Од полицијског службеника до хришћанског слуге

ФЕБРУАРА 1942, био сам у затвору у Аделејду, у Јужној Аустралији, ради одбијања ношења оружја током Другог светског рата. Берберин, који је управо хтео да ме обрије, препознао ме је из времена кад сам се појављивао у судницама као службеник јужноаустралијских полицијских снага. „Шта ти радиш овде?“ изненађено је питао. Знао је да сам раније у суду често служио као сведок против криминалаца. Тако сам му онда објаснио своја хришћанска веровања.

Судија за прекршаје, који је пре неколико дана саслушао мој случај, такође ме је добро познавао. И он је такође пажљиво слушао док сам објашњавао зашто ми моја хришћанска савест не би дозволила да носим оружје. Након што ми се захвалио на ономе што је он сматрао јасним објашњењем, осудио ме је на месец дана затвора.

Сада су моји сустанари били људи које сам не тако давно фотографисао и којима сам узимао отиске прстију. Међутим, био сам у могућности да многим стражарима и затвореницима који су питали о хришћанској неутралности дам сведочанство у вези с мојим веровањима.

Следеће године сам поново изведен пред суд, и овог пута био сам осуђен на шест месеци принудног рада. Послат сам у Јаталу, где су затвореници издржавали доживотне казне због убиства. Али опет сам имао много прилика да другима говорим о нади у Божје Краљевство и о трајном миру који ће оно донети на овај ратом растрзани свет.

Сваког пута пре него што би се појавио на суду, био сам одведен у војничке бараке. Први пут кад сам тамо био, поручник Лапхорн ме је исмејавао и злостављао ради мог одбијања да прихватим заклетву војничке верности. Али кад сам се по трећи пут појавио пред њим, он је рекао: „Знаш, мислио сам да си кукавица. Али гледао сам на који начин узимаш свој лек. Одустао си од добре каријере и доказао своју веру враћајући се по још.“

Кад је требало да трећи пут будем осуђен на затвор, за мене су слате петиције како бих био суђен као лице које одбија да служи војску због моралних и верских убеђења. Судија за прекршаје је био принуђен да одобри моју петицију, пошто сам се из полицијских снага повукао 1940. ради питања савести. Ипак, показујући своју предрасуду, рекао је: „Желим да уђе у записник да ја верујем да је опасно имати таквог једног фанатика као што сте ви слободног у друштву.“

Рана позадина

Рођен сам 1908. у Голеру, недалеко од Аделејда, у Јужној Аустралији. Кад сам имао око шест година, Сара Марчант, драга мамина пријатељица, научила ме је да је пакао човеков општи гроб а не место мучења ватром. Она је била Међународни  истраживач Библије, како су Јеховини сведоци тад били познати.

С временом, док сам растао, упитао сам нашег баптистичког свештеника како се Исус Христ разликује од Бога, а он није могао да ми пружи задовољавајући одговор. Тако сам изгубио интерес за цркве, иако сам уживао да слушам Сару Марчант кад смо се повремено сретали.

Године 1924, почео сам да радим у Аделејду као чиновник једног полицијског комесара Јужне Аустралије, заповедника бригаде господина Рејмонда Лина (Raymond Leane). Онда је, 1927, г. Лин парламенту приложио молбу за мене како бих био наименован за млађег експерта за узимање отисака и криминалистичког фотографа за државне полицијске снаге.

Сазнајем библијске истине

Три године након што сам се 1928. оженио, узео сам, док сам с мојим рођацима био у Голеру на одмору, књигу с насловом Стварање, коју је 1927. објавио Watch Tower Bible and Tract Society. Сара Марчанд ју је оставила мојим рођацима. Та књига је објашњавала да је човек душа и да не поседује одвојену, невидљиву душу. То је имало смисла. Али, желео сам да се сам уверим из Библије. Тако сам темељно истражио породични Превод краља Џејмса и прочитао Постање 2:7: „И ГОСПОД Бог је начинио човека од праха земаљскога, и удахнуо у његове ноздрве дах живота; и човек је постао жива душа.“

То ме је дубоко подстакло, тако да сам и даље читао и читао. Нисам могао да се одвојим од књиге Стварање. ’Ово је сигурно истина‘, рекао сам себи. Сада сам желео да прочитам више књига од Watch Tower Societyja. Једина друга коју је породица поседовала имала је наслов Живот. Тако сам и њу, такође одједанпут, прочитао.

