Моје бекство ка истини

Кад сам почео да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима, био сам одбегли затвореник. Ускоро сам се суочио с изазовом да престанем лагати и почнем говорити истину.

БИО је новембар 1974, и ја сам био пред вишим судом Пендер Каунтија, у Северној Каролини, САД. Оптужбе су укључивале оружану пљачку, насртај са смртоносним оружјем и вожњу од 145 километара на час у зони где је дозвољено 55 километара на час. Наредног месеца, када сам имао само 22 године, био сам проглашен кривим по свим оптужбама и осуђен на 30 година у Поправном одељењу Северне Каролине.

Одрастао сам у Њуарку, Њу Џерси. Иако је мој отац био полицајац, ја сам увек својим родитељима правио проблеме. Провео сам време у привременим малолетничким затворима, поправним домовима, и једном чак био притворен баш у истој станици у којој је радио мој отац. Никад нећу заборавити батине које сам од њега добио те ноћи! Биле су довољне да скоро сваког другог тинејџера натерају да промени своје навике — али не и мене.

Побегао сам од куће, проводећи ноћи код једног друга или остајући напољу на улици. Коначно сам поново завршио у затвору. Мама ме је извукла одатле, насупрот татиним жељама. Моји стари, који су имали још петоро друге деце, одлучили су да је можда војска оно што ми је потребно.

Пријавио сам се за војску, и различити програми обуке стварно су направили промену у мом понашању једно време. Али онда сам постао зависан од дрога, постајући роб хероина. Био сам смештен у Форт Брагу, у Северној Каролини, и ускоро смо моји пајташи и ја ишли од града до града узимајући оно што нам је било потребно да бисмо подржавали своје навике. Приче о нашим пљачкама биле су у новинама и на ТВ-у.

Ускоро су ме власти ухватиле, и изречена ми је 30-годишња казна коју сам споменуо на почетку. У затвору сам се годинама бунио против правила и прописа али сам коначно схватио да само себи шкодим. Зато сам покушао да поштујем правила у нади да ћу добити минималан надзор и да ћу стећи условно отпуштање.

Следећих десет година у затвору, добио сам минимални надзор, и не дуго после тога, постављен сам на радни отпусни  програм. То је значило да сам могао напустити затвор ујутро и вратити се увече самостално. Једног дана сам пропустио да се вратим одмах после рада, и био сам скинут с програма. Међутим, још увек ми је било дозвољено да имам минимални надзор.

Након што сам у затвору био скоро 11 година, моје шансе да условно изађем нису изгледале много обећавајуће. Једног топлог јутра у августу 1985, док сам био ван затвора, прилика за бекство се сама пружила — да побегнем непримећен. Отишао сам до куће једног пријатеља који је проводио време са мном у затвору. Након што сам се преко ноћи одморио и пресвукао одећу, он ме је одвезао до града Вашингтона, што је растојање од око 400 километара.

Решио сам да се никада не вратим у затвор, што је значило да треба да избегавам било какву даљњу криминалну активност. У прво време прихватио сам свакодневни посао, било шта што сам могао наћи. Затим сам нашао посао у једној компанији електрике. С временом, успео сам да набавим уверење о рођењу с другачијим именом — Дерек Маџет. Моје име, место рођења, порекло, породица — све о мени сада је била лаж. Осећао сам се сигурним докле год то нико није знао. Живео сам на овај начин три године у Вашингтону и околини.

Срећем Јеховине сведоке

Једне вечери, два уредно обучена младића дошла су до мог стана. Говорили су ми о Библији, оставили књигу, и обећали да ће поново свратити. Међутим, преселио сам се у други стан и никад их поново нисам видео. Затим, једног јутра пре посла, свратио сам на једно место да попијем кафу и сусрео две жене које су ме упитале да ли бих био заинтересован за часопис Кула стражара. Прихватио сам један, и после тога сваког јутра су ме ове жене виђале и говориле о Библији.

Иако су разговори увек били кратки, мој интерес за оно што су те жене говориле растао је до тачке да сам ишчекивао свако јутро да бих видео ове жене, Синтију и Џанет. С временом, упознао сам и друге Сведоке Јехове који су рано ујутро проповедали. Позвали су ме да присуствујем састанку у Дворани Краљевства. Био сам пун зебње, али сам прихватио.

Кад сам сео слушајући говор тог поподнева, био је то први пут што сам чуо стихове објашњене на тако разумљив начин. Остао сам на студију Библије уз коришћење Куле стражаре и открио да и ја могу учествовати одговарајући на питања. Дао сам свој први коментар, и после састанка сложио се да имам библијски студиј с једним од скупштинских старешина.

Ускоро сам напредовао у спознању Библије. И што је још важније, ценио сам истине које сам учио. Више нисам био задовољан својим животом. Почео сам да се осећам кривим због лажи које сам рекао овим људима који су сада били моји пријатељи. Наставио сам да проучавам, размишљајући како ћу моћи да се провлачим докле год нико не буде знао истину о мени. Али тада је мој учитељ Библије почео да говори о учествовању у служби од куће до куће.

