Бициклизам — његови успони и падови

НАПИЊУЋИ се, тешко дишући, окрећући педале, а ипак не осећајући стварно умор, био сам сигуран да је то све вредело. Након успона од 25 километара, на врху Великог Сен Бернар пролаза, између Швајцарске и Италије, био сам на челу. Мој тренер ми је дао сигнал из својих кола да предњачим неколико минута. Већ сам могао да се замислим како побеђујем у етапи и чак облачим победнички жути дрес.

 Испред мотоцикала и кола, сјурио сам се другом страном неразумном брзином. На пола пута до доле, ушао сам пребрзо у једну кривину. Задњи точак је склизнуо испод мене, и ја сам одлетео с пута. Етапу сам завршио болно, али то је било и збогом жутом дресу и слави. Нисам победио у Тур де л’Авениру 1966.

Како је расла моја страст

Рођен сам у Бретањи на крају Другог светског рата. У западној Француској бициклизам је веома популаран, и то подручје даје многе шампионе. Као дечак имао сам обичај да гледам локалне трке и никад нисам пропустио да гледам Тур де Франс на телевизији. Гледајући како се такмичари тешко успињу уз планинске превоје који одузимају дах и зује низ најстрмије нагибе, мислио сам да изгледају као богови.

Са својих 17 година, одлучио сам да покушам. Уз помоћ трговца бициклама, купио сам свој први половни тркачки бицикл. Имао сам потпун програм: тренирање сваке недеље ујутро и пре и после посла током седмице. Само два месеца касније, моје срце је тукло, док сам стајао на старту моје прве трке. Победио бих да ме група није сустигла само 10 метара испред линије циља! До краја те године, стигао сам међу првих 15 у скоро свим мојим тркама.

Моја сезона 1962. била је кратког века. Након три месеца такмичења и неколико победа, позван сам на 18 месеци војне службе у Алжиру. По мом повратку у Француску, провео сам 1965. у поновном прилагођавању на вожњу бицикла. Али следеће сезоне, био сам чврсто одлучан да још једном искусим радост добијања победничког букета.

Од марта 1966. надаље, једна победа следила је другу. Сваки пут кад сам стигао на циљ први или други у некој трци, добијао сам поене који би ме коначно померили напред у вишу категорију, где би конкуренција била јача. Међутим, тада сам радио с мојим оцем хоблујући подове. Посао је био јако заморан и спречавао ме је у томе да посветим онолико времена вожњи бицикла колико бих ја то желео. Тако, кад сам достигао број поена који су се захтевали да останем у мојој категорији, задовољавао сам се с премијама које сам зарадио током преосталих трка, али бих себи дозволио да будем побеђен како не бих прешао у вишу категорију.

Брз напредак

С обзиром на моје резултате, три тима су ми понудила уговоре о тркама. Одбио сам да не бих напустио мог оца. Међутим, најупорнији тренер убедио је мог оца да ми дозволи једну недељу одсуства како бих се такмичио у тешкој трци на Пиринејима дуж француско-шпанске границе.  Пласирао сам се доста добро, па смо продужили у Шпанију, где сам победио у аматерској трци Тур Каталоније. Неколико дана касније, такмичио сам се у Туру Балеарских острва, победио у првој етапи, и обукао победнички дрес, да бих га задњег дана изгубио у квалификацијама јер је мој тим испао.

Затим је дошао Рут де Франс (Route de France) у подручју Нице. Истакао сам се у многим етапама и освојио трофеј најбољег брдског специјалисте. Због тако добрих резултата, био сам изабран за једног од десет такмичара у врху и био позван да представљам Француску у Тур де л’Авениру, аматерској верзији Тур де Франса.

Током та два месеца, једине вести које је моја породица добила стизале су са спортских страна новина. Размишљајући о мом оцу и чињеници да ми је дао само недељу дана одмора, одбио сам понуду и вратио се кући. Али мој тренер и спортски новинар убедили су мог оца да сам ја једна од француских нада бициклистичких трка и он ме је пустио. Мислио сам да сањам! Само неколико месеци раније, био сам аматер треће или четврте категорије, а сад сам овде изабран за најважнију аматерску бициклистичку трку на свету! Као што сам поменуо на почетку, пад је уништио моје шансе у том Туру 1966.

