Шоу-бизнис био је мој бог

БУРАН, непрекидан аплауз био је музика за моје уши. То ми је подизало расположење, чинећи да сви они безбројни сати вежбања изгледају вредни. Био сам играч у тачки на трапезу, и био опијен успехом.

Део моје тачке био је такође да изводим салта преко слонова, стојим на глави на једној мотки несигурно уравнотеженој на раменима другог човека, да изводим компликоване жонглерске тачке и да као кловн мамим публику на грохотан смех.

Било је то пре више од 45 година, када сам имао само 17. Сад се дивим какве подвиге једно окретно младо тело може извести уз дисциплиновано вежбање и строг режим смотреног живљења. У ствари, шоу-бизнис је постао мој читав живот, мој бог, и то је и остао више од 20 година.

Упознавање с циркуским животом

Рођен сам у Кемпсију, Нови Јужни Велс, Аустралија. Били смо сиромашни — наша кућа је имала зидове од окречених џакова за кукуруз и кров од комада старог лима. Неколико година касније, преселили смо се даље на југ, у Тари. Наша породица није била религиозна, иако смо били номинални чланови Христове цркве.

Године 1939. мој отац се прикључио војсци. Мајка је затим спаковала једине ствари које смо поседовали, нашу одећу, и с моје три сестре и са мном преселила се у Сиднеј. Тамо сам похађао једну школу за акробате и показао изненађујућу природну способност. За само неколико месеци, постао сам вешт акробата. Тада, 1946, понуђен ми је посао у једном циркусу, како би научио да будем играч у тачки на трапезу.

 Циркус је скоро сваке ноћи давао представе у другом граду. Масе су долазиле да би виделе чар велике шатре, али, наравно, оно што оне нису виделе биле су туче и свађе пијаних иза сцене. Нити су знале за слободно морално понашање многих извођача којима су се толико много дивили.

Ја сам стално био на забавама и изгледа увек био упетљан у окршаје. Захвалан сам што ме опијање никад није привлачило. Такође сам избегавао обичај употребљавања рђавог језика и нисам могао поднети да чујем било кога да псује у присуству неке жене. То је био узрок многих мојих окршаја.

У сваком овећем граду где смо наступали, неко је био послат до локалног католичког свештеника с бесплатним улазницама за њега и једним прилогом за цркву. То је требало да донесе срећу и осигура да ће циркус бити добро посећен.

Прелаз на варијете

Године 1952, неки варијетски уметници су ми рекли да је могућност да се више заради и постигне већи успех била у извођењу варијетеа. Тако сам почео да правим бројне путујуће варијетске програме. Затим сам радио у низу клубова и коначно давао представе у многим водећим позориштима у Аустралији и Новом Зеланду. Појављивао сам се с великим именима глуме, док сам, истовремено, стицао прилично добро име за самог себе као жонглер и акробата.

Осећао сам да је прелаз на варијете био прави избор, али сам био разочаран што су забаве, неморал и опијање били још гори у варијетеима него у циркусу. Сада сам дошао у контакт с хомосексуалцима и лезбијкама. Дроге су такође почеле да се појављују на сцени, али се радујем што с њима никад нисам имао посла.

Све о чему сам ја размишљао било је стицање имена за себе и побољшање своје тачке. Шоу-бизнис и додворавање које сам примао било је све што сам желео. То ми је давало сва осећања еуфорије која су ми била потребна. Чак сам одлучио да се никад нећу оженити. Никаква одговорност за мене — исувише сам се добро проводио. Шоу-бизнис је био мој бог. Али и најбоље сковани планови могу кренути наопачке.

Брак

Једног дана, док сам тражио талентоване балерине које би нам се прикључиле у путујућем програму варијетеа, срео сам једну од најлепших девојака које сам икада видео. Звала се Робин. Не само да је била способна играчица балета већ је такође била талентован конторзиониста. На моју радост она је спремно прихватила посао и постала мој партнер у успешној тачки с две особе. Пет месеци касније, у јуну 1957, ми смо се венчали. У следеће три године, радили смо по клубовима, путовали по приредбама и појављивали се на телевизији.

Након што смо се венчали, изоловали смо се што смо више могли, избегавајући мешање с другим уметницима на друштвеном нивоу колико год је то било могуће. Чак и кад смо се појављивали у клубовима, побринуо сам се да Робин остане у свлачионици док није требало да идемо на позорницу. Комичари су причали бесрамне вицеве, а неки од музичара су били дрогирани. Већина од њих је стално пила и употребљавала рђав језик

Рад у другим земљама

Године 1960. понуђен нам је уговор да наступамо у иностранству. ’Ово је наша велика шанса‘, мислио сам. Ипак, сада смо имали једну малу девојчицу, Џули, на коју смо морали мислити. Упркос томе, ја сам своју породицу вукао по Далеком истоку, сналазећи се с оним што смо могли носити у коферима, дајући понекад и по пет представа за ноћ. То је потрајало више од годину дана, а онда смо се вратили у Аустралију.

