показују да су Јеховини сведоци били истакнути међу тим мученицима. Нека искуства треба да послуже да прикажу како су се суочили с прогонством па чак и са смрћу због свог интегритета — и то не само током периода нацизма. У многим деловима света, извештај о њиховој победи очи у очи са смрћу доследан је и без премца.

Прича Ананиа Грогула из Украјине

„Моји родитељи су постали Јеховини сведоци током Другог светског рата, 1942, кад сам имао 13 година. Убрзо након тога, отац је ухапшен, одведен у затвор и касније пребачен у совјетске логоре на Уралу.  Године 1944, кад сам имао 15 година, војне власти су ме позвале на предвојничку обуку у оружане снаге. Пошто сам већ имао чврсту веру у Јехову, одбио сам да се учим рату. Због тога сам, у том нежном узрасту, осуђен на пет година затвора.

Онда је дошла врло тешка година, 1950. Опет сам био ухапшен и осуђен на 25 година затвора због мојих активности као Сведока. Имао сам 21 годину. Преживио сам седам година и четири месеца у радним логорима. Видео сам многе људе како умиру, надувени од глади и исцрпљени од напорног рада.

После Стаљинове смрти 1953, околности су почеле да се мењају и 1957. власти су ме пустиле из затвора. Поново сам закорачио у ’слободу‘. Али овај пут су ме протерали у Сибир на десет година.“

Нечовечно мучење моје сестре

„У Сибиру сам се нашао са својом телесном сестром, која је већ постала инвалид. Она је била ухапшена 1950. тачно две недеље после мене. Испитивање се у њеном случају вршило на апсолутно незаконит начин. Закључали су је у самицу и онда јој у ћелију пустили пацове. Они су јој гризли ноге и милели по телу. На крају су је њени мучитељи присилили да стоји у хладној води до груди док су гледали њену агонију. Због своје проповедничке активности осуђена је на казну од 25 година затвора. Обе ноге су јој се парализовале, али је могла да користи руке. Пет година су је држали у амбуланти радног логора и коначно су је отписали као да је мртва. Затим су је предали нашим родитељима, који су 1951. доживотно били протерани у Сибир.“

Повратак у Украјину и даљња прогонства

„У Сибиру сам упознао Надју, која је постала моја жена и родила нашу децу. Чак и у Сибиру наставили смо с нашим делом проповедања. Била ми је поверена производња и умножавање библијске литературе. Сваке ноћи мој брат Јакоб и ја били смо запослени у ископаној јами у подруму, умножавајући Кулу стражару. Имали смо две писаће машине и машину за умножавање израђену код куће. Полиција је редовно претраживала нашу кућу. Сваки пут су отишли празних руку.

Моје изгнанство дошло је крају. Са свом својом породицом преселио сам се у Украјину, али прогонства су нас пратила. Добио сам задатак да служим као путујући надгледник. Морао сам да се запослим како бих могао да издржавам своју породицу. Неколико пута сваког месеца, чланови Државне сигурности долазили су на моје радно место и покушавали да ме наговоре да компромитујем своју веру. Једном сам осетио Јеховину помоћ на посебан начин. Ухапсили су ме и одвели у канцеларије Државне сигурности у Кијеву, где су ме држали шест дана. Читаво  време су покушавали да ме збуне атеистичком пропагандом. Коментарисали су Кулу стражару и друге публикације Друштва Кула стражара на свој безбожан начин. Притисак је постао скоро неподношљив. У купатилу бих пао на колена и бризнуо у плач, призивајући Јехову. Не, не за ослобођење него за снагу да издржим и да не издам своју браћу.

Затим је дошао да ме види шеф полиције и, након што је сео испред мене, питао ме да ли сам стварно уверен у оно што браним. Дао сам му кратко сведочанство и изјавио своју спремност да умрем за истину. Његов одговор је био: ’Ви сте срећан човек. Кад бих бар ја био уверен да је ово истина, био бих спреман не само да останем у затвору 3 или 5 година него да стојим на једној нози у затвору 60 година.‘ Кратко време је тихо седео и размишљао, а онда је рекао: ’Ту се ради о вечном животу. Можете ли да замислите шта вечни живот у ствари значи?‘ После кратке паузе, рекао је: ’Иди кући!‘ Те речи дале су ми неочекивану снагу. Више нисам био гладан. Желео сам само да одем. Био сам сигуран да је Јехова био тај који ме је ојачао.

