Зашто је раса тако спорно питање?

ЈОШ од почетка забележене историје, идеја о „њима“ и „нама“ доминира људским размишљањем. Многи су себе убедили да су они једини нормални људи с исправним навикама обављања свега. То је оно што научници називају етноцентризмом, што је идеја да су нечији сопствени народ и навике једини који вреди.

На пример, стари Грци нису имали високо мишљење о „варварима“, термин којим су означавали сваког ко није био Грк. Реч „варварин“ се развила из начина на који су страни језици звучали ушима Грка̂, као мноштво неинтелигентног „вар-вар“. Такође су се Египћани пре њих, и Римљани после њих, осећали супериорнима у односу на људе који нису припадали њима.

Кинези су вековима називали своју земљу Друнг Гуо, или Средишње краљевство, јер су били уверени да је Кина центар света ако не и свемира. Касније, кад су европски мисионари с црвеном косом, зеленим очима и руменим лицем дошли у Кину, Кинези су их жигосали као „стране ђаволе“. Слично томе, кад су се оријенталци први пут појавили у Европи и Северној Америци, њихове искошене очи и оно што се сматрало чудним обичајима направило их је лаким метама исмејавања и сумњичавости.

Међутим, постоји једна значајна чињеница која треба да се узме у обзир, као што књига The Kinds of Mankind каже: „Веровати у нечију [расну] супериорност је једна ствар; покушати да то докажемо, користећи научна открића, јесте нешто сасвим друго.“ Напори да се докаже да је једна раса супериорна над другом релативно су нови. Антрополог Ашли Монтагју писао је да „замисао како постоје природне или биолошке расе човечанства које се једна од друге разликују ментално као и физички јесте једна идеја која није била развијена све до друге половине осамнаестог века“.

Зашто је питање расне супериорности постало тако истакнуто током 18. и 19. века?

Трговина робљем и раса

Главни разлог је тај што је уносна трговина робљем до тада достигла свој врхунац, и стотине хиљада Африканаца силом су заробљаване и подвргаване робовању у Европи и Америкама. Породице  су често биле одвајане, људи, жене и деца били су послати у различите делове света, да се више никад не виде. Како су трговци робљем и власници робова, од којих је већина њих тврдила да су хришћани, могли да одбране таква нечовечна дела.

Тиме што су пропагирали гледиште да су црни Африканци природно инфериорни. „Склон сам да верујем да су сви црнци, и уопштено све друге врсте људи, природно инфериорни према белцима“, писао је шкотски филозоф из 18. века Дејвид Хјум (David Hume). У ствари, Хјум је тврдио да човек не може да нађе „никаквих паметних изума међу [црнцима], никаквих уметности, никаквих наука“.

Међутим, такве тврдње су биле погрешне. The World Book Encyclopedia (1973) приметила је: „Високо развијена црначка краљевства постојала су у различитим деловима Африке стотинама година раније... Између 1 200. и 1 600. године, цветао је Црначко-арапски универзитет у Тимбуктуу у западној Африци и постао је познат широм Шпаније, Северне Африке, и на Средњем истоку.“ Ипак, они који су били укључени у трговину робљем били су брзи да усвоје гледишта филозофа као што је Хјум, да су црнци инфериорна раса у односу на белу, стварно, чак нижи од људи.

Религија и раса

Трговци робљем су добили значајну подршку од религиозних вођа за своја расистичка гледишта. Чак у 1450-тим, едикти римокатоличких папа одобрили су покоравање и поробљавање „пагана“ и „неверника“ како би њихове „душе“ могле бити сачуване за „Божје краљевство“. Добивши благослов од цркве, рани европски истраживачи и трговци робљем нису осећали никакво гађење ради свог бруталног опхођења с урођеницима.

„У 1760-тим, као и у многим наредним деценијама, црначко ропство су одобрили католички, англикански, лутерански, презбитеријански и реформистички свештеници и теолози“, каже књига Slavery and Human Progress. „Ниједна савремена црква или секта није тражила да одврати своје чланове од поседовања или чак од трговања црним робљем.“

Иако су неке од цркава говориле о универзалном хришћанском братству, оне су такође унапређивале учења која су појачала расно неслагање. На пример, Encyclopaedia Judaica наводи да „су Шпанци тек после дугих борби и теолошких расправа признали урођеничке расе које су пронашли у Америци за људе обдарене душама.“

Подразумевало се да све док су „душе“ таквих урођеничких раса „спасене“ тиме што су обраћене у хришћанство, неважно је како се с њима физички поступа. И кад се дошло до положаја црнаца, многе религиозне вође су доказивале да је Бог њих ионако проклео. У покушају да то докажу погрешно су примењивали Писмо. Свештеник Роберт Џејмисон (Robert Jamieson), А. Р. Фосет (A. R. Fausset), и Дејвид Браун (David Brown), у свом коментару Библије тврде: „Проклет да је Канаан [Постање 9:25] — ова пресуда испуњава се уништењем Канаанејаца — пропадањем Египта, и ропством Африканаца, потомака Хама“ (Commentary, Critical and Explanatory, on the Whole Bible).

