Научници обмањују јавност

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

ТОМАС СЕРАНО (TOMÁS SERRANO), један старији, препланули шпански фармер, веровао је доста година да његово андалушко мало имање крије нешто јединствено. Његов плуг би често ископао необичне кости и зубе што сигурно нису припадали било којој локалној стоци. Али када је у селу причао о својим налазима, нико није превише обраћао пажњу — барем не до 1980.

Те године један тим палеонтолога стигао је да испита тај рејон. Убрзо су открили праву фосилну ризницу драгоцености: кости медведа, слонова, нилских коња и других животиња — све смештене на једном малом подручју које је очигледно било исушена мочвара. Међутим, била је 1983. година, кад је то плодно место доспело у међународне новинске наслове.

Један мали, а ипак једини фрагмент лобање откривен је недавно. Проглашен је за „најстарије људске остатке који су откривени у Европи и Азији“. Израчунавајући да је стар између 900 000 и 1 600 000 година, неки научници су очекивали да он буде весник „револуције у проучавању људске врсте“.

Тај фосил који је створио сав овај ентузијазам био је крштен као „човек из Орса“ — по селу у провинцији Гранада, у Шпанији, где је пронађен.

„Човек из Орса“ се упознаје са штампом

Дан 11. јун 1983, доживео је јавно представљање овог фосила у Шпанији. Истакнути шпански, француски и британски научници већ су јемчили за његову аутентичност, а политичка подршка брзо је стизала. Један шпански месечник је одушевљено известио: „Шпанија, а нарочито Гранада, сада је у првом плану [људске] древности на макроконтиненту Евроазије.“

На шта је стварно личио тај „човек из Орса“? Научници су га описали као скорашњег емигранта из Африке. Овај нарочити фосил, речено је, припада младићу који је имао око 17 година и био висок 1,5 метра. Вероватно је био ловац или сакупљач који још није научио да користи ватру. Вероватно је већ развио свој рудиментаран језик и религију. Јео је воће, житарице, бобице и инсекте, уз повремене остатке животиња које су убиле хијене.

Сумње око идентификације

Дана 12. маја 1984, само две недеље пре једног међународног научног семинара о тој теми, појавиле су се озбиљне сумње у вези с пореклом тог фрагмента. Након брижљивог уклањања кречних наслага с унутрашњег дела лобање, палеонтолози су пронашли збуњујући „гребен“. Људске лобање немају такав гребен. Семинар је одложен.

Мадридски дневни лист El País носио је наслов, „Озбиљне индикације да лобања ’човека из Орса‘ припада неком магарцу“. Коначно, 1987, један научни реферат који су написали Хорди Агусти (Jordi Agustí) и Салвадор Моја (Salvador Moyà), двојица од палеонтолога који су били укључени у првобитно откриће, објавио је како је анализирање рендгенским зрацима заиста потврдило да фосил припада једној врсти коња.

 Зашто обманути?

Овај слом настао је из неколико разлога, од којих ниједан нема много везе с научном методом. То драматично откриће људских предака ретко остаје дуго у искључивом домену научника. Политичари су били хитри да подупру оно што изгледа напредно, и научна ригорозност је бачена у засенак националистичком ватреношћу.

Један регионални министар за културу објавио је да је то био горди тренутак за Андалузију „да буде позадина тако великог открића“. Када су у неким круговима изражене сумње у вези с налазом, регионална влада Андалузије је постојано тврдила да „су остаци аутентични“.

Један тако неугледан фосил (око 8 центиметара у пречнику) стиче огромну важност делимично због недостатка доказа који би подупрли наводну човекову еволуцију. Упркос оскудним размерама фосила, „човек из Орса“ био је поздрављен као „највећи палеонтолошки налаз скорашњих година, као и карика која недостаје између типичног афричког човека (Homo habilis) и најстаријег човека евроазијског континента (Homo erectus)“. Бујна машта и не баш научно нагађање било је довољно да се попуне детаљи о изгледу и начину живота „човека из Орса“.

Годину дана или тако нешто пре открића „човека из Орса“, вођа научног тима, др Жозеп Жибер (Josep Gibert), размишљао је о изненађењима које је то подручје несумњиво чувало у себи. „То је једно од најзначајнијих концентрација млађег квартара у Европи“, уверавао је. И чак након што је прави идентитет фосила био откривен, др Жибер је инсистирао: „Међународна научна заједница чврсто верује да ће се у подручју Гвадиш Базе [где је фрагмент нађен], пре или касније, наћи људски фосили стари више од једног милиона година, и да ће то сигурно бити велико откриће.“ Стварно, размишљање пуно жеље!

„Наука је заинтересована за откривање истине“

Супроналазач „човека из Орса“, др Салвадор Моја, поштено је признао за Пробудите се!: „Др Хордију Агустију и мени било је веома тешко прихватити да фосил није људски. Међутим, наука је заинтересована за откривање истине, иако то може да не буде како бисмо ми волели.“

Контроверза која окружује „човека из Орса“ приказује колико је то тежак задатак за палеонтологију да открије истину у вези с такозваном еволуцијом човека. Упркос деценијама копања, прави остаци човековог тобожњег мајмуноликог претка не излазе на светлост. Иако то може да не буде како би неки научници волели, да ли би могло бити да та оскудица чврстих доказа указује на чињеницу да човек, на крају крајева, није производ еволуције?

Непристрастан посматрач би се исто тако могао запитати да ли су други реномирани „човеколики мајмуни“ ишта стварнији него што се „човек из Орса“ показао да је? a Како историја опширно показује, наука може водити људе ка истини, али научници ни у ком случају нису имуни на грешке. То је нарочито случај кад политичке, филозофске и личне предрасуде замагљују проблем — и када се тако мало тога употребљава да би се толико много покушало објаснити.

[Фуснота]

[Слике на странама 16, 17]

Изнад: Копија фрагмента од 7,5 центиметара у пречнику наводног „човека из Орса“

Десно: Слика хипотетског „примитивног човека“ како су га еволуционисти замислили