Уобичајене заблуде

Заблуда: Злостављачи деце су обично странци, поремећени особењаци који отимају децу и употребљавају физичку силу да би их злостављали.

У огромној већини случајева — од 85 до 90 посто по неким проценама — злостављач је особа коју дете познаје и којој верује. Уместо употребе силе, злостављачи често наводе дете на сексуалне радње постепено, користећи дететово ограничено искуство и способност размишљања. (Упоредите 1. Коринћанима 13:11 и Пословице 22:15.) Ови злостављачи нису чудни шаблонски самотњаци. Многи су прилично религиозни, поштовани и добро прихваћени у друштву. Према Федералном истражном бироу Сједињених Америчких Држава, „претпоставити да неко није педофил само зато што је фин, иде у цркву, тешко ради, што је љубазан према животињама, и тако даље, јесте апсурд.“ Недавно истраживање подсећа да је такође погрешно претпостављати да су сви злостављачи мушког пола или да су све жртве женског пола.

Заблуда: Деца фантазирају или лажу у вези са сексуалним злостављањем.

Под нормалним околностима деци недостаје искуство или погрешни закључци о стварима секса да би измишљала изричите тврдње о злостављању, иако нека мала деца могу бити збуњена око детаља. Чак и најскептичнији истраживачи се слажу да је већина тврдњи о злостављању основана. Узмите у обзир књигу Sex Abuse Hysteria—Salem Witch Trials Revisited, која се усредсређује на лажне тврдње о злостављању. a Ова књига признаје: „Истинско сексуално злостављање деце јесте широко распрострањено и огромна већина тврдњи о сексуалном злостављању деце... биће вероватно оправдана (можда 95% или више).“ Деца утврђују да је страшно тешко пријавити злостављање. Кад она заиста лажу у вези са злостављањем, то је најчешће случај кад поричу да се оно десило иако се заиста догодило.

Заблуда: Деца су заводљива и често својим понашањем на себе навлаче злостављање.

Ова замисао је нарочито изопачена пошто она, у ствари, окривљава жртву за злостављање. Деца немају никакав стварни појам о сексуалности. Она немају никакву стварну идеју о томе шта таква активност укључује и како ће их она променити. Стога су она неспособна да пристану на њу на било какав смисаон начин. Злостављач и једино злостављач, јесте тај што носи кривицу за злостављање. (Упоредите Лука 11:11, 12.)

Заблуда: Кад деца открију да се догодило злостављање, родитељи треба да их науче да се клоне причања о томе и да ’оставе то иза себе‘.

Коме највише користи ако дете ћути у вези са злостављањем? Зар не злостављачу? У ствари, испитивања показују да порицање уз емоционално потискивање може да буде најмање делотворан начин да се изађе на крај с траумом злостављања. Од девет метода борбе које је користила једна група одраслих што су преживели инцест, испитаних у Енглеској, они који су порицали, избегавали, или потискивали проблем претрпели су највеће емоционално неприлагођавање и бол у одраслом добу. Уколико сте искусили застрашујући напад, зар бисте желели да вам се каже да о томе не говорите? Зашто би се детету рекла таква једна ствар? Ако се детету дозволи нормална реакција на такав страшан догађај, као што је дубока жалост, бес, туговање, то ће му дати могућност да коначно почне да се опоравља.

[Фуснота]