То учење да је праотац црне расе био проклет једноставно се не научава у Библији. Истина је да је црна раса потекла од Куша, а не од Канаана. У 18. веку је Џон Вулман (John Woolman) доказивао да коришћење овог библијског проклетства да би се оправдало поробљавање црнаца, лишавајући их њихових природних права „јесте претпоставка која је прекрупна да би била прихваћена у ум било које особе која искрено жели да буде вођена солидним начелима“.

Псеудонаука и раса

Псеудонаука је исто тако придружила свој глас у покушају да подржи теорију да су црнци инфериорна раса. Књига Расправа о неједнакости људских раса од  француског писца из 19. века Жозефа де Гобиноа, положила је темељ за многа наредна таква дела. У њој, Гобино је поделио човечанство на три одвојене расе у опадајућем степену врсноће: белу, жуту, и црну. Тврдио је да су јединствене особине сваке расе садржане у крви и да би према томе било какво мешање кроз мешовити брак резултовало деградацијом и губитком супериорних особина.

Гобино је доказивао да је једном постојала чиста раса белих, високих, плавокосих, плавооких људи које је он назвао Аријевци. Аријевци су били ти, доказивао је, што су донели цивилизацију и санскрит у Индију, и Аријевци су ти што су успоставили цивилизације древне Грчке и Рима. Али кроз мешовите бракове с инфериорним локалним народом, ове некад славне цивилизације изгубиле су се, заједно с генијалношћу и добрим особинама Аријевске расе. Људи који су најближи чистим Аријевцима што су још преостали, уверавао је Гобино, могу се наћи у северној Европи, наиме, међу Нордијцима, ако се прошири, међу германским народима.

Како год да окренемо, Гобиноове основне идеје — подела на три расе, крвно порекло, Аријевска раса — нису имале никакав научни темељ, и данашња научна заједница их потпуно дискредитује. И поред свега тога, други су их брзо прихватили. Међу њима био је Енглез, Хјустон Стјуарт Чемберлен, који је био толико заљубљен у Гобиноове идеје да се настанио у Немачкој и подржавао ту ствар да је нада за сачување чистоће Аријевске расе постојала само кроз Немце. Беспотребно је рећи да су Чемберленова књижевна дела постала врло читана у Немачкој, и последице су биле грозне.

Грозне последице расизма

У својој књизи Mein Kampf (Моја борба), Адолф Хитлер је тврдио да је Немачка раса та Аријевска суперраса која је предодређена да влада светом. Хитлер је сматрао да су Јевреји, за које је он рекао да су одговорни за саботирање Немачке економије, препрека ка овој славној судбини. Тако је уследило истребљивање Јевреја и других европских мањина, што је неоспорно једно од најмрачнијих поглавља људске историје. То су биле кобне  последице расистичких идеја, укључујући оне Гобиноове и Чемберленове.

Међутим, таква грозота није била ограничена на Европу. Преко океана у такозваном новом свету, иста врста неоснованих идеја нанела је неизрециве патње генерацијама недужних људи. Иако су афрички робови коначно ослобођени у Сједињеним Америчким Државама после Грађанског рата, у многим државама прихваћени су закони који црнцима нису дозвољавали да имају многе привилегије које су други грађани уживали. Зашто? Бели грађани су мислили да црна раса нема интелектуалну способност да учествује у грађанским дужностима и управи.

Колико су само дубоко укопана расна осећања илустровано је случајем који укључује закон против мешања раса. Овај закон је забрањивао бракове између црнаца и белаца. Убеђујући један пар који је прекршио овај закон, један судија је рекао: „Свемогући Бог је створио белу, црну, жуту, малајску, и црвену расу, и Он их је поставио на посебне континенте, и да није било уплитања у Његово распоређивање не би постојао никакав разлог за такве бракове.“

Тај судија је ово рекао, не у 19. веку и не у забаченом подручју, већ 1958. — и не више од 100 километара од главног града САД! Заиста, Врховни суд САД није поништио све законе против бракова међу расама све до 1967.

Такви дискриминаторни закони — као и одељеност у школама, црквама, и другим јавним институцијама и дискриминација у запошљавању и стамбеним условима — водили су до грађанских немира, протеста, и насиља које је било постало реалност живота у Сједињеним Америчким Државама и многим другим местима. Чак кад бисмо оставили по страни та уништавања живота и имовине, бол, мржња, и личне увреде и патње које су резултовале, могу се сматрати само бруком и срамотом такозваног цивилизованог друштва.

На тај начин, расизам је постао једна од сила које највише раздвајају људско друштво. Сигурно, ми сви треба да претражимо наша сопствена срца, питајући се: Да ли одбацујем било која учења која једну расу проглашавају супериорном у односу на другу? Да ли тежим да се ослободим могућих остатака осећања̂ расне супериорности?

Исто тако прикладно је да се питамо: Каква нада постоји да расне пристрасности и напетости, које су тако раширене данас, могу бити искорењене? Могу ли људи различитих националности, језика, и обичаја да живе заједно у миру?

[Слика на 7. страни]

Многи белци су црнце сматрали за ниже од људи

[Извор]

Репродуковано из DESPOTISM—A Pictorial History of Tyranny

[Слика на 8. страни]

Нацистички логори за истребљивање били су кобна последица расистичких идеја

[Извор]

U.S. National Archives photo