Последњих година ствари су се промениле у бившем Совјетском Савезу. Сада имамо обиље библијске литературе. Можемо присуствовати покрајинским састанцима и обласним конгресима, и учествујемо у свим облицима проповедничких активности, укључујући службу од куће до куће. Заиста, Јехова нам је дао победу очи у очи с многим искушењима!“

Интегритет испитан у Африци

Током 1960-их, Нигерија се уплела у разоран грађански рат. Суочени са све већим губицима, војници бунтовне регије, која је у то време добила назив Бијафра, на силу су регрутовали младе људе у своју војску. Пошто су Јеховини сведоци политички неутрални и одбијају да се укључе у ратовање, многи Сведоци у Бијафри били су прогањани, брутално мучени и убијени. Један Јеховин сведок је рекао: „Били смо као пацови. Морали смо да се сакријемо кад год смо чули да долазе војници.“ Често није било времена за сакривање.

Једног петка ујутро године 1968, 32-годишњи пуновремени проповедник по имену Филип, био је у селу Умуимо проповедајући једном старијем човеку кад су војници Бијафре јурнули у насеље да би регрутовали становнике.

„Шта то радиш?“, питао је заповедник јединице. Филип је рекао да говори о Јеховином долазећем Краљевству.

„Није време за проповедање!“, повикао је други војник. „Рат је и не желимо да гледамо како способни људи шетају около без посла.“ Затим су војници потпуно свукли Филипа, везали му руке и одвели га. Израел, 43-годишњи хришћански старешина, такође није имао времена да се сакрије. Ухваћен је док је припремао јело за своју децу. До 14.00 војници су покупили преко сто мушкараца. Своје заробљенике су присилили да трче 25 километара до војног логора у Умуачи Мбедеали. Онај ко је трчао преспоро био је бичеван.

Израелу је било речено да ће носити тешки митраљез; Филип је требало да буде обучен да употребљава лаки митраљез. Кад су објаснили да се не могу придружити војсци јер Јехова то забрањује, командант је заповедио да се затворе у просторију за стражаре. У 16.00 сати је свим присилно регрутованима, укључујући и оне који су били затворени, наређено да стану у један ред. Војници су затим затражили од сваког човека да потпише папир који показује да се слаже с тим да  приступи војсци. Кад је на Филипа дошао ред да потпише, он је указао на речи из 2. Тимотејеве 2:3, 4 и рекао команданту: „Ја сам већ ’добар Христов војник‘. Не могу се борити за Христа и за неку другу особу. Ако то урадим, Христ ће ме сматрати издајником.“ Командант га је ударио по глави и рекао: „Твоја служба Христовог војника је завршена! Сад си војник Бијафре.“

Филип је одговорио: „Исус ме још није обавестио да је моја служба као његовог војника завршила, и моја служба траје док не примим такво обавештење.“ Нато су војници бацили Филипа и Израела у ваздух и пустили да падну на земљу. Одвукли су ту двојицу у ошамућеном стању, док им је из очију, носа и уста ишла крв.

Пред стрељачким водом

Касније тог дана, Израел и Филип нашли су се пред стрељачким водом. Али, војници их нису стрељали. Уместо тога, ударали су их шакама и кундацима. Затим је командант логора одлучио да их ишибају до смрти. Одредио је 24 војника да то ураде. Требало је да шесторица шибају Филипа а друга шесторица Израела. Осталих 12 војника требало је да додаје нове штапове и да буду спремни да замене војнике који се уморе.

Филипу и Израелу биле су завезане и руке и ноге. Израел прича: „Не знам колико смо удараца добили те ноћи. Кад се један војник уморио, други би наставио. Ударали су нас чак и након што смо се онесвестили.“ Филип каже: „За време мучења на ум ми је дошао Матеј 24:13, који говори о устрајности до краја, и то ме ојачало. Осећао сам бол од удараца само неколико секунди. Изгледало је као да је Јехова послао једног од анђела да нам помогне, као што је било у Данијелово време. Иначе не бисмо преживели ту ужасну ноћ.“

Кад су војници завршили, изгледало је да су Израел и Филип мртви. Падала је киша. Двојица хришћана су тек следећег јутра дошла к свести. Кад су војници видели да су још увек живи, одвукли су их натраг до просторије за стражаре.

