Наше свестрано чуло мириса

ОЖИВЉУЈЕ УСПОМЕНЕ, ПОБОЉШАВА УКУСЕ

КОЈА је ваша најдража арома? Када је ово питање било постављено неколицини људи, њихови одговори били су фасцинантни. Пржена сланина. Слани ваздух с океана. Чист веш што лепрша на ветру. Свеже покошена трава. Пикантни зачини? Дах штенета. Упитани даље зашто су то њихови најдражи мириси, сви су имали нарочиту, живописну успомену које би се сетили на први дашак одора. Врло често успомене су биле из детињства.

Једна млада жена присећа се лежања на свом кревету у јутро, док се нападна арома пржене сланине увлачи у собу, позивајући је на доручак с њеном породицом.

Луиза, с 58 година, рекла је да је миомирис морског ваздуха односи у лета њеног детињства на обалу Мејн у Сједињеним Америчким Државама. „Та слобода коју смо имали“, каже она, „док смо трчали и играли се у песку, ископавајући шкољке и кувајући их на отвореној ватри!“

Мишел, са 72 године, сећа се времена кад је као дете помагала својој мајци да сакупи веш с конопца, заривајући своје лице у нарамке док га је носила у кућу, дишући дубоко да би осетила свеж, чист миомирис.

Свеже покошена трава шири мирис који Џеремија враћа 55 година уназад, у дане кад се као дете на једној фарми у Ајови возио на приколици пуној свеже покошене траве коју су носили у сеник да би побегли од кише коју су он и његов отац могли намирисати да долази.

„Пикантни зачини“ био је одговор 76-годишње Џеси, која је затворила своје очи и  испричала о свом породичном спремању јабучног путера (једна жестоко зачињена врста џема која се прави у Сједињеним Америчким Државама) у гвозденој шерпи у природи. Било је то пре седамдесет година али успомена је још увек врло жива.

Карол се сећа малог умиљатог штенета које је држала на свом крилу кад је имала 5 година и сећа се мириса штенећег даха. О, да, тај мирис јој пружа осећај топлине на сунцу на једном старом предњем трему у малој хаљиници од крепа.

А, како је с вама? Да ли вас је мирис икада радовао као што радује друге — дозивајући успомене, оживљујући емоције? Јесте ли икада осетили да вас је окрепио планински ваздух с мирисом бора, или да сте освежени оштрим мирисом морског поветарца? Или вам је можда ишла вода на уста након што сте ухватили залутали дашак из пекаре. Неуролог Гордон Шеперд (Gordon Shepherd) изјавио је у часопису National Geographic: „Ми мислимо да у нашим животима доминира наше чуло вида, али што вам се више приближава време ручка, све више схватате колико је ваше право задовољство у животу везано за мирисање.“

Мирисање чини чуда за наше чуло укуса. Док папиле за укус разликују слано, слатко, горко и кисело, наше чуло мириса хвата друге, префињеније елементе укуса. Кад не би имали мирис, јабука и лук могли би да имају практично исти укус. Или, на пример, испробајте колико укуса изгуби парче чоколаде кад га поједете док држите ваш нос затвореним.

Замислите неко јело које отвара апетит — рецимо тек испечену питу. Те примамљиве ароме дижу се из ње зато што она ослобађа молекуле и препушта их струјама ваздуха. Ту пролази ваш нос и чежњиво удише. Он усисава ваздух и шаље те молекуле на њихов пут кроз задивљујућу машинерију нашег чула мириса.

За детаљније испитивање процеса олфакције погледајте оквир на 24. и 25.  страни. Компликованост и комплексност овог чула заиста улива страхопоштовање.

Одори и њихови утицаји на вас

Произвођачи парфема, главни кувари, и винари вековима признају моћ арома да освоје ум и задовоље чула. Данас, психолози који се баве миомирисима и биохемичари покушавају да искористе моћ мириса на нове начине. Експериментишући с миомирисима почевши од миомириса̂ долинског ђурђевка до оних од јабука и примеса, инжењери за одоре пумпају мирисе у школе, пословне зграде, старачке домове, и чак и у подземну железницу да би истражили ефекте на ум и људско понашање. Тврде да одређени мириси могу да утичу на расположење, чинећи људе пријатељскијим, поспешујући њихову ефикасност на радном месту, и чак побољшавајући менталну будност.

Према часопису The Futurist, људи се окупљају у модерном клубу здравља у Токију, у Јапану, ради 30-минутног „ароматског коктела“ за који се каже да ослобађа од стреса градског живота. Јапански научници изучавају такође ефекте шумског ваздуха на људе и препоручују шетњу кроз шуму као лек за напете живце. Утврђено је да терпени (мирис бора) које дрвећа луче одмарају не само тело већ нарочито мозак.