У 1967, победио сам на око десет трка, такмичио се у трци Париз-Ница, и стигао четврти у Тур ди Морбијану (Tour du Morbihan), у Бретањи. У 1968, с 24 године, потписао сам свој први професионални уговор, придружујући се тиму холандског такмичара Јана Јансена (Jan Janssen). Такмичили смо се у Тур де Франсу, и Јан је те године победио.  У међувремену, после квалификација у Рену, Бретања, срео сам Данијелу, која је тамо дошла да окуси своју прву бициклистичку трку. То није требало да буде њена задња трка, јер смо се следеће године венчали.

Како сам волео те дане — тимски дух, скиталачки живот, гледајући нове градове и пределе сваког дана! Нисам зарађивао пуно новца, али то није било важно јер је ужитак тркања био тако задовољавајући. Добро сам пролазио на различитим квалификацијама и надао сам се да ћу победити у некој од великих трка. Међутим, почео сам да схватам да огроман понор раздваја бициклисту аматера од професионалца.

Велики шампиони... и други

Током сезоне 1969, прикључио сам се тиму с познатим француским бициклистом Ремоном Пулидором (Raymond Poulidor). Возио сам на великим једнодневним класикама — Париз-Рубе и Флеш Валон, у Белгији. Ишао сам у корак с најбољим бициклистима на планинским превојима, стижући прилично добро у неколико етапа. Ипак, више од било чега, уживао сам у побеђивању на локалним тркама у Бретањи пред гомилама гледалаца које сам волео.

Али насупрот мојим надама, као и многи други, нисам био благословљен с физичким способностима великог шампиона. У напорној етапи Тура Шпаније, морао сам да испаднем због снега и кише. Тамо сам схватио да велики шампиони имају управо тога мало више, тога нечега специјалног што им омогућава да издрже и најжешћу врућину и ледену хладноћу. На пример, нисам био у истој класи с Едијем Мерксом (Eddy Merckx), белгијским шампионом који је доминирао вожњом бицикала у то време. Он је далеко надмашио све нас. У ствари, ја сам му практично видео само леђа током трка у којима је он учествовао.

Солидарност међу такмичарима

Солидарност је постојала чак и међу конкурентским тимовима. То сам лично доживео током једне од најтежих етапа Тур де Франса, 1969. Претходне ноћи, ми смо стигли у наш хотел исцрпљени након серије напорних планинских етапа. Идућег јутра будилник је звонио у седам. Као и обично, очекивао нас је обилан доручак три сата пре трке.

На старту, било нас је око 150, свако је препричавао своје успоне и падове у протеклих неколико дана, пазећи ипак да не открије стратегију тима за предстојећу трку. Требало је да то буде исцрпљујући дан. Ова етапа је водила од Шамонија, у подножју Мон Блана, до Бријансона, с 220 километара алпских путева и три главна превоја што треба проћи.

Одмах од старта, темпо је био веома брз. На мом путу уз превој Мадлен висок 1 984 метара, знао сам да то неће бити добар дан за мене. Падала је киша, и како смо стицали висину, киша се претворила у снег. На врху, нас шесторица из различитих тимова већ смо били неколико минута иза водећих. Смрзнути, отпочели смо спуштање, а наши прсти су били тако крути да смо једва могли да кочимо а да не спустимо стопала на тло. Тамо доле, један службеник нам је дао сигнал из кола да ће нас наш касни долазак без сумње елиминисати. Био сам потпуно обесхрабрен при помисли да се мој Тур де Франс завршава на месту које највише волим, на планинама.

Иако су наши напори изгледали као осуђени на пропаст, најискуснији бициклиста међу нама охрабрио нас је да не одустанемо. Оживео нас је, поставио групу у формацију, и предложио да се смењујемо у вожњи на челу. Навалили смо. Кад смо стигли до станице за опскрбу храном, била је затворена, али нама није сметало да поделимо оно мало хране што нам је преостало.

Кад смо били поново доле у долини, топло време дало нам је обновљену снагу. Сати су откуцавали, а тамо пред нама лежале су две друге велике препреке тог дана — Телеграф и Галибије превоји, високи  респективно 1 670 и 2 645 метара. На успону, чекало нас је чудесно изненађење. На завоју пута, кроз гледаоце, могли смо спазити вишебојну масу. Да, сустигли смо друге. Обишли смо неке који су одустали и друге који су изгледали као приковани за земљу. Опазио сам једну од белгијских младих нада како пешачи, исцрпљено гурајући свој бицикл. Сустигао сам вођу мог тима и завршио етапу прилично добро.