„Већ смрдите као лешеви“

По целом телу остале су им отворене ране од удараца. Израел се присећа: „Нису нам дали да оперемо своје ране. После неколико дана муве су се неуморно гостиле на нама. Због мучења нисмо могли да једемо. Уста су нам била толико натечена да је тек након недељу дана нешто друго осим воде могло да прође кроз њих.“

Сваког јутра војници су их ударали бичем — 24 ударца свакоме. Војници су то садистички називали „доручак“ или „врућ јутарњи чај“. Сваки дан око поднева, војници су их одвели на поље како би их изложили тропском сунцу до 13.00. После неколико дана таквог третмана, командант их је позвао и питао да ли су се одрекли свог става. Рекли су не.

„Умрећете у својој ћелији“, рекао је командант. „У ствари, већ смрдите као лешеви.“

Филип је одговорио: „Чак и ако умремо, ми знамо да ће нас Христ, за кога се боримо, ускрснути.“

Како су преживели то грозно време? Израел каже: „Филип и ја смо храбрили један другога за време целе кушње. На почетку сам му рекао: ’Немој се бојати. Шта год било, Јехова ће нам помоћи. Што се мене тиче, ништа ме неће присилити да одем у војску. Чак и ако морам умрети, митраљез нећу узети у ове моје руке.‘“ Филип је рекао да је донео исту одлуку. Заједно су се присећали и разматрали разне библијске стихове.

Нови командант је одлучио да око сто регрутованих особа пребаци до Ибеме, логора за војну обуку у подручју Мбано тамо где је сада држава Имо. Израел прича шта се затим догодило: „Велики камион био је спреман, и сви регрути били су унутра. Моја жена Џун дотрчала је до војника и храбро их молила да не будемо одведени. Кад су одбили да је послушају, клекнула је у близини камиона, помолила се и закључила  гласним амен. Затим је камион кренуо.“

Сусрет са саосећајним најамником

Војни камион је дошао у логор у Ибеми следећег јутра. Човек који је изгледа био главни у логору био је израелски најамник. Кад је видео како су Филип и Израел били испребијани и слаби, пришао им је и питао их зашто су у тако грозном стању. Објаснили су да су Јеховини сведоци и да су одбили војну обуку. Љутито се окренуо другим официрима који су се тамо налазили. „Бијафра ће сигурно изгубити овај рат“, рекао је. „Земља у рату која узнемирује Јеховине сведоке сигурно ће изгубити. Нисте смели регрутовати Јеховине сведоке. Ако неки Сведок пристане да иде у рат, добро. Али ако одбије, остави га на миру.“

Лекар у логору је питао да ли су двојица Сведока добила вакцине и да ли су добили лекарску потврду да су способни за рат. Пошто нису, најамник је одбио све регруте и наредио да буду враћени у Умуачу.

„Идите својим путем, служите свом Богу“

Касније су Израелова жена и Филипова мајка одлучиле да посете логор у Умуачи надајући се да ће чути неке новости. Док су се приближавале, из логора су чуле комешање. На вратима је стражар рекао: „Јеховин сведок! Твоја молитва је услишена. Група која је одведена пре три дана враћена је натраг.“

Тог истог дана Филип и Израел су ослобођени из логора. Командант је рекао Џуни: „Знате ли да због молитве коју сте ви изговорили наша акција није успела?“ Затим је рекао Израелу и Филипу: „Идите својим путем, служите свом Богу и наставите да чувате свој интегритет према вашем Јехови.“

Израел и Филип су се опоравили и наставили су с хришћанском активношћу. После рата, Израел је две године био у пуновременој служби и наставио је да служи као хришћански старешина. Филип је десет година служио као путујући надгледник и још увек је укључен у пуновремено проповедање. И он је скупштински старешина.

