4. део

Наука — трагање човечанства за истином (1)

Оживљавање науке помоћу револуције

НЕМИР је захватио свет у другој половини 18. века док су револуције мењале политички пејзаж, најпре у Америци, а затим у Француској. У међувремену, у Енглеској је почела једна другачија врста револуције, индустријска револуција. Она је била веома повезана с једном другом врстом револуције, научном револуцијом.

Неки сматрају да је препород науке уследио након 1540-их, кад су пољски астроном Никола Коперник и белгијски анатом Андреас Везал објавили књиге које су дубоко утицале на научно размишљање. Други лоцирају ту промену раније, на 1452. годину, кад се родио Леонардо да Винчи. Као непрестани експериментатор који је дао многе научне доприносе, Леонардо је развио идеје које су у неким случајевима биле почеци изума усавршених вековима касније, као што су авион, тенк и падобран.

Али, наука какву сада познајемо, каже Ернест Нагел (Ernest Nagel), пензионисани професор на Универзитету Колумбија, „није се чврсто утемељила као трајна институција у западном друштву све до седамнаестог и осамнаестог века“. Кад се то догодило, дошло се до важне прекретнице у људској историји. Књига The Scientist примећује: „Између отприлике 1590. и 1690, војска генија... довела је до процвата истраживања с којим тешко може да се упореди било који други 100-годишњи период.“

Злочинци замрачују пут

Псеудонауке су такође цветале, попут злочинаца чије су нетачне теорије спречавале прави научни напредак. Флогистонска теорија била је једна од њих. „Флогистон“, што потиче из грчког, значи „сагорен“. Увео ју је 1702. Георг Ернест Штал (George Ernst Stahl), који је веровао да се из сагорљивих материјала приликом горења ослобађа флогистон. Флогистон је сматрао принципом а не стварном супстанцијом, али веровање да је то права супстанција расло је током година. Тек између 1770. и 1790. Антоан-Лоран Лавоазије (Antoine-Laurent Lavoisier) могао је да обори ту теорију.

The Book of Popular Science признаје да иако је флогистонска теорија „била потпуно погрешна, ипак је неко време пружала хипотезу која је очигледно објаснила многе природне феномене. Била је то једноставно једна од многих научних хипотеза које су током година стављене на вагу и нађене прелаганима“.

Алхемија је била још један злочинац. Harrap’s Illustrated Dictionary of Science дефинише алхемију као „мешавину филозофије, мистицизма и хемијске технологије, с почетком пре хришћанске ере, која је наизменично трагала за претварањем неплеменитих метала у злато, продужењем живота и тајном бесмртности“. Пре него што је била одбачена, алхемија је помогла  да се положи темељ савременој хемији, а та трансформација била је довршена до краја 17. века.

Дакле, иако су били злочинци, флогистонска теорија и алхемија нису биле без икакве вредности. То, међутим, није случај с људским злочинцима који су због верског уверења потхрањивали противнаучне ставове. Ривалство између науке и теологије — од којих су обе тврдиле да су једини ауторитет за питања универзума — често је водило до отвореног супротстављања.

На пример, у другом веку н. е., познати астроном Птолемеј измислио је геоцентричну теорију, то јест да се, док се планете крећу укруг, средиште тог круга, названо епицикл, такође се креће по периферији другог круга. То је била одлична математичка довитљивост и објашњење привидног кретања Сунца, Месеца, планета и звезда на небу које је било опште прихваћено све до 16. века.

Коперник (1473-1543) је развио алтернативну теорију. Он је веровао да Сунце стоји мирно, док се планете, укључујући Земљу, окрећу око Сунца. Та идеја — покретна Земља више није средиште свемира — ако је тачна, имала би далекосежне последице. Мање од сто година касније, италијански астроном Галилео Галилеј је помоћу телескопа вршио посматрања која су га уверила да је коперниканска хипотеза о Земљи која се окреће око Сунца, заиста тачна. Али, католичка црква одбацила је Галилејева гледишта као јеретичка и присилила га је да то порекне.

Религиозне заблуде навеле су црквене теологе да поричу научну истину. Тек је скоро 360 година касније црква уклонила оптужбе за херезу са Галилеја. L’Osservatore Romano, у свом недељном издању од 4. новембра 1992, признао је „субјективну заблуду у просуђивању“ у случају против Галилеја.