Нису сви одори здрави; далеко од тога. Оно што једну особу очарава другу би сасвим могло да онерасположи. Одавно се зна да јаки одори, чак и од парфема, појачавају астму и изазивају алергијске реакције код неких људи. Затим, такође, постоје и смрадови за које се сви слажу да су непријатни — штетни гасови које ригају индустријски димњаци и издувне цеви моторних возила, ужегли одори ђубришта и контејнера за смеће, и паре лако испарљивих хемикалија које се користе на многим радним местима у индустрији.

Наравно, опасне хемикалије појављују се и природно у нашој околини али обично су тако распршене да су нешкодљиве. Међутим, кад су такве хемикалије високо концентрисане, превелика изложеност њима може да проузрокује чак да еластичне олфакторне нервне ћелије дегенеришу. На пример, стручњаци су разређиваче као што су они који се користе при бојењу, као и многе друге индустријске хемикалије, уврстили у листу опасних за олфакторни систем. Постоје такође и физички поремећаји који могу да ометају или да униште чуло мириса.

Да ли цените тај дар?

Чуло мириса је свакако вредно заштите од таквих претњи кад год је могуће. Зато упознајте се добро с ризицима у вези с било којим хемикалијама с којима морате да радите, и предузмите сваку разумну меру предострожности која је потребна да се заштити ваш осетљиви олфакторни систем. (Упореди 2. Коринћанима 7:1.) С друге стране, добро је бити једнако забринут за осетљивости других. Висок ниво чистоће, укључујући наше домове и наша тела, може много учинити у овом погледу. Неки изабирају да буду посебно опрезни с употребом парфема — нарочито кад планирају да буду у непосредној близини многих других за неко време, као у неком позоришту или у Конгресној дворани. (Упореди Матеј 7:12.)

Ипак, уопштено, олфакторни систем је дар који захтева мало одржавања. Од нас тражи мало у погледу бриге и заштите, па ипак он нам доноси свакодневно обиље малих задовољстава у животу. Када добијете неки дар који вас радује, да ли осећате жељу да се захвалите дароваоцу? Милиони људи данас се свесрдно захваљују Створитељу ради чудесног начина на који је људско тело створено. (Упореди Псалам 139:14.) Сасвим се можемо надати да ће више таквих захвала и хвала узићи к њему и да ће, као жртве древних Израелаца, бити као „угодни мирис“ нашем љубазном, великодушном Створитељу (Бројеви 15:3; Јеврејима 13:15).

 [Оквир/Дијаграм на странама 24, 25]

Како ради чуло мириса

Прво, мирис се открива

КАДА удишете мириси улазе у носне пролазе. Такође, кад гутате храну, молекули бивају гурнути уз задњи део уста и у носну шупљину. Ипак, мирисни ваздух мора најпре да прође поред „страже“. Ноздрве облажу трограни живци (1), што изазивају кијање кад осете оштре или иритирајуће хемикалије. Ови живци такође пружају задовољство тиме што реагују на јачину неких укуса.

Затим, ковитлаци који се формирају кад се ваздушне струје врте око три коштане избочине налик свицима назване шкољкама (2), потискују мирисне молекуле нагоре. Ваздушна струја, овлажена и загрејана дуж пута, носи молекуле до епитела (3), примарног подручја рецепције. Тај комадић ткива величине нокта палца, смештен у уском каналу високо горе у носу, накрцан је с неких десет милиона сензорних неурона (4), од којих се сваки додирује с бројним испупчењима сличним длачицама, названим цилије, што се купају у танком слоју слузи. Епител је тако осетљив да може да открије 1⁄460 000 000 милиграма неких мириса у једном једином дашку ваздуха.

Али како се тачно мириси детектују још увек је обавијено велом тајне. На крају крајева, људи могу да разликују до 10 000 мириса. А постоји више од 400 000 мирисних супстанци у нашој околини, док хемичари непрестано стварају нове. Дакле како наш нос може да се снађе у свој тој олфакторној гунгули? Чак више од 20 различитих теорија покушавају да објасне ту мистерију.

Тек недавно научници су напредовали ка решавању дела ове загонетке. Пронађен је неки доказ 1991. да постоје сићушни протеини, названи олфакторни рецептори, уткани по ћелијским мембранама унутар цилија. Очигледно се такви рецептори другачије везују за различите типове мирисних молекула, дајући тако сваком мирису различит „отисак прста“.

Друго, мирис се преноси

Да би се ова информација пренела до мозга, одашиљу се кодиране електрохемијске поруке кроз олфакторне неуроне (4). Др Луис Томас (Lewis Thomas), научни есејиста, назива ове неуроне ’петим чудом савременог света‘. Они су једине примарне нервне ћелије које се умножавају сваких неколико недеља. Исто тако, они немају никакву заштитну баријеру између њих и околних надражаја, као што то имају сензорне нервне ћелије које се скривају заштићене унутар ока и ува. Уместо тога, олфакторни живци се пружају из самог мозга и долазе у директан контакт са спољашњим светом. Тако је нос место сусрета мозга и околине.