Отприлике у то време десило се нешто што ми је ставило до знања да учествовање у служби, или у било којој таквој активности, не долази у обзир уколико не учиним нешто у вези с мојом ситуацијом. Точио сам бензин у свој ауто кад ми се неко отпозади приближио и чврсто ми заврнуо руке на леђа. Страх је прострујао кроза ме! Помислио сам да су ме власти коначно ухватиле. Какво олакшање кад се показало да је то био мој бивши пајташ из затвора! Не знајући да сам побегао, он ме је стално звао мојим правим именом и запиткивао свакаквим питањима.

Тако престрашен нисам био од дана мог бекства. Али тада ме је то продрмало. Рецимо да сам у служби од куће до куће и да је на врата изашао неко ко је знао мој прави идентитет? Како бих могао изаћи у Јеховину службу и говорити истину кад живим у лажи? Шта би требало да урадим? Да наставим да проучавам и живим у лажи, или да прекинем с проучавањем и преселим се? То је било тако збуњујуће да сам за неко време морао побећи и размислити.

 Доношење одлуке

Кренуо сам на пут. Та дуга мирна вожња била је баш оно што ми је требало да бих се опустио, размишљао и замолио Јехову да ми помогне да одлучим шта да радим. Одлуку — да престанем с лагањем и једноставно кажем истину — нисам донео све док поново нисам био на путу за Вашингтон. Али то није било тако лако урадити. Пошто сам се доста добро упознао са Синтијом, поверио сам јој се. Она је објаснила да треба да рашчистим ствари пред Јеховом. Предложила је да разговарам са скупштинским старешинама.

Знао сам да је у праву, и сложио сам се. Али пошто нисам био сигуран шта би законски требало да урадим, назвао сам једног локалног адвоката и објаснио му своју ситуацију. Он ме је посаветовао да ступим у контакт с неким адвокатом у Северној Каролини, пошто би он знао процедуре за ту државу. Тако сам кренуо на пут јужно како бих добио информације о неком адвокату.

Када сам стигао у Ралеиг, у Северној Каролини, одвезао сам се до затвора, који је лоциран у једној од главних улица. Зауставио сам се, и само седео и посматрао високу ограду од бодљикаве жице, наоружану стражу у стражарским кућицама и затворенике како шетају унаоколо унутар ограде. Ја сам такав затвореник био 11 година! Ово није била лака одлука.

Па ипак, узео сам телефонски именик и одабрао једног адвоката. Назвао сам га и пружио му исте информације које сам дао првом адвокату с којим сам разговарао. Није постављао много питања. Једноставно ми је саопштио колики је његов хонорар и да када будем спреман треба да га назовем и да ће он уредити састанак. Кад сам се вратио у Вашингтон, отишао сам право код мог учитеља Библије.

Он, његова жена и њихова кћерка били су ми као породица. Тако ми је те ноћи кад сам отишао у њихову кућу требало мало времена пре него што сам могао изустити речи. Али кад сам то учинио, осећао сам се лакше. Они су, најблаже речено, били запрепашћени. Ипак, кад су се опоравили од шока, били су врло саосећајни и пуни подршке.

Следећа ствар коју је требало да урадим била је да набавим новац за адвокатов хонорар и да одлучим када ћу се пријавити. Одредио сам 1. март 1989, што је било само за неколико недеља. Желео сам да напустим посао и да уживам у последњим данима своје слободе, али нисам могао јер ми је био потребан новац да платим адвокату.

Ударило ме је као иронија то што сам побегао из затвора а сада штедим новац да  бих се вратио. Повремено ми је на ум долазила помисао да заборавим на све и одем. Али 1. март је пребрзо дошао. Мој учитељ и још један од његових студената Библије правили су ми друштво до Ралеига. Отишли смо до адвокатове канцеларије и разговарали о оптужбама због којих сам био послат у затвор, о дужини моје казне и о томе зашто желим да се пријавим. Адвокат је затим назвао канцеларију судије за прекршаје ради информација о томе куда би требало да одем. Сазнао је би судија за прекршаје могао одмах да ме врати назад у затвор.

Нисам планирао да се тако брзо вратим. Мислио сам да ћемо само разговарати с адвокатом а да ћу се сутра пријавити. Али сада, с донесеном одлуком, нас четворо смо се мирно довезли до затвора. Сећам се како сам у себи мислио, ’Да ли се ово стварно дешава?‘ Следећа ствар коју памтим је да смо били на улазним вратима и да смо слушали како адвокат објашњава стражару ко сам ја.

Поново у затвору

Кад се капија отворила, знао сам да је време да се каже до виђења. Адвокат и ја смо се руковали. Онда смо се мој учитељ, мој сустудент и ја загрлили. Чим сам био с оне стране капије, стављене су ми лисице на руке и одведен сам до места где ми је узета моја лична одећа у замену за затворску униформу. Добио сам затворски број 21052-OS, онај исти који сам имао раније.