Све ово научило ме је важној лекцији коју никад нисам заборавио: Док год се не пређе линија циља, трка није ни изгубљена нити добијена. Осим тога, нећу никад заборавити дух узајамне подршке који је постојао, чак и међу конкурентским тимовима.

Први контакти с Библијом

Године 1972, имао сам свој први контакт с поруком Библије. Бициклиста по имену Ги, који је недавно напустио професионално тркање, свратио је у посету и говорио о својој новој вери. Рекао сам да нисам заинтересован и да свако верује да је његова лична религија најбоља. Ги ми је показао неколико стихова из Библије и одговорио на моје примедбе говорећи да пошто многе религије кажу да њихова веровања долазе из Библије, требало би да буде лако да се њихова веровања испитају у светлу истине Божје Речи.

Чуо сам за Библију, али пошто сам био неактиван католик, мислио сам да она нема никакве везе с мојом религијом. Ипак, осећао сам да је наш разговор дошао у право време јер је требало да један од рођака моје жене, католички мисионар, дође у посету, и могли бисмо да све то расправимо с њим.

Рођак моје жене је потврдио да је Библија стварно Реч Божја. Ипак, рекао нам је да будемо опрезни јер су, по њему, Јеховини сведоци фини људи, али заводе друге. Кад сам видео Гија поново, питао сам га о томе. Он је објаснио да се, насупрот ономе чему сам ја поучаван у цркви, доктрина о бесмртности људске душе не налази у Библији (Езекјел 18:4). Такође је питао зашто рођак није користио Божје име, Јехова (Псалам 83:19 [83:18, ДК]).

Био сам запањен сазнавши да Бог има име. Кад смо показали ове стихове рођаку моје жене, он је рекао да се Библија не треба узимати тако дословно. Наши разговори с Гијем нису даље напредовали, и он се вратио у Париз, где је радио.

Годину дана касније Ги се вратио у Бретању и посетио нас. Обновио је наш разговор показујући нам да је Библија исто тако и пророчанска књига. То нас је охрабрило да је помније испитамо. Наш разговор је почео да постаје све редовнији. Ипак, Ги је морао да буде врло стрпљив са мном, пошто се мој начин живота окретао око вожње бицикала и свега онога што је ишло уз то — пријатеља, навијача, и тако даље. Исто тако, пошто сам из Бретање, регије која је дубоко привржена религиозним традицијама, наша родбина се противила нашем новом интересу за Библију.

Године 1974. моја тркачка каријера се изненада завршила једном саобраћајном несрећом. То нас је подстакло да размислимо шта је истински важно у нашим животима. Моја жена и ја одлучили смо да се преселимо из нашег родног места и од утицаја наших породица. Тада смо почели редовно да посећујемо Дворану Краљевства скупштине Динан. Обоје смо напредовали у истини, и били смо крштени 1976.

Од тада имао сам прилику да говорим о Библији неколицини бициклиста моје генерације. Исто тако, кад идем од куће до куће, многи људи ме препознају и воле да разговарају о мојој каријери у бициклизму. Међутим, неки нису тако одушевљени кад говорим о поруци Краљевства.

Данас, кад осетим потребу за добрим тренингом, одем у вожњу бициклима с мојом породицом. Током тих тренутака, ја признајем истинитост Павлових речи кад је рекао: ’Телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна за све, имајући обећање садашњега и будућега живота‘ (1. Тимотеју 4:8) — Испричао Жан Видман (Jean Vidament).

[Мапа/Слика на странама 24, 25]

Тур де Франс

Најпопуларнија бициклистичка трка на путу у свету, Тур де Франс отпочела је 1903. Она обухвата од 4 000 до 4 800 километара и траје око три недеље, завршавајући се сада у Паризу. Око 200 професионалних такмичара учествују у овој трци, која пролази кроз француски пејзаж с неколико кратких улазака у суседне земље. Гомиле гледалаца дуж руте бодре тркаче

Сваког дана бициклиста с најкраћим укупним временом облачи жути дрес. Победник је свеукупни вођа задњег дана.

Неке од најкраћих етапа су квалификације, у којима се појединци или тимови труде да заврше трку што брже могу. У тимским квалификацијама, одређени број бициклиста који припадају истом тиму мора да заврши етапу као група, сви у исто време.

[Мапа]

Тур де Франс бициклистичка трка

Француска

РУБЕ (старт)

ПАРИЗ

[Оквир на 25. страни]

Година 1968, с 24 године, Жан Видман се такмичио у Тур де Франсу

[Извор слике на 23. страни]

Mike Lichter/International Stock