Сви ови неурони воде до истог одредишта: парних олфакторних главица (5) с доње стране мозга. Ове главице јесу главна релејна станица ка другим деловима мозга. Међутим, оне прво уређују поплаву олфакторних информација, одбацујући све осим битних, а затим их шаљу даље.

Треће, мирис се осећа

Олфакторне главице су на компликован начин „ожичене“ с лимбичким системом (6), елегантно савијеним скупом органа који игра кључну улогу у чувању успомена и у изазивању емоционалних реакција. Овде је место где се „хладни свет реалности трансформише у кључајући казан људских емоција“, према књизи The Human Body. Лимбички систем је толико свеобухватно повезан с чулом мириса да се о њему дуго говорило као о риненцефалону што значи „носни мозак“. Ова блиска веза између носа и лимбичког система може да објасни зашто ми тако емотивно и носталгично реагујемо на мирисе. Аха! Пржена сланина! Чист веш! Свеже покошена трава! Дах штенета!

У зависности од тога који смо мирис осетили, лимбички систем може да активира хипоталамус (7), који затим може усмерити главну мождану жлезду, хипофизу (8), да произведе различите хормоне — на пример, оне хормоне који контролишу апетит или полне функције. Онда, није чудо што нас мирис хране може изненада учинити гладнима или што се парфем може сматрати важним фактором у полној привлачности.

Лимбички систем такође сеже и у неокортекс (9), прилично интелектуалан, аналитичан комшилук унутар мозга. Ту је место где се новости из носа могу упоредити с улазним информацијама  што долазе од других чула. Ви у трену можете спојити такве податке као што су оштар мирис, пуцкетав звук, и слаба магла која лебди у ваздуху, да формирају закључак — ватра!

И таламус (10) има своју улогу, посредујући можда између оних веома различитих делова, „емотивног“ лимбичког система и „интелектуалног“ неокортекса. Олфакторна кора (11) помаже да се разлучи између сличних мириса. Такође, различити делови мозга могу да шаљу поруке назад до трансмисионих станица, до олфакторних главица. Зашто? Тако да би онда главице могле да прилагоде перцепцију мириса, практично смањујући њихову јачину или чак искључујући их.

Можда сте приметили да храна не мирише као да позива кад је ваш апетит засићен. Или јесте ли икада били изложени продорном, необузданом мирису што изгледа постепено бледи с временом? Олфакторне главице, које информише мозак, изазивају ове промене. Њима могу помоћи рецепторске ћелије на цилијама, за које се каже да се лако замарају. То је корисна карактеристика, нарочито кад смо суочени с јаким непријатним мирисима.

Прави систем, зар не? Ипак, ми смо га једва дотакли! Читаве књиге посвећене су овом замршеном и префињеном сензорском систему.

[Дијаграм]

(Види публикацију)

[Оквир на 26. страни]

Дисфункција мирисања

Милиони људи пате од дисфункције мирисања. Миомирис пролећа или укусна храна значе мало или ништа за њих. Једна жена описала је њен изненадни потпуни губитак мирисања на овај начин: „Ми сви знамо о слепоћи и глувоћи, и сигурно никад не бих мењала моју неспособност за те недаће. Ипак ми богату арому кафе и сладак укус поморанџи узимамо тако здраво за готово да када изгубимо ове осећаје, то је скоро као да смо заборавили како се дише“ — из часописа Newsweek.

Поремећаји у мирисању могу чак бити опасни по живот. Једна жена по имену Ева објашњава: „Морала сам да будем веома обазрива, пошто нисам била у стању да миришем. Задрхтим кад помислим да долази зима, јер морам да затворим све прозоре и врата мог стана. Без свежег ваздуха, лако би ме могла савладати гасна испарења уколико би се пламичак за паљење на гасном штедњаку угасио.“

Шта доводи до дисфункције мирисања? Док постоје више од двадесет узрока, три су најуобичајенија: повреда главе, горња респираторна вирусна инфекција, и обољење синуса. Ако су путеви нерава прекинути, ако се епител учини неосетљивим, или ако ваздух не може да доспе до епитела због запушености или упале, чуло мириса нестаје. Пошто се увидело да су ти поремећаји главни проблем, основани су клинички истраживачки центри за испитивање укуса и мириса.

У једном интервјуу, др Максвел Моузел (Maxwell Mozell) са Државног универзитета њујоршког здравља и Научног центра у Сиракузи испричао је: „Овде смо имали пацијенте који су [осећали лоше мирисе које су опажали само они]. Осећали су ужасне ствари. Једна жена је све време осећала рибу. Замислите да сваког минута сваког дана осећате рибу или запаљену гуму.“ Након што се 11 година патила с непријатним мирисом у свом носу и депресијом као последицом, једна жена је нашла непосредно олакшање након што јој је једна од олфакторних главица хирушки одстрањена.

[Слике на 23. страни]

Дах штенета

Пржена сланина

Свеже покошена трава