Пређи на садржај

Пређи на садржај

Храброст да ставиш Бога на прво место

Храброст да ставиш Бога на прво место

Храброст да ставиш Бога на прво место

ПОСТОЈАО је неки хладан призвук у звоњави нашег телефона у три сата ујутро. Био је то татин пословни сарадник који је управо присуствовао састанку Америчке легије. Био је избезумљен. „Воли,“ викао је на мог тату, „ако не назовеш Philadelphia Inquirer без оклевања и на време за јутарње издање и не кажеш да ћеш поздравити заставу, руља ће данас напасти твоју бакалницу и твоју породицу, а ја нећу бити одговоран за оно што се дешава!“ Тата и мама већ су окусили дивљање руље. Сада потпуно будни, почели су да се моле.

У зору су пробудили нас шесторо деце. Тата је рекао мом брату Билу да млађу децу одведе до куће нашег деде и баке. Затим смо, као и обично, Бил и ја помагали око посла у кући и око продавнице. Тата је отишао до шефа полиције Мајнерзвила и обавестио га о претњи. Врло брзо једна кола пенсилванијске државне полиције довезла су се и паркирала испред наше радње и остала тамо цео дан. Ми смо наставили с нашим дужностима у продавници и услуживали муштерије, али наше очи биле су приковане за тротоар. Срца су нам лупала кад год би се група људи зауставила. Али руља није никад дошла. Можда су се смирили на светлости дана — и уз призор полицијских кола!

Налазимо истину

Али шта је довело до овакве напете ситуације. То има везе с нашом религијом. Видите, 1931. године, када сам имала седам година, бака и деда дошли су да остану неко време с нама. Они су били Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати.

Деда није сведочио тати, али кад би бака и деда изашли, тата би отишао у њихову собу да види о чему је говорила сва та њихова литература. Он ју је гутао! Још увек могу да чујем његов ликујући глас : „Види шта каже Библија!“ Истина је за њега била право задовољство. И мама је такође читала литературу, и до 1932. напустила је методистичку цркву, и ми смо имали кућни библијски студиј. Била сам управо исто тако пресрећна као што су они били да чујем о чудесној рајској Земљи која треба да дође. Истину сам од почетка учинила својом личном својином.

Пред крај 1932. мама ме је упитала да ли сам спремна да кренем у проповедање од врата до врата. У тим данима, били млади или стари, ишли смо на врата сами. И употребљавали смо картицу са сведочанством. Једноставно бих рекла: „Добро јутро, имам једну важну поруку. Молим вас хоћете ли да прочитате ово?“ У почетку, ако би домаћин био чак и незнатно непријемљив, кад би завршио с читањем нисам учинила ништа више од тога да кажем „У реду, довиђења“.

Убрзо, дошло је прогонство. У пролеће 1935. сведочили смо у граду Њу Филаделфија. Сећам се како сам стајала на једном прагу и разговарала с неким човеком кад је дошла полиција да мене и остале одведе. Домаћин је изгледао запрепашћен тиме да ће они ухапсити ту 11-годишњу девојчицу. Одвели су нас у двоспратни ватрогасни дом. Напољу је врвела урлајућа светина од око хиљаду њих. Очигледно су цркве те недеље завршиле службу раније како би свакога охрабриле да учествује. Како су нас водили кроз светину, једна девојка ме је ударила песницом у руку. Али безбедно смо стигли унутра, а наоружана стража задржавала је руљу да не провали врата.

Нас 44 стрпали су у ватрогасни дом, и морали смо да седимо на степеницама. Наше расположење било је далеко од смркнутог; радовали смо се што смо срели неке Сведоке из скупштине Шенандох који су нам помагали да обрадимо град. Тамо сам срела Еленор Валајтис и постале смо присне пријатељице. После неколико часова, полиција нас је пустила.