Овај затвор је био јединица минималне сигурности, тако да су ме у року од једног сата одвели у затвор максималне сигурности. Дозвољено ми је било једино да задржим моју Библију и књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Сместили су ме међу затворску популацију где сам препознавао људе које сам познавао годинама. Они су претпостављали да су ме ухватили, али кад сам објаснио да сам се вратио добровољно јер сам желео да постанем Јеховин сведок, сви су рекли да је то најглупља ствар коју су икада чули.

Једна од последњих ствари које ми је рекао мој учитељ била је: „Никад немој престати да проучаваш.“ Тако је већина мог времена била потрошена на читање Библије, моје књиге Заувек да живиш, и писање писама пријатељима назад кући који су знали шта ми се десило. Међу Сведоцима којима сам писао били су и Џером и његова жена Арлин. Моје писмо је било кратко, само неколико речи захвале и изрази о томе шта мислим о времену које сам провео у друштву Јеховиних сведока.

Ускоро сам примио писмо од Џерома који је тражио дозволу да употреби моје писмо у једном говору који је требало да одржи на покрајинском састанку Јеховиних сведока. Сложио сам се, али нисам имао икакве представе о последицама. Само је неколико Сведока знало о мојој прошлости. Какво је, дакле, било изненађење за многе када је Џером, након што је прочитао моје писмо и објавио моје право име, Брајан Е. Гарнер, рекао: „Алијас Дерек Маџет!“ Затим је на мене дошао ред да будем изненађен. Писма охрабрења почела су да навиру од браће и сестара — не само оних из Петворт скупштине где сам долазио на састанке већ исто тако и од особа из других скупштина.

Ускоро сам премештен из Централног затвора у јединицу средње сигурности, у Лилингтону, у Северној Каролини. Чим сам се сместио, распитао сам се о религиозним службама. На моју радост сазнао сам да сваке среде увече Јеховини сведоци одржавају састанке у затворским учионицама. Никада нећу заборавити љубав коју су ми показали, подршку коју су ми пружили и напоре које су чинили да би помогли не  само мени већ било коме ко је желео да упозна библијске истине у том затвору. Након што је сазнао да сам раније проучавао, један од старешина који је водио састанке у затвору одмах је наставио проучавање са мном тамо где сам престао.

Разматрање условног отпуштања

Прошло је неколико месеци, а онда се чуо глас да треба да се састанем с одбором за условно отпуштање. Иако сам побегао и тек се недавно вратио, закон је захтевао да будем изведен пред одбор за условно отпуштање ради поновног разматрања или у најмању руку да чујем да су разматрали мој случај. Мојим пријатељима сам ставио до знања да ће условно отпуштање бити разматрано. Поново су писма почела да навиру, не к мени, већ ка одбору за условно отпуштање.

Октобра 1989, обавештен сам од одбора за условно отпуштање да ће се мој случај поново разматрати. Био сам узбуђен. Али на дан кад је требало да чланови одбора дођу, ниједан се није појавио. Нити је било речи о томе када ће доћи. Био сам веома разочаран, али нисам попуштао у својим молитвама Јехови. Неколико недеља касније, 8. новембра, два друга човека и ја обавештени смо да су чланови одбора за условно отпуштање у затвору и да ћу ја бити први позван.

Чим сам ушао у канцеларију, приметио сам две фасцикле попуњене папирима. Једна је била мој досије још од 1974. Шта је друга садржала нисам био сигуран. Након што су са мном продискутовали неке ствари у вези с мојим случајем, један члан одбора за условно отпуштање отворио је другу фасциклу. У њој су биле десетине писама написаних у моју корист. Комитет је желео да зна како сам упознао толико много људи након што сам побегао из затвора. Зато сам укратко испричао моје искуство с Јеховиним сведоцима. Онда су ме замолили да изађем напоље.

Слобода и нови живот

Када су ме позвали натраг, обавестили су ме да је одбор гласао у корист „тренутног условног отпуштања“. Био сам изван себе од радости. Након само девет месеци у затвору, требало је да будем ослобођен! Било је потребно извесно време да би се завршио посао око папира, тако да сам 22. новембра 1989. ишетао — овог пута нисам морао бежати — из затвора.

Дана 27. октобра 1990, мање од годину дана после мог отпуштања, симболизовао сам моје предање Јехови крштењем у води. Сада срећно служим Јехови у Вашингтону, као слуга помоћник. Дана 27. јуна 1992. године Синтија Адамс и ја ујединили смо се у браку.

Захваљујем Јехови, мојој жени и њеној породици, и свој браћи и свим сестрама што су ми помогли да постанем део такве светске организације пуне љубави. Испричао Брајан Е. Гарнер

[Слика на 23. страни]

Затвор у ком сам провео 11 дугих година

[Слика на 25. страни]

С мојом женом, Синтијом