Разоткривање тајни јегуље

Од дописника Пробудите се! из Ирске

ЈЕГУЉЕ су збуниле Аристотела, древног грчког филозофа. Колико год је испитивао ове змијолике рибе глатке коже, он није нашао ни полне органе нити икру. „Јегуља“, рекао је, „није ни мушког ни женског пола, и не може ништа родити.“ Он је закључио: „Јегуље постају од такозваних ’земљиних црева‘ која самоникло расту у блату и влажном тлу.“

Савремени истраживачи су решили ову необичну мистерију о јегуљи. Кристофер Моријарти (Christopher Moriarty) из Морнаричког одељења у Ирској објашњава да док већина риба показује јасно уочљива јаја, јегуља не показује никакав траг чак ни малог јајета. „Јегуљин јајник је“, каже он, „неприметљив — скоро невидљив код младих примерака, а код зрелијих формира ништа више до једну беличасту, наборану траку.“

Пошто никада ниједна јегуља која се мрести није ухваћена, чак ни у савремено доба, можете разумети зашто је Аристотел био збуњен. Немајући микроскоп, он није имао начина да пронађе одакле потичу јегуље.

 Иако су научници решили ову необичну мистерију о јегуљи, они су открили и друге које још увек збуњују. На пример, баците поглед на животни циклус европске слатководне јегуље, и утврдите да ли вас то не интригира.

Мистерија о њеном пореклу

Сваког пролећа, милиони мајушних јегуља дугих пет до осам центиметара — званих мале јегуље — стижу близу обала западне Европе и северне Африке. Одакле оне долазе? До 1920-их, нико није знао.

Међутим, пред крај 19. века, направљено је запањујуће откриће које је допринело решавању ове мистерије. Примећено је да јегуља, слично као жаба и као лептир, започиње живот у једном другачијем облику. Биолози су први пут приметили да танка, провидна риба звана leptocephalus, с танком главом и телом обликованим као врбин лист, метаморфозира, односно мења облик, и постаје танка провидна ларва звана стакласта јегуља.

Кад је једном направљена веза између leptocephalusa и стакласте јегуље, било је могуће уназад пратити траг јегуљиних ларви до њиховог извора. Године 1922, дански океанограф Јоханес Шмит (Johannes Schmidt) открио је да је место мрештења свих атлантских јегуља Саргаско море, једно пространо океанско подручје у северном Атлантику богато коровом. Тамо се мресте и америчке и европске јегуље, и ту постоји још једна мистерија.

Одлазе различитим путевима

Ларве америчке и европске јегуље крећу својим различитим путевима негде близу Бермуда. „Како знају којим путем да крену када ни једне ни друге нису виделе свој ’дом‘ јесте једно неодговорено питање“, каже књига The Fresh & Salt Water Fishes of the World. Ова књига наставља: „За америчке јегуље пут је дугачак око 1 600 километара; то путовање захтева око годину дана. Европске јегуље путују 5 000 или више километара, а за њихов пут треба им скоро три године. Једнако је задивљујућа чињеница да се степен раста двеју јегуља [које је скоро немогуће разазнати]  разликује тако да се свака развије до приближно исте величине у време кад стигну до својих одредишта.“

Некакав зачуђујући инстинкт упућује ове две врсте јегуља да крену својим одвојеним путевима. О овом мистериозном дешавању књига Fishes of Lakes, Rivers & Oceans каже: „Како и зашто оне изводе овај задивљујући маневар исто је тако загонетка као што је њихово порекло било у Аристотелово време.“

Живот у слаткој води

Кад растуће мале јегуље, сада жутобраон боје, заврше свој прелаз преко океана, оне инстинктивно путују уз реке како би доспеле до језера, језераца и потока где ће расти до зрелости у следећих 15 и више година. Оне савладавају све препреке како би стигле до свог циља.

Књига The Royal Natural History описује „обале река које су на неким местима црне од ових мигрирајућих рибица“. Она наставља: „Ове младе јегуље су примећене како се успињу уз бране језера, како пужу уз водоводне цеви или канализацију... и оне ће чак прећи преко влажног дела тла како би допрле до жељеног места.“

На реци Бан у Северној Ирској, рибари су на најтежем делу реке за мале јегуље поставили мердевине начињене од сламе. Ту се младе јегуље уз ову ужад пењу у специјалне базене где их броје — 20 000 000 њих сваке године!