Питање поздрављања заставе ступа напред

На значајном конгресу Јеховиних сведока 1935. у Вашингтону, неко је упитао брата Ратерфорда, председника Друштва Куле стражаре, о томе да ли би требало да школска деца поздрављају заставу. Он је одговорио да је неверство према Богу приписивати спасење поздрављањем земаљског симбола; рекао је да он то не би урадио. То је импресионирало Била и мене. Разговарали смо о томе с нашим родитељима и потражили Излазак 20:4-6, 1. Јованову 5:21 и Матеја 22:21. Мама и тата нас никад нису присиљавали или чинили да се осећамо кривима. Кад је школа у септембру почела, били смо веома свесни тога шта треба да радимо. Али сваки пут када су наши учитељи погледали у нашем правцу, ми смо бојажљиво подигли руке и мицали уснама. Један од мојих проблема био је тај што сам се плашила да ће ме моје светске другарице оставити ако бих заузела став.

Али кад су нас посетили неки пионири, рекла сам им шта радимо. Никад нећу заборавити оно што је једна сестра рекла: „Лилијан, Јехова мрзи лицемера“. Онда, 6. октобра, брат Ратерфорд је организовао радио емисију с насловом „Поздрављање заставе“ која је емитована у читавој земљи. Он је објаснио да ми поштујемо заставу али да је учествовање у ритуалима пред ликом или симболом у ствари идолопоклонство. Наш однос с Јеховом би нам то строго забранио.

Бил је 22. октобра, са само десет година, дошао кући сав раздраган. „Престао сам да поздрављам заставу!“ рекао је тријумфално. „Учитељица је покушала да ми подигне руку, али ја сам је задржао у џепу.“

Следећег јутра, са срцем које је лупало, отишла сам до моје учитељице пре часа како не бих изгубила снагу. „Госпођице Шофстал“, промуцала сам, „ја више не могу да поздрављам заставу. Библија каже у 20. поглављу Изласка да не можемо имати било какве друге богове испред Јехове Бога.“ На моје изненађење она ме само загрлила и рекла како сам ја драга девојчица. И, кад је дошло време за церемонију поздрављања заставе, нисам се придружила поздраву. a Ускоро је свако зурио у мене. Али ја сам се осећала усхићеном. Јехова је био тај који ми је дао храбрости да не поздравим!

Девојке које сам волела биле су преплашене. Једна или две су дошле да ме питају зашто, и следио је добар разговор. Али већина деце почела је да ме игнорише. Кад сам сваког јутра долазила у школу, неколицина дечака би викала, „Ево иде Јехова!“ и засули би ме шљунком. Цела школа ме је посматрала две недеље. Онда су они одлучили да делују. Школско веће се 6. новембра састало с татом и мамом и родитељима још једног дечака Сведока. Директор, професор Чарлс Раудабуш, инсистирао је на томе да се наш став своди на непослушност; остали у већу ускоро су му се прилагодили. Истерали су нас.

Почиње кућно школовање

Допустили су нам да задржимо наше уџбенике, па смо одмах на нашем поткровљу отворили кућну школу, коју је надгледала млада девојка што је помагала мајци у кући. Али ускоро је стигло писмо које је говорило да ћемо уколико немамо квалификованог учитеља, бити послати у поправни дом.

Пол и Верна Џоунс, који су имали фарму на удаљености од 50 километара, назвали су нас у року од неколико дана. „Сазнали смо да су ваша деца истерана“, рекао је Пол тати. Они су срушили зид између њихове дневне собе и кухиње да би направили учионицу. Позвали су нас да дођемо. Млада учитељица из Алентауна која је била заинтересована за истину жељно је прихватила овај посао, иако је то ипак значило зарађивање далеко мање новца од оног што су нудиле јавне школе. Сличне школе за Сведоке почеле су да ничу широм земље.

Џоунсови су имали четворо своје деце; ипак они су примили најмање још десет других. Спавали смо по троје у једном кревету а окретали смо се на знак и уз узајамну сагласност! Још једна оближња породица Сведока примила је скоро исто толико, и ускоро је број присутних у школи порастао на преко 40. Било је много шала и кикотања, али било је и кућних послова. Устајали смо у 6 сати. Дечаци су помагали напољу, а девојке су имале дужности у кухињи. Наши родитељи су долазили у петак после школе да би нас одвели кући за викенд. Једног дана дошла су деца Валајтиса заједно с мојом пријатељицом Еленором.