Неколико дана касније, вратили смо се у Аделејд и преселили се у другу кућу. Тог истог дана Сара Марчант нам је дошла у изненадну посету. Моја ташта јој је рекла за мој интерес, и она је навратила да види како смо се сместили у нашем новом дому и да установи каква духовна помоћ ми је била потребна. Следећег јутра наш нови први комшија позвао ме је преко ограде: ’Верујем да сте заинтересовани за дела̂ судије Ратерфорда [тадашњег председника Watch Tower Societyja].‘

“Како то знате?“ питао сам.

“О, рекла ми је једна мала птичица“, одговорио је.

Очито га је Сара обавестила. Тај човек, Џејмс Ирвин, био је једини Сведок у то време који је живео у северним предграђима Аделејда. Он је био пионир, пуновремени слуга Јеховиних сведока, и започео је редован кућни библијски студиј са мном.

Напредак у библијској истини

Кад сам се вратио на посао у полицијско одељење, био сам загрејан добрим стварима које сам сазнао. Тако сам кад год сам имао прилику почео мојим сарадницима да говорим о мојој новопронађеној вери. Међутим, разочарао сам се кад је мој ентузијазам наишао на исмевање.

Потпуно неочекивано моја сопствена жена почела је да се противи таквој мојој заинтересованости за Библију. Али, уз Јеховину помоћ, био сам у могућности да успешно одолим њеном противљењу. Године 1935, посветио сам свој живот Јехови и крстио се. У тим данима постојала је само једна скупштина у Аделејду, а само око 60 особа присуствовало је недељном студирању Библије уз помоћ Куле стражаре.

Једног дана, Харолд Џонс, председавајући надгледник скупштине, рекао ми је: „Имамо посао за тебе. Потребан нам је неко ко би се бринуо о теренима.“ Тај посао је за мене био савршен, пошто сам се у свом полицијском послу возио по целом Аделејду. Темељно сам познавао град и на тај начин био у могућности да добро припремим карте терена које смо користили у нашем проповедању.

Априла 1938, Џозеф Ратерфорд, председник Watch Tower Societyja, посетио је Аустралију и одржао говор у Сиднеју коме је присуствовало преко 12 000 особа, иако је  тада било само 1 300 Сведока у целој Аустралији. У Аделејду, нас око 20 нисмо били у могућности да отпутујемо на тај 1 800 километара дуг пут до Сиднеја. Зато смо изнајмили стари Тиволи театар и дали да се инсталира спрега земљаних водова који би из Сиднеја преносили Ратерфордов говор. Организовали смо радио рекламу, и, као резултат, у Аделејду је око 600 особа дошло да чује говор!

Како сам изгубио свој посао полицајца

Године 1939, почео је Други светски рат, а неутралност Јеховиних сведока дошла је под помну истрагу различитих органа власти. Једном приликом су два репортера новина Truth дошла у Дворану Краљевства и на непријатељски начин покушали да се пробију унутра. Ја сам их једноставно спречио да то ураде, пошто је изгледало да не траже ништа добро. Следећег јутра један наслов у новинама је гласио: „Ј[ужно] А[устралијски] полицајац — вратар у Дворани Краљевства Ј.С.“

Последица тог инцидента била је да су ме моји сарадници избегавали. Мој први претпостављени, веран католички активиста, наситио је полицијског комесара, Рејмонда Лина, лажним информацијама о мени. Онда сам изненада, августа 1940, био доведен пред г. Лина, оног истог човека за којег сам почео да радим пре 16 година. Каква је била оптужба? Да не бих послушао сва његова наређења.

“Да ли би пуцао на некога ако бих ти наредио да то урадиш?“ питао је.

„То је замишљена ситуација“, одговорио сам. „Али, не, ја сигурно не бих пуцао ни на кога.“

Два сата је покушавао да ми покаже како сам глуп што припадам организацији која је на службеној црној листи и која је требало да буде забрањена у Аустралији. Закључио је: „И након свега што сам учинио за вас, дајући вам тако добру каријеру.“

“Ја то ценим“, одвратио сам. „И своје цењење покушавам да покажем марљивим радом. Али не могу вас ставити изнад свог обожавања Јехове Бога.“

„Било би боље или да напустите Јеховине сведоке или да дате отказ“, одвратио је комесар.