Трансформација и миграција

Кад јегуље достигну зрелост, догађа се још нешто врло мистериозно. „Дешава се низ значајних промена повезаних с почетком зрелости“, каже књига Fishes of the Sea. „Око се повећава у пречнику и постаје нарочито способно за гледање у дубоким океанским водама; утроба почиње да атрофира а гонаде се повећавају. Боја се такође мења од жутобраон ка сребрносивој.“

Сваке јесени, зреле јегуље започињу миграцију од 5 000 километара натраг до Саргаског мора. Како постижу овај изванредан навигациони подвиг нико не зна. Оне престају да се хране и током шестомесечног путовања преживљавају на залихама сала које су створиле.

Биолози кажу да кад је једном поново у дубоким водама Саргаског мора, јегуља женка полаже од 10 до 20 милиона јаја, а мужјак их оплођава. Затим одрасли умиру. Оплођена јаја лелујају ка површини и легу се као листолики leptocephalusi и круг је готов.

Зашто никад није ухваћена ниједна јегуља која се мрести? „Оне се више не хране, пошто су њихови органи за варење пропали, па се дакле не могу ухватити на удицу с мамцем“, каже Кристофер Моријарти. „Мресте се у великим дубинама“, наставља он, „и пошто је подручје Саргаског мора веће од подручја Британских острва, а јегуље су препредена створења, оне ће увек имати добру шансу да побегну од брзих мрежа потегача.“

Можда ће једног дана све мистерије које окружују ово изузетно створење бити решене. До тада, према истраживачу Моријартију, кад је реч о фасцинантним рибама, ’јегуља је заиста изванредна‘.

[Оквир на 18. страни]

Рецепти за спремање јегуље

Док су неки револтирани мишљу о једењу јегуља, у многим деловима света њих сматрају деликатесом. Да ли бисте желели да пробате јегуљу? Пробудите се! је упитао једног главног кувара у Северној Ирској како спремати ту рибу. Ево два његова предлога:

Гулаш од јегуље: Биће вам потребне две јегуље средње величине од око 50 центиметара дужине или слично. Треба их очистити од коже и костију и исећи на комаде од 5 центиметара. Такође ће вам бити потребне четири супене кашике маслиновог уља; неколико згњечених чесна белог лука; један гарнирни букет; сок од једне поморанџе; нешто настругане поморанџине коре; мрвица љуте алеве паприке; мрвица соли; 140 милилитара црвеног вина.

Ставите маслиново уље у земљану касеролу или шерпу с дебелим дном која је довољно велика да прими све састојке. Додајте згњечени бели лук, гарнирни букет, сок и кору од поморанџе и љуту алеву паприку. Посолите комаде јегуље и ставите их у касеролу. Прелијте вино преко њих, и додајте довољно воде да прекрије јегуље. Кувајте их непоклопљене на тихој ватри неких 30 минута док јегуља не буде кувана. Служите на загрејаним тањирима.

Пихтије од јегуља: Ставите у посуду најмање једну шољу исецканих јегуља, очишћених од коже и костију. Додајте исецканог црног лука, једну шаргарепу, лист целера, ловоров лист, нешто першуна, соли и бибера, и доста воде, белог вина или јабуковаче да прекрије састојке. Ово лагано доведите до кључања, и нека тихо ври поклопљено око сат времена. Ставите куване комаде јегуље у једну зделу. Остале састојке кувајте док се не смање за четвртину, затим ту течност процедите над комадима јегуље. Баците поврће и травчице. Охладите комаде јегуље и ту течност како би се формирале пихтије. Једите их с лимуновим соком и тостом с путером, управо као паштету.

[Оквир на 19. страни]

Да ли сте знали?

Зрела женка европске јегуље мери отприлике 1 метар дужине, а мужјак је само пола од те величине.

Неке зреле јегуље које живе у земљом окруженим језерцима или језерима никада не мигрирају. Оне на таквим местима могу живети 50 и више година.

Јегуље могу издржати 48 сати ван воде.

Најстарија забележена јегуља била је једна женка названа Пута. Умрла је 1948. у једном акваријуму с преко 85 година.

Јегуље имају изузетно оштар њух, барем исто тако осетљив као што је псећи.

[Слика на 17. страни]

Ирска река Бан врви од милиона јегуља