Одбијање давања прилога за оружје

Зебулан Нкумало и Полите Могане су два млада пуновремена проповедника у Јужноафричкој Републици. Зебулан објашњава: „Једног недељног јутра, дошла је група људи до наше куће и тражила 20 ранда (око 7 америчких долара) да купи  оружје. Учтиво смо их замолили да поново дођу навече, пошто је наш недељни временски распоред био препун да на лицу места о томе разговарамо. На наше изненађење, пристали су. Те вечери дошло је 15 људи. Из израза на њиховим лицима било је очигледно да имају озбиљне намере. Након што смо се учтиво представили, питали смо их шта желе. Објаснили су да им треба новац како би купили веће и боље оружје с којим би се могли супротставити супарничкој политичкој фракцији.

Питао сам их: ’Да ли бензином може да се угаси ватра?‘

’Не, то би било немогуће‘, одговорили су.

Објаснили смо да слично томе, насиље само подстиче насиље и освету.

Изгледа да је та изјава разљутила неколико људи који су били присутни. Њихов захтев сада је постао изазовна претња. ’Овај разговор је губљење времена‘, зарежали су. ’Око обавезног прилога не може се расправљати. Или платите или се суочите с последицама!‘

У том тренутку“, присећа се Зебулан, „баш кад су ствари почеле измицати контроли, ушао је њихов вођа. Желео је да зна у чему је проблем. Објаснили смо наш став а он је пажљиво слушао. Употребили смо њихову оданост својим политичким уверењима као пример. Питали смо их какву би реакцију очекивали од обученог војника из њихове организације кад би он био ухваћен и присиљен да компромитује свој положај. Рекли су да таква особа треба да буде спремна да умре за своја уверења. Насмешили су се кад смо их похвалили за њихов одговор; нису схватили да су нам дали одличну прилику да илуструјемо наш случај. Објаснили смо да смо ми другачији од цркава хришћанства. Као подупиратељи Божјег Краљевства, наш ’устав‘ се темељи на Библији, која осуђује све облике убијања. Из тог разлога, нисмо били спремни да приложимо ниједан цент за куповину оружја.

До тада, кад је разговор достигао врхунац, у нашу кућу мало помало дошли су још људи, тако да смо на крају говорили великој публици. Нико није знао како смо се горљиво молили за повољан исход разговора.

Након што смо разјаснили наш став, уследила је дуга тишина. Коначно је њихов вођа проговорио својој групи: ’Господо, ја разумем став ових људи. Кад бисмо желели новац да изградимо старачки дом, или кад би неко од наших суседа требао новац за болницу, ови људи би дубоко посегнули у своје џепове. Али они нису спремни да нам дају новац да убијамо. Што се мене лично тиче, нисам против њихових уверења.‘

После тога су сви устали. Поздравили смо се и захвалили им за њихову стрпљивост. Оно што је почело као претећа ситуација која нас је могла коштати главе завршило је као величанствена победа.“

Светине које воде свештеници

Пољски Сведок Јержи Кулеша је испричао:

„Што се тиче ревности и стављања интереса Краљевства на прво место, мој отац Александер Кулеша, био је пример кога треба следити. За њега су служба проповедања, хришћански састанци и лични и породични студиј заиста биле свете ствари. Ни снежна мећава ни мраз ни снажан ветар ни врућина нису му биле препреке. Зими би стао на своје скије, узео руксак с библијском литературом и на пар дана кренуо према неким изолованим подручјима у Пољској. Сусретао се с разним опасностима, укључујући и насилне герилске групе.

 Понекад би свештеници изазвали противљење Сведоцима, хушкајући светине. Они су их исмејавали, бацали камење на њих или их тукли. Али, они су се вратили кући, срећни што су претрпели увреде ради Христа.