Злочинци још увек постоје

Исто тако, у овом 20. веку религије хришћанског света показују слично омаловажавање истине. То раде тако што дају предност недоказаним научним теоријама које су супротне истини, и научној и религиозној. Најбољи пример јесте недоказива теорија еволуције, која је у основи незаконито дете озбиљно погрешног научног „спознања“ и лажних верских учења. a

Чарлс Дарвин је објавио своју књигу Постанак врста путем природног одабирања 24. новембра 1859. Али, идеја о еволуцији у ствари потиче из претхришћанских времена. На пример, грчки филозоф Аристотел приказао је човека на врху линије која еволуира од нижег животињског облика. У почетку је свештенство одбацивало Дарвинову теорију, али The Book of Popular Science примећује: „Еволуција је [касније] постала нешто више од научне теорије... Постала је ратни поклич, па чак и филозофија.“ Идеја о преживљавању најспособнијих свиђала се људима који су покушавали да се попну на врх друштвене лествице.

Отпор свештенства ускоро је ослабио. The Encyclopedia of Religion каже да „Дарвинова теорија еволуције није постигла пуко прихватање него громогласан пљесак“, и  да су „до његове смрти [1882], најпромишљенији и најразговетнији свештеници дошли до закључка да је еволуција у потпуном складу с просветљеним разумевањем писма“.

И то упркос следећем признању The Book of Popular Science: „Чак су се и најжешће присталице доктрине о органској еволуцији морале сложити да у Дарвиновој првобитној теорији постоје упадљиве нетачности и рупе.“ Наводећи да је „велики део Дарвинове првобитне теорије ревидиран или одбачен“, књига ипак каже да је „утицај [еволуције] на скоро свако подручје људске активности био врло велик. Историја, археологија и етнологија доживеле су дубоке промене због те теорије“.

Данас многи промишљени научници озбиљно доводе у питање теорију еволуције. Сер Фред Хојл (Fred Hoyle), оснивач Института за теоретску астрономију на Кембриџу и ванредни члан америчке Националне Академије науке, написао је пре десетак година: „Лично, уопште не сумњам да ће научним историчарима будућности бити мистериозно зашто је једна теорија за коју се јасно могло видети да не функционише била тако опште прихваћена.“

Пошто погађа сами темељ људског постојања, теорија еволуције ускраћује Створитељу оно што му припада. Она такође противречи својој тврдњи да је научна и не служи на част потрази човечанства за научном истином. Карл Маркс је радо пригрлио еволуцију и ’преживљавање најспособнијих‘ како би подупро успон комунизма. Али, еволуција је злочинац најподмуклије врсте.

Ко су жртве?

Свако ко је заведен да верује у псеудонаучне теорије постаје жртва. Али, чак и веровање у научне истине представља опасност. Спектакуларна научна достигнућа која су резултат научне револуције, завела су многе у веровање да сада ништа није недостижно.

То веровање је јачало како је научни прогрес наставио да нагриза противнаучни став који је крива религија раније потхрањивала. Трговина и политика почеле су да гледају на науку као на снажно средство које се може употребити у остваривању њихових циљева, било да је то монетарна награда или консолидација политичке моћи.

Кратко речено, наука се полако развијала у бога, дајући повода сцијентизму. Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary дефинише то као „претерано поуздање у ефикасност метода природне науке примењене на сва подручја истраживања“.

Како се 19. век приближавао крају, људи су се питали шта ће донети 20. век. Да ли ће наука успоставити „прави правцати рај на земљи“, за који су многи мислили да је способна да га произведе? Или ће њени злочинци наставити да прекривају бојно поље револуције испреплетеним телима додатних жртава? Одговор на то питање даће чланак „Остварење ’чуда‘ 20. века“, на 19. страни овог издања.

[Фуснота]

[Оквир на 14. страни]

Ван струје

СВЕ до почетка 19. века, електрицитет се сматрао занимљивим феноменом, али од мале практичне користи. Ипак, људи из разних земаља и из различитих средина, укључујући Х. К. Ерстеда (1777-1851), М. Фарадеја (1791-1867), А. Ампера (1775-1836), и Б. Френклина (1706-1790), дошли су до важних открића која су доказала супротно, и тиме положили темељ за данашњи свет електрицитета — свет који приликом искључивања из струје остаје непокретан.

[Слике на 15. страни]

Никола Коперник

Галилео Галилеј

[Извор]

Фотографије узете из Ђордано Бруно и Галилеј (немачко издање)