Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли су нам заиста потребни свештеници?

Да ли су нам заиста потребни свештеници?

Шта каже Библија

Да ли су нам заиста потребни свештеници?

„ЗАХВАЛИТЕ се за дар свештенства“, рекао је Јован Павле Други у свом годишњем писму свештеницима на „ Велики четвртак“, 1992. Не само католици већ такође и други постају болно свесни својих грешака. Они осећају потребу за неким ко је прихватљив Богу да им говори Божју вољу, да Њему принесе жртву, и да се заузима пред Богом за њих. Таква особа назива се свештеник. Да ли нам је заиста потребан свештеник који би нам помогао да добијемо опроштај од Бога?

Идеја о свештеницима и жртвама није потекла од људи него од Бога. Да није било никаквих грехова према Богу, не би постојала потреба за свештеницима. У Едену, савршеном човеку Адаму није требао свештеник. Он је створен као безгрешан (Постање 2:7, 8; Проповедник 7:29).

Ко су били први свештеници?

Сви ми данас наслеђујемо грешност јер је Адам својевољно погрешио а ми смо његово потомство (Римљанима 3:23). Авељ, син првог човека, Адама, признао је то. Библија о њему каже: „Вером принесе Абел... жртву Богу“ (Јеврејима 11:4). Иако Авељ и други древни мужеви вере — као што су Ноје, Аврахам, и Јов — нису називани свештеницима, они јесу приносили Богу жртве у корист њих самих или њихових породица. На пример, Библија каже о Јову и његовим синовима: „[Јов] за свакога од њих приношаше по једну жртву паљеницу. Јер говораше Јоб: Може бити да су се огрешили синови моји“ (Јоб 1:5). Како су, ипак, свештеници и жртве постали уобичајени у толико много култура?

Осмотрите догађаје око древног патријарха Ноја. Ноје и његова породица били су једини људи који су преживели општи потоп. Кад су ступили на очишћену земљу, Ноје је саградио један олтар и принео жртве у знак цењења за Јеховино милосрђе и заштитничку руку. Пошто су сви народи потомци Ноја, они су без сумње следили његов узор и с временом развили мноштво традиција које се односе на оне што заступају и на жртве за грехе (Постање 10:32).

Више од једног века касније, у граду Вавелу избила је побуна против Бога. Бог је помешао језике људи и они су се расули (Постање 11:1-9). Неки свештеници, који су сада унапређивали искривљена и обезвређена веровања, развили су ужасне обреде у земљама у које су се разасули. Ипак, Бог је видео потребу да своје обожаваоце поучи о њиховој потреби за правим свештенством с првосвештеником, подсвештеницима, и жртвама које су њему прихватљиве.

Због чега је Бог наименовао свештенике

У право време Јехова је нацији Израел дао свештенике који су вршили две основне функције. Прво, они су представљали Бога пред људима као судије и инструктори Божјег Закона (Деутероном 17:8, 9; Малахија 2:7). Друго, они су представљали народ пред Богом приносећи му жртве у корист народа. Павлово писмо јеврејским хришћанима објашњава: „Сваки првосвештеник који се из људи узима, за људе се поставља на службу Богу, да приноси прилоге и жртве за грехе... Нико сам од себе не одређује себи то звање, ако није позван од Бога“ (Јеврејима 5:1, 4).

Павле наставља да објашњава како израелско свештенство није било Божји коначни начин да помири људе са собом. Свештеничке дужности биле су симболи који су указивали на боље ствари, „небеске ствари“ (Јеврејима 8:5). Кад су једном те небеске ствари дошле, симболи више нису били потребни. Да то илуструјемо: ви бисте могли чувати рекламу за неки производ који вам је очајнички потребан, али зар је не бисте бацили кад једном набавите тај производ?

Давно пре него што је нација Израел почела да постоји, Бог је имао на уму свештенство које би служило за благослов, не само Израела, већ читавог човечанства. Најпре је Израел био привилегован могућношћу да обезбеди чланове тог свештенства. Кад је нација формирана, Јехова је рекао Израелу: ’Ако... слушате мој глас... Ви ћете за мене бити краљевство свештеника и свет народ‘ (Излазак 19:5, 6; упоредите Постање 22:18). Нажалост, та нација је ретко слушала Божји глас. Тако је Исус рекао свештеницима и фарисејима: „Кажем [вам] да ће се од вас узети краљевство Божје, и даће се народу који ће Богу доносити плод“. Који то сада треба да служе као свештеници за благослов човечанства? (Матеј 21:43).

Какво свештенство хришћанима стварно треба?

Због тога што наслеђујемо грех од Адама, спасење у вечни живот могуће је једино помоћу савршене жртве коју је обезбедио Исус (1. Јованова 2:2). Са̂м Исус се заузима за нас као Првосвештеник, баш као што је предочен израелским свештенством. Јеврејима 9:24ДК каже: „Христос не уђе у рукотворену светињу, која је прилика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем Божијим за нас“. На тај начин, надвисујућа изванредност Христовог првосвештенства чини потребу за људима као заступницима застарелом. Ипак, службе подсвештеника су још увек неопходне. На који начин?

Свештеници морају ’да приносе приносе духовне који су по Исусу Христу Богу угодни‘ (1. Петрова 2:5). У вези с тим које врсте су ове жртве, Павле је писао: „Приносимо свагда Богу жртву хвале, то јест плод усана“ (Јеврејима 13:15). Према томе, они који ће сачињавати краљевско свештенство, док су још на земљи, представљају Бога пред људима као његови Сведоци, а не као заступници. Касније, на небу с Исусом Христом, они представљају људе пред Богом, примењујући користи Христове жртве и постижући зацељивање свих слабости. (Упоредите Марко 2:9-12.)

И док сви верници треба да сведоче, само релативно мало њих ће служити у небеском „краљевству свештеника“. Исус је рекао: ’Не бој се, малено стадо! Јер би воља Оца вашега да вама да краљевство‘ (Лука 12:32; Откривење 14:1). Они ће бити ускрснути на небо и биће „свештеници Богу и Христу, и краљеваће с њим хиљаду година“ (Откривење 20:6).

Бог за ове небеске свештенике припрема да и у духовном и у физичком смислу ураде ствари што ниједно свештенство још није у стању да уради. Ускоро, док примењују користи Исусове откупне жртве, они ће моћи да учествују у довођењу читавог човечанства поново до људског савршенства. Тада ће Исаија 33:24 имати чудесно испуњење. Ту каже: „Нико од становника неће рећи: болестан сам. Народу који живи у њему опростиће се безакоње“ (ДК).

[Извор слике на 28. страни]

„Благосиљање жита у Артоау“ 1857, од Жила Бретона (Jules Breton): Француска / Giraudon/Art Resource, N.Y.