У тим првим годинама после Другог светског рата, власти нису могле да очувају ред и поредак у земљи. Свуда је био хаос и уништење. Полиција и снаге безбедности владали су дању, док су герилске групе и различите банде деловале ноћу. Крађе и пљачке постале су необуздане а честа су била и линчовања. Ненаоружани Сведоци Јехове били су лак плен, посебно зато што су се неке групе које су предводили свештеници концентрисале на Сведоке. Упадање у наше домове оправдавали су изговором да бране католичку веру својих праотаца. У таквим приликама разбијали су прозоре, крали стоку и уништавали одећу, храну и литературу. Библије су бацали у бунар.“

Неочекивано мучеништво

„Једног дана у јуну 1946, пре него што смо се састали да на бициклима кренемо на неко изоловано подручје, посетио нас је млади брат Казимир Каджела и тихим гласом разговарао с мојим оцем. Отац нас је послао на подручје, али он није кренуо с нама, што нас је изненадило. Касније смо сазнали разлог. Кад смо се вратили кући, сазнали смо да је претходне ноћи породица Каджела била дивљачки претучена, тако да је мој отац отишао да се побрине за тешко рањену браћу и сестре.

Кад сам касније ушао у собу где су лежали, расплакао сам се због онога што сам видео. Зидови и плафон били су попрскани крвљу. Људи у завојима лежали су на креветима, пуни модрица од удараца, натечени, са сломљеним ребрима и удовима. Једва су се могли препознати. Сестра Каджела, мајка породице, била је грозно изударана. Мој отац им је помагао, и пре него што је отишао изговорио је значајне речи: ’О, мој Боже, ја сам тако здрав и јак човек [тада је имао 45 година и никада није био болестан], а никада нисам имао предност да трпим за тебе. Зашто се то догодило овој старој сестри?‘ Није ни слутио шта га чека.

Кад је сунце зашло, вратили смо се својој кући која је била удаљена три километра. Група од 50 наоружаних људи опколила је кућу. Породица Винсенчук такође је доведена, тако да нас је тамо било деветоро. Свакоме од нас постављено је питање: ’Да  ли си Јеховин сведок?‘ Кад смо одговорили потврдно, ударали су нас. Затим су двојица тих крволока наизменично тукла мог оца док су га питали да ли ће престати да читају Библију и да је проповедају. Желели су да знају да ли ће ићи у цркву и исповедити своје грехе. Ругали су му се, говорећи: ’Данас ћемо те заредити за бискупа.‘ Мој отац није рекао ни једну реч, нити је један једини пут зајаукао. Издржао је њихове тортуре, тихо као овца. Умро је у зору, око 15 минута након што су религиозне силеџије отишле, пребијен на мртво име. Али, пре него што су отишли изабрали су мене као своју следећу жртву. Тада сам имао 17 година. Неколико пута сам изгубио свест док су ме тукли. Од удараца сам поплавео од појаса нагоре. Малтретирали су нас шест сати. А све зато што смо Јеховини сведоци.

Подршка верне жене

Био сам у групи од 22 Сведока који су два месеца били затворени у тамној ћелији мањој од 10 квадратних метара. На крају тог периода смањили су нам оброке хране. Сваког дана смо добили мали комад хлеба и мало лонче горке кафе. Могли смо да спавамо само ако смо легли на хладан бетонски под кад су некога током ноћи одвели из ћелије на испитивање.

Због хришћанске активности био сам затваран пет пута, укупно осам година. Третирали су ме као специјалног затвореника. У мом личном досијеу била је напомена у смислу: ’Сметајте Кулеши толико да изгуби жељу да икада више настави са својим активностима.‘ Међутим, сваки пут кад су ме ослободили ја сам се ставио на располагање за хришћанску службу. Власти су такође отежавале живот мојој жени Урсули и мојим двема малим кћерима. На пример, десет година један службеник је узимао нешто од тешко зарађене плате моје жене. Било је речено да је то порез на мене зато што сам издавао илегалну библијску литературу. Све је било конфисковано осим онога што су сматрали неопходним стварима за живот. Захвалан сам Јехови за своју храбру жену, која је стрпљиво издржала са мном сва та мучења и која ми је читаво време била права подршка.

Овде у Пољској видели смо духовну победу; сада имамо легалну подружницу Друштва Кула стражара у Надаржину близу Варшаве. После многих деценија прогањања, сада нас има преко 108 000 Сведока, који су повезани с 1 348 скупштина.“

Зашто тако много мученика?