Сада кад смо постигли реноме међународног наступања, наш програм је био веома тражен. Али у Аустралији су постојале ограничене могућности због њене релативно мале насељености. Тако смо 1965. поново отишли у иностранство. Овог пута нисмо имали само Џули већ још једну малу  кћерку, Аманду. Током следећих пет година, радили смо у 18 различитих земаља.

Невоље кроз које сам ја гурао своју породицу ради моје опсесије да будем најбољи биле су неподношљиве. Једном сам платио човека да са сачмаром чува стражу да бих заштитио нашу децу, која су била само 60 метара од места где смо ми наступали. Често сам се натезао с власницима клубова који су желели да Робин седи с гостима и охрабрује их да пију, а те бекрије су очекивале више. Радили смо у клубовима са стриптизетама, проституткама и хомосексуалцима, од којих би неки давали бесрамне предлоге било мени или мојој жени. А музичари из рок бенда су често били ошамућени дрогама.

За време наших путовања, имао сам пуно времена да преко дана разгледам знаменитости. Непрестано сам посећивао золошке вртове, џамије, храмове, цркве или религиозне прославе. Посећивао сам их из радозналости, јер нисам баш био религиозно настројен. Зачудило ме је што се обожава толико много различитих ствари. Ту су били кипови мушкараца са животињским главама, и животиња с главама мушкараца и жена. У једној земљи, људи су чак обожавали гениталне органе мушкараца и жена, очигледно верујући да ће то појачати сексуалне и репродуктивне способности самог обожаваоца.

У једној другој земљи, дечаци и одрасли мушкарци би се ножевима с три оштрице ударали у леђа све док не потече крв. Тог дана кад сам ја био тамо, три човека су изгубила своје животе јер су изгубили превише крви. У једној добро познатој катедрали, згадило ми се кад сам на кутијама за исповест видео следећу назнаку: „Једна исповест, 1 франак; две исповести, 2 франка; три исповести, 2.5 франка.“ Мислио сам у себи: ’Ако је то религија, онда ми она не треба!‘

Повратак у Аустралију

Године 1968. послали смо Џули кући, а нама је требало још 18 месеци да бисмо уштедели довољно новца како бисмо платили карте за нас остале да се вратимо. Године 1970. стигли смо кући с веома мало новца или славе које би показали за сав наш напоран рад. Већина наших пара отишла је на костиме, ноте, путовања, смештај и покварене заступнике. Све што смо имали били су наши сценски реквизити и оно што смо могли носити у коферима.

Након што смо се вратили у Аустралију, проширио сам своје активности и такође постао позоришни заступник. Склопио сам један уговор као кловн у једном дуготрајном телевизијском програму званом The Yellow House. Писао сам и стварао дечје пантомиме и кловновске представе за различите клубове, док сам у исто време наступао с Робин у нашој тачки. Шоу-бизнис је још увек био мој бог. Робин и деца су почели да пате; било је то као да нисам био ни муж ни отац.

Изазов религије

Једног дана је моја ташта, која је живела с нама, показала Робин књигу Истина која води до вечног живота. „Прочитај ово“, рекла је. „Јесте о религији, али је другачије.“ Робин је одбила, говорећи да након оног што смо видели у иностранству, није заинтересована за религију. Међутим, њена мајка није одустала. Вијала је Робин недељу дана инсистирајући да прочита ту књигу. Коначно је Робин попустила, углавном да би задовољила своју мајку.

 Било је то као да су се Робинине очи изненада отвориле, касније је објаснила. Она је била толико импресионирана одговорима на тако много њених питања да је желела знати више. Две недеље касније њена мајка је утаначила да два Јеховина сведока наврате у наш дом. После неколико посета, позвали су нас на један од њихових скупова што су се одржавали у близини. Невољно сам се сложио да ћу ићи. У ствари, био сам импресиониран што смо почели да посећујемо састанке у Дворани Краљевства.

Ипак, шоу-бизнис је још увек био мој бог, па сам ускоро схватио да за мене са Сведоцима нема будућности. Међутим, Робин је желела да настави да учи библијске истине, чак и кад ја не бих. Био сам увређен. ’Које право‘, сматрао сам, ’имају ови људи да стоје између мене и моје жене, пунећи њен ум религиозним смећем?‘

Чак су и моје претње да ћу прекинути наш брак биле бескорисне. Робин је задржала свој став и наставила с проучавањем. Чак је почела да излази говорећи другима о својим веровањима од врата до врата. Последња кап била је кад ми је рекла да жели да се крсти и постане предани Сведок. Међутим, било јој је саветовано да сачека док не прекине с радом у шоу-бизнису.

’Аха!‘ мислио сам. ’Победио сам. Они је неће добити. Она никад неће одустати од своје тачке.‘ Али нисам био у праву. Робин ми је дала једну годину, након које би, рекла је, она прекинула. Смејао сам се, верујући да никад неће оставити ту тачку коју је толико волела. Али поново нисам био у праву. Годину дана касније она је оставила шоу-бизнис и крстила се. А исто тако и наша кћерка Џули и Робинина мајка.