Проблеми са школовањем и даље су надолазили. Драги брат Џоунс је умро, па је тата претворио наш камионет у школски аутобус да би нас возио 50 километара до школе. Тада су неки од нас приспели до година за средњу школу и био нам је потребан учитељ који би био квалификован за ту старосну групу. За сваку препреку, изгледало је да је Јехова обезбедио неко решење.

Одлазак на суд

У међувремену Друштво је желело да проблем злостављања у повезаности с питањем поздрављања заставе изнесе пред судовима. Оне стотине нас што смо заузели став сада су постале хиљаде. Једна породица за другом биле су изабиране, али државни судови су одбијали да прихвате њихове случајеве за претрес. Дошло се и до наше породице, и адвокат Друштва с адвокатом Уније америчких грађанских слобода поднели су молбу у Федералном окружном суду у Филаделфији маја 1937. Датум за претрес био је одређен за фебруар 1938.

Требало је да Бил и ја заузмемо став. Још увек се могу сетити хладног нервозног осећања које сам имала очекујући то! Адвокат Друштва нас је увек изнова информисао о могућим питањима. У судници, Бил је први заузео став. Питали су га зашто не би поздравио заставу, и он је одговорио цитирајући Излазак 20:4-6. Онда је дошао ред на мене. Исто питање. Кад сам одговорила, „1. Јованова 5:21“, супарнички адвокат је узвикнуо: „Приговор!“ Сматрао је да је један цитат довољан! Затим је професор Раудабуш заузео становиште, тврдећи да смо индоктринирани и да ширимо „непоштовање према... застави и држави“. Али судија Алберт Марис одлучио је у нашу корист.

’Чак и не покушавајте да се вратите у школу!‘ била је порука школског већа. ’Жалићемо се вишем суду за тај случај.‘ Тако је и било, натраг у Филаделфију, овог пута на Апелациони суд САД. У новембру 1939. суд од три човека одлучио је у нашу корист. Школско веће било је разјарено. Случај је прослеђен Врховном суду САД!

Врховни суд

Били смо узбуђени кад смо чули да ће сам брат Ратерфорд бранити наш случај! Група нас сусрела га је на железничкој станици Унион у Вашингтону, те ноћи пред суђење. Какав тренутак! Био је април 1940. и још увек мало свеже. Идућег дана судница је била потпуно испуњена Јеховиним сведоцима. Коначно је дошао наш ред, и брат Ратерфорд је устао да говори. Никад нећу заборавити како је упоредио нас децу Сведока с верним пророком Данијелом, Данијеловом тројицом јеврејских другова, и другим библијским личностима. Било је узбудљиво, и публика је слушала с напрегнутом пажњом.

Стварно нисмо никад помислили да би одлука суда могла бити било шта друго од позитивне. На крају крајева, добили смо претходне две парнице. Али ујутро 3. јуна 1940, мама и ја смо радиле у кухињи уз радио који је свирао у позадини. Изненада су почеле вести. Судије су одлучиле против нас — и то не за мало, већ са 8 према 1! Мама и ја смо само стајале, слеђене у неверовању. Онда смо стрчали доле да кажемо тати и Билу.

Ова одлука је покренула скоро незамислив талас терора. Широм земље, отворена је сезона на Јеховине сведоке. Људи су мислили да врше своју патриотску дужност нападајући нас. У року од неколико дана Дворана Краљевства у Кенебунку, у Мајнију, била је спаљена. У Илиноису светина је напала 60 Сведока док су проповедали, преврћући њихова кола и уништавајући њихову литературу. У подручју Шенандох, у Пенсилванији, рудник угља, фабрике одеће и школе, сви су одржали церемоније с поздрављањем заставе у брзом следу. Тако су деца Сведока истерана из школе, а њихови родитељи су изгубили своја запослења све у року од једног дана.