Запис интегритета Јеховиних сведока у овом 20. веку могао би испунити дословно томове — хиљаде су умрле као мученици или су претрпели затварање и неописива мучења, силовања и пљачке у таквим местима као што су Малави и Мозамбик, у Шпанији под фашизмом, у Европи под нацизмом, у источној Европи под комунизмом и у Сједињеним Америчким Државама за време Другог светског рата. Поставља се питање: Зашто? Зато што нефлексибилне политичке и верске вође нису спремне да поштују библијски школовану савест искрених хришћана који одбијају да се уче убијању и који се клоне било какве политичке активности. То је управо оно што је Христ рекао да ће бити, а како је записано у Јовану 15:17-19: „Оно што вам заповедам то је да љубите један другога. Ако свет на вас мрзи, знајте да на мене омрзну пре вас. Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио, а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас.“

Упркос свем том прогонству широм света, Јеховини сведоци су се умножили — од 126 000 у 54 земље 1943. до скоро 4 500 000 у 229 земаља 1993. Окусили су победу чак и очи у очи са смрћу. Одлучни су да наставе своје јединствено образовно дело објављивања добре вести о Краљевству све док Јехова не одреди његов крај (Исаија 6:11, 12; Матеј 24:14; Марко 13:10).

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Мучеништво у Немачкој

АУГУСТ ДИКМАН је имао 23 године кад је SS вођа Хајнрих Химлер наредио да буде стрељан пред свим другим Сведоцима у концентрационом логору Заксенхаузен. Густав Аушнер, очевидац, извештава: „Стрељали су брата Дикмана и рекли нам да ћемо сви бити стрељани ако не потпишемо изјаву којом се одричемо своје вере. Одвешће нас 30 или 40 одједном у јаму с песком и све ће нас стрељати. Следећег дана есесовци су свакоме од нас донели папир да га потпишемо иначе ћемо бити стрељани. Требало је да видите њихова кисела лица кад су отишли без и једног јединог потписа. Надали су се да ће нас застрашити јавним погубљењем. Али ми смо се више бојали да не угодимо Јехови него њихових метака. Више никога од нас нису јавно стрељали.“

[Оквир⁄Слика на 9. страни]

Највиша цена

ПОНЕКАД победа очи у очи са смрћу може укључивати плаћање највише цене. Писмо које је послала скупштина Нселени, из северног дела провинције Натал у Јужноафричкој Републици, говори о трагичној причи: „Пишемо вам ово писмо да вам јавимо за губитак нашег драгог брата Мосеса Ниамусуа. Његов посао био је заваривање и поправка аутомобила. Једном приликом једна политичка група тражила је од њега да завари њихове пушке које су сами направили, што је он одбио да учини. Затим су 16. фебруара 1992. одржали свој политички скуп, на коме су имали сукоб с члановима супарничке групе. Те вечери на повратку из битке срели су брата који је ишао у трговачки центар. Убили су га својим копљима на лицу места. Који је био њихов разлог? ’Одбио си да завариш наше пушке и сада су наши другови погинули у борби.‘

То је био огроман шок за браћу“, каже брат Думакуде, скупштински секретар. „Али“, додаје он, „ми ћемо наставити са својом службом.“

[Оквир⁄Слика на 11. страни]

Мучеништво у Пољској

ГОДИНЕ 1944, кад су се немачке трупе ужурбано повлачиле а фронт се приближавао једном граду у источном делу Пољске, окупационе власти су присилиле цивиле да копају противтенковске ровове. Јеховини сведоци одбили су да учествују. Стефан Кирило, млади Сведок — крштен само два месеца раније — био је натеран у радну бригаду али је храбро заузео исти неутралан став. Предузете су различите мере да се сломи његов интегритет.

Голог су га везали за стабло у мочварном пределу тако да га могу напасти комарци и други инсекти. Издржао је ту и друге тортуре тако да су га оставили на миру. Међутим, кад је један официр високог ранга дошао у инспекцију бригаде неко му је рекао да се ту налази један човек који никако не жели да послуша његову заповест. Стефану је три пута наређено да ископа ров. Чак је одбио да узме лопату у руке. Стрељан је. Стотине људи који су гледали ту сцену лично су га познавали. Његово мучеништво постало је сведочанство велике снаге коју Јехова може дати.

[Слика на 7. страни]

Анани Грогул

[Слика на 10. страни]

Јержу Кулеша