Моја борба против истине

После тога вербално сам злостављао Робин, говорећи јој да ме је изневерила, да није марила за мене. „Шоу-бизнис је цео мој живот. Не постоји ништа друго што бих могао да радим“, јадиковао сам. „Ти си крива за све моје невоље.“ Чак сам претио да ћу пребити Сведоке, које сам окривљавао за то да су растурили нашу тачку и проузроковали све наше проблеме.

Робин је почела да оставља библијске часописе по кући, надајући се да ћу их прочитати. То није функционисало, па је коначно прекинула. Али никада није престала да се моли Јехови да некако упознам истину и да сви заједно као породица будемо у новом свету.

С временом, почео сам да толеришем Сведоке кад су посећивали кућу, и повремено сам дозвољавао деци да ме убеде да идем с њима на састанак. Али био сам критичан према свему што сам тамо чуо. Ипак, признао сам себи да је изгледало да се људи у Дворани Краљевства, састављени од многих народности — арапске, грчке, италијанске, енглеске, као и аустралијске — сви заједно добро слажу. Увек су били пријатељски настројени, и нико није употребљавао рђав језик нити се упуштао у неморалан разговор.

 Помоћ од једног правог хришћанина

Коначно сам пристао на редован библијски студиј с Тедом Виландом, једним изванредно љубазним, понизним човеком. Он је служио у Бетелу, канцеларији подружнице Јеховиних сведока. Једном кад сам био нарочито нељубазан према Робин, Тед ме је замолио да приђем његовим колима, посегао у пртљажник, и пружио ми кутију мангоса. Случајно су мангоси били моје омиљено воће, али мислим да то Тед није знао. То се наставило недељама: кутија мангоса сваки пут кад би Тед свратио. Једног дана он је посегао у пртљажник за нечим што сам ја мислио да је била уобичајена кутија воћа, онда се мирно окренуо и рекао: „Мислиш ли да би могао да окачиш ово на зид?“ Био је то библијски текст за ту годину, који Сведоци стављају на видно место у својим домовима. Шта сам могао да кажем? Окачио сам га на зид.

Како је мој библијски студиј с Тедом напредовао, он ми је показао из Библије да шоу-бизнис не пружа никакву стварну будућност. Једина сигурна нада за срећну будућност, објаснио је, била је у испуњењу библијских пророчанстава у вези с Краљевством за које нас је Христ научио да молимо (Матеј 6:9, 10). Иако сам још увек имао уговоре у шоу-бизнису да испуним, почео сам редовно да посећујем скупштинске састанке. Уписао сам се у Теократску школу проповедања и чак почео да учествујем у служби од куће до куће.

Почео сам да увиђам како шоу-бизнис нема ништа да понуди. Материјално нисам стекао ништа у свим тим годинама које сам посветио ономе што је било мој бог. Моја породица је патила — бивајући вучена по свету и живећи с коферима. Заиста, шоу-бизнис је скоро растурио мој брак. Али сада ми је Суверен свемира пружао могућност да живим заувек на рајској земљи под владавином његовог Краљевства.

Тако сам донео најважнију одлуку у свом животу. Кад сам завршио са својим уговорима у шоу-бизнису, потпуно сам пресекао све везе са светом забаве. Никад се нисам вратио у неки клуб или поново дружио с онима који су тај посао учинили својим начином живота. Тед је са мном прорадио питања која осматрају кандидати за крштење. Међутим, Тед је умро, и кратко после тога ја сам се крстио, 26. јула 1975. Унапред се радујем да сретнем тог дивног човека у новом свету када буде васкрснут (Јован 5:28, 29).

Никаква оскудица у благословима

Јехова нам пружа више него што смо икада примили од свих наших година у шоу-бизнису. Он ме је ослободио од поквареног, неморалног света забаве. Он је наградио молитве моје одане жене, која ми је остала верна и никад није одустала. Он нас је благословио тиме што су моја ташта и наше две старије кћерке и њихови мужеви сви активни у хришћанској служби. Наша најмлађа кћерка, Литиша, и најстарији од наша три унучета, Мајка, обоје су некрштени објавитељи добре вести. Јехова ме је такође благословио предношћу да служим као старешина у хришћанској скупштини.

Робин и ја се никад не можемо одужити Јехови за оно што је он учинио за нас. Ипак, ми можемо да упозоримо друге — нарочито младе — на опасности света шоу-бизниса и погрешне врсте забаве. Ми их можемо упозорити, из нашег личног искуства, на мизерију која следи неморал, дроге, опијања, погрешну врсту музике, песме које наглашавају недопуштени секс, и на опасности које су присутне кад неко често посећује клубове или рок концерте. Све ове ствари јесу део света који је потпуно под контролом Сатане Ђавола (2. Коринћанима 4:4).

Лако је несвесно постати уплетен у обожавање Сатане, као што сам ја био кад сам шоу-бизнис учинио својим богом. Али, сада, моју жену и мене радује што можемо охрабрити све младе да обожавају Јехову, јединог Бога који може да задовољи све жеље срца — Бога који заиста брине за нас у сваком погледу. Испричао Вивијан А. Викс.

[Слика на 14. страни]

Девојка којом сам се оженио била је конторзиониста

[Слика на 15. страни]

Робин и ја данас