Тако сам истог часа дао отказ. Августа 1940. један наслов у новинама Truth гласио је: „Ратерфордски полицајац даје отказ.“ Сада је требало да обавестим своју жену и да нађем друго запослење. На срећу, добио сам посао у локалној штампарији где се производило аустралијско издање Утеха (сада Пробудите се!).

Служење под забраном

Уживао сам радећи у свом новом занату све до јануара 1941, кад је на Јеховине сведоке стављена општенародна забрана. Све штампање наше литературе у тој земљи се прекинуло, барем колико су то власти знале. У ствари, постављене су илегалне штампарије — све у околини Сиднеја — и ми никада нисмо пропустили да добијемо неки број Куле стражаре за време забране!

Кратко након што је наше дело забрањено, ја сам одслужио два затворска рока описана на почетку. Коначно је, јуна 1943, Врховни суд Аустралије пресудио да је забрана била повреда Устава, тако да је влада вратила све власништво које је Watch Tower Societyju одузето.

Гледајући уназад, тешко је веровати да су током тих година, полицајци вршили препаде на домове (укључујући и мој). Па ипак, упркос противљењу, ми смо наставили наше проповедање од куће до куће употребљавајући само наше Библије. Полиција нас је пуно пута пратила. Чак су полицајци у цивилу присуствовали нашим састанцима који су се одржавали у приватним кућама. Једном, кад сам представљао једног представника из сиднејске канцеларије подружнице, приметио сам: „Међу нама су два члана јужноаустралијских полицијских снага. Молим да им изразите добродошлицу!“ Били су изненађени и збуњени али су остали и уживали у састанку,  говорећи после како су могли да поднесу само повољан извештај.

Религиозна нетолеранција

У априлу 1945. организовали смо један конгрес у градској већници у једном предграђу Аделејда. У недељу, 29. априла заказано је навелико оглашавано јавно предавање „Смерни ће наследити земљу“. Али рано изјутра почела је да се спрема невоља. Као надгледник конгреса, отишао сам до локалне полицијске станице да би упозорио на претећу невољу. Међутим, моја посета и жалба биле су игнорисане.

Кад је дошло време да јавно предавање започне, формирала се руља. Неки су ушли унутра чим је говор почео. Неколико крупних припадника руље ускомешало се према напред, покушавајући да уништи опрему за озвучење. Затим је кроз прозоре почело да упада камење. Радио станице су биле обавештене о проблему, и брзо су емитовале како метеж расте. Напољу су се окупиле хиљаде радозналаца.

Тужно је што смо били присиљени да прекинемо састанак. Али кад је дошло време да напустимо већницу, полиција нам је отворила пролаз, и читаво мноштво се смирило. Сви су могли видети лудост оних који су нам се противили јер су напоље изашли обични људи, укључујући старце и старице као и малу децу. Идућих дана та религиозна нетрпељивост је осуђена у „Писмима уреднику“.

Ипак, годинама после тога, Јеховиним сведоцима није било дозвољено да користе објекте градске већнице у Јужној Аустралији. Једном, средином 1950-тих, разговарао сам с надзорником норвудске градске већнице у предграђу Аделејда у вези с коришћењем њихове већнице за наш обласни конгрес.

“Вама је забрањено да користите градске већнице за цео живот“, рекао је.

„Иза времена сте“, одговорио сам.

Онда сам из моје ташне извукао брошуру о међународном конгресу на њујоршком Јенки стадиону одржаном 1953. „Погледајте шта се на другим местима догађа с Јеховиним сведоцима — преко 165 000 на једном састанку!“ приметио сам.

Узео је брошуру, пажљиво је испитао, и после неколико тренутака рекао: „Да, стварно изгледа да су се ствари промениле.“ Отада је омогућено коришћење таквих објеката по целој Јужној Аустралији.

Године 1984, моја жена је након дуге болести умрла. Међутим, пре смрти, она је почела да одражава љубав за библијску истину и за Јехову Бога. То је у великој мери било због љубазности коју су јој Сведоци пуни љубави годинама показивали. Затим, у децембру 1985, оженио сам се Тејом, која Јехови служи многе године.

Сада већ око 60 година са задовољством служим Јехови. Зато што сам се увек уздао у Јехову, чврсто приањао уз његову организацију, и што под притиском никад нисам направио компромис могу се осврнути натраг на живот пун предности и благослова. Настављам да се упињем да задржим своје очи чврсто усмерене на награду горњег звања (Филипљанима 3:14) — Испричао Хјуберт Е. Клифт.

[Слика на 29. страни]

Служи као проповедник