Суочавање с прогонством

Било је то у ово време кад је моја породица примила ону претњу од дивљања руље што сам описала на почетку. Убрзо након што то није успело, црква Мајнерзвила је објавила бојкот наше продавнице. Посао је драстично опао. То је било све што смо имали за наше издржавање, и до сада било нас је шесторо деце у породици. Тата је морао да позајми новац да би изгурали. Али с временом бојкот је попустио; људи су почели да се враћају. Неки су чак с негодовањем говорили да је то било „мало превише“ од њиховог свештеника да им говори где да купују намирнице. Ипак, доста породица Сведока изгубило је послове и домове током тих година.

Једне ноћи возила сам нашу породицу кући са неких библијских студија. Баш кад су мама и тата ускочили у кола, једна група тинејџера је изашла из скровишта и опколила кола. Почели су да испуштају ваздух из гума. Изненада сам видела пролаз испред нас. Згазила сам на гас, и ми смо одмаглили! „Лилијан, немој никад више то да урадиш“, саветовао ме је тата. „Могла си да повредиш некога.“ Ипак, стигли смо кући здрави и читави.

Током свег овог фанатичног насиља, штампа је веома похвално писала о нама. Најмање 171 водеће новине осудиле су одлуку из 1940. о поздрављању заставе. Само ју је шачица одобрила. У својој новинској рубрици „Мој дан,“ Елинор Рузвелт, председникова жена, бранила је наш случај. Ипак, изгледало је да нема никаквог попуштања на видику.

Коначно промена

Ипак, до 1942, неке судије Врховног суда осећале су да су донели погрешну одлуку у нашем случају. Тако је Друштво изнело случај Барнета, Стала, и Маклуреве, укључујући и једну групу деце Сведока која су била истерана из школе у Западној Вирџинији. Окружни суд САД Западне Вирџиније једногласно је одлучио у корист Јеховиних сведока! Сада, на жалбу Државног већа образовања, предмет је упућен Врховном суду САД. Наша породица је била тамо, у Вашингтону, када је адвокат Друштва, Хејден К. Ковингтон, снажно износио аргументе пред Врховним судом. На Дан заставе, 14. јуна 1943. донета је одлука. Било је шест према три у корист Јеховиних сведока!

После овога ствари су почеле да се смирују по целој земљи. Наравно, било је и неких непопустљивих који су још увек налазили начине да отежају живот нашим млађим сестрама кад су се вратиле у школу, али Бил и ја сада смо већ увелико прошли школско доба. Протекло је осам година од када смо заузели наш став.

Каријера у Јеховиној служби

Али то је био само почетак наших каријера у Јеховиној служби. Бил је постао пионир у 16. години. Еленор Валајтис (сада Милер) и ја постале смо партнери у пионирењу и служиле смо у Бронксу, у Њујорку. После једне године, била сам узбуђена почевши да служим у бруклинском бетелу, светској централи Друштва Кула стражара. Тамо сам такође склопила пријатељства која трају читав живот.

У лето 1951. била сам на конгресима у Европи кад сам срела Ервина Клоуза. На једном скупу у Немачкој, он и нека друга немачка браћа дивно су певали за наш ужитак. Одушевљено сам му рекла како има изванредан глас. Љубазно је климнуо главом, а ја сам наставила да причам. Није разумео ни реч од онога што сам говорила! Месецима касније видела сам Ервина у Бруклину, у Њујорку, пошто се био уписао у библијску школу Куле стражаре, Гилеад, да би се оспособио за мисионарско дело. Поново сам му дуго причала, изражавајући му добродошлицу у Бруклин, и поново, он се љубазно осмехивао. Још увек је налазио да му је мало тешко да ме разуме! Ипак, коначно смо се разумели. Није прошло много и ми смо били верени.

Постала сам мисионарка и прикључила се Ервину на његовом послу у Аустрији. Ервиново здравље се погоршало због бруталног третмана од руку нациста, јер је био Јеховин сведок. Док сам ја била истерана из школе, он је био у затворима и концентрационим логорима. b Вратили смо се у Сједињене Америчке Државе пред крај 1954.

Од тада имали смо радост да служимо тамо где је већа потреба и да подижемо два добра детета према Јеховиним путевима. Како су наша деца одлазила у школу, видела сам да се ствари нису у потпуности промениле. Џудит и Стивен су обоје били нападнути због својих уверења, и Ервин и ја смо осећали да су нам срца пуна док су и они показивали храброст да заузму свој став за оно што је исправно. И увек сам утврђивала да су до краја школске године њихови учитељи схватали како Сведоци нису нека гомила фанатика, и склапали смо веома срдачне односе.

Гледајући уназад све те године, сада могу јасно видети да Јехова благосиља нашу породицу. Сада имамо 52 члана породице што служе Јехови. Ту је и осморо оних који су примили своју небеску награду или очекују земаљско ускрсење, укључујући и моје драге родитеље, који су оставили тако дивно наследство стављања Јехове на прво место у животу. У последњим годинама доста смо размишљали о том примеру. Након што је проживео тако активан и продуктиван живот, Ервин се бори с неуромускуларним обољењем које га озбиљно ограничава.

Упркос таквим искушењима, ми гледамо напред у будућност с правом радошћу и поуздањем. Ниједном није ниједан од нас зажалио због одлуке да искључиво обожавамо Јехову Бога. — Испричала Лилијан Гобитас Клоуз.

[Фусноте]

a Уопштено, Јеховини сведоци су спремни да покажу поштовање према заклетвама и химнама на начине који не указују на учествовање у делима религиозног обожавања.

b Видите Пробудите се! од 8. марта 1993, „Нацисти нас нису могли зауставити!“

[Оквир на 19. страни]

Зашто Јеховини сведоци не поздрављају заставу?

ПОСТОЈИ једно начело обожавања које Јеховини сведоци наглашавају више него што то друге религиозне групе чине: искључивост. Исус је то начело навео у Луки 4:8: „Клањај се [Јехови], Богу своме, и њему јединоме служи.“ Тако Сведоци изабирају да се клоне управљања обожавања било коме или било чему у свемиру, осим Јехови. Учествовање у поздрављању заставе било које нације за њих представља акт обожавања који би упао у њихово искључиво обожавање Јехове и нарушио га.

И Израелци и рани хришћани увек су изнова били упозоравани на обожавање било ког предмета који би човек направио. Такво поступање било је осуђено као идолопоклонство (Излазак 20:4-6; Матеј 22:21; 1. Јованова 5:21). Може ли се застава заиста сматрати идолом? Само неколицина би озбиљно тврдила да је она само обично парче тканине. Она се у великој мери третира као свети симбол, а и више од тога. Католички историчар Карлтон Хејз (Carlton Hayes) објашњава то овако: „Главни симбол верности национализма и централни предмет обожавања јесте застава“.

То не значи да Јеховини сведоци не поштују заставу или оне који је поздрављају. Уопштено, они ће с поштовањем стајати у таквим церемонијама све док се од њих не захтева да учествују. Њихово веровање је да човек показује исправно поштовање према застави тиме што слуша законе земље коју она представља.

Већина људи ће се сложити да поздрављање заставе не гарантује и поштовање према њој. Да је то истина илустровано је једним случајем у Канади. Један учитељ и директор наредили су малој девојчици која поздравља заставу да пљуне на њу; она је то учинила. Затим су младој девојчици, Сведокињи, наредили да уради то исто, али она је то упорно одбијала. За Јеховине сведоке, поштовати заставу јесте ствар начела кога се чврсто држе. Међутим, њихово обожавање припада само Јехови.

[Слика на 18. страни]

Ервин и Лилијан у Бечу, у Аустрији, 1954.

[Слика на 19. страни]

Лилијан данас

[Извор]

Dennis Marsico