Филипински Врховни суд подржава слободу обожавања

Од дописника Пробудите се! с Филипина

ДАНА 7. јуна 1993, кад су милиони филипинске школске деце продефиловали натраг у своје учионице, најсрећнији међу њима били су Јеховини сведоци. Зашто? Зато што је 1. марта, 1993, баш пред завршетак претходне школске године, Врховни суд Филипина поништио пресуду Врховног суда из 1959. и подржао право деце Јеховиних сведока да се уздржавају од поздрављања заставе, рецитовања заклетве на верност и певања националне химне.

Шта је водило ка оваквом преокрету ствари? И какве су последице за све љубитеље слободе на Филипинима резултат ове пресуде?

Зашто Јеховини сведоци не поздрављају заставу

Јеховини сведоци верују да су поздрављање заставе, певање националне химне и рецитовање заклетве на верност религиозни поступци. Њихова библијски школована савест им не допушта да учествују у таквим поступцима обожавања (Матеј 4:10; Дела апостола 5:29). Без обзира у којој земљи живе, то је њихов став у опонашању Исуса Христа, који је рекао да његови следбеници неће бити „од света, као ни [он] што [није био] од света“ (Јован 17:16).

У исто време, Јеховини сведоци показују поштовање према владама под којим живе, и верују да су оне уређење које Бог дозвољава. Дакле, они су под обавезом да буду послушни законима земље, плаћају порезе и одају дужну част владајућим службеницима. Они никада не би учествовали у било којој побуни против било које владе. a

Аргументи за пресуду Врховног суда

Које аргументе је садашњи Врховни суд пружио за поништавање пресуде из 1959. Херона против Секретара за образовање. Пресуда из 1993. коју је написао судија Грињо Акино (Griño-Aquino) навела је: „Помисао да неко може бити присиљаван да поздрави заставу, пева националну химну и да рецитује патриотску заклетву, током церемоније поздрављања заставе, под претњом да ће бити отпуштен с посла или да ће бити истеран из школе, страна је савести садашње генерације Филипинаца чија је схватања од детињства обликовала Повеља слободе која гарантује њихова права на слободан говор и слободно упражњавање исповедања вере и обожавања.“

Овај Суд је приметио да док Јеховини сведоци „немају учешћа у обавезној церемонији поздрављања заставе, они се не укључују у ’спољашње радње‘ или понашања која би вређала њихове земљаке што верују у изражавање своје љубави према земљи кроз извршавање церемоније поздрављања заставе“. Суд је надаље приметио: „Они током церемоније поздрављања заставе с поштовањем стоје мирно како би показали њихово поштовање према праву оних који изабирају да  учествују у свечаним процедурама... Пошто се не укључују у понашање које омета, нема никаквог оправдања за њихово истеривање.“

Садашњи Суд се такође дохватио и предвиђања које је направљено у пресуди Херона да ће, ако се Јеховиним сведоцима дозволи да буду изузети од захтева за поздрављање заставе, „церемонија поздрављања заставе постати ствар прошлости или да ће је можда спроводити врло мало учесника, и да ће доћи време када ћемо имати ненаучене грађане којима није усађена оданост према застави и љубав према земљи, дивљење према народним херојима, и патриотизам — што је патетична, и чак трагична ситуација, а све због тога што је један мали део школске популације наметнуо своју вољу, што је захтевао изузеће и што му је оно дато“.

Пресуда из 1993. одговорила је на ово наводећи: „Ситуација коју је Суд кобно предсказивао у Херони... није се обистинила. Ми нисмо убеђени да ће тиме што ће се Јеховини сведоци изузети од поздрављања заставе, певања националне химне и рецитовања патриотске заклетве, ова религиозна група, која је као што је признато ’мали део школске популације‘, уздрмати наш део планете и изненада произвести једну нацију која је ’ненаучена и којој није усађена оданост према застави, патриотизам, љубав према земљи, и дивљење према народним херојима.‘“

На крају се садашњи Суд осврнуо на коментар г. судије Роберта Џексона (Robert Jackson) из Врховног суда САД у вези са случајем Барнет из 1943. у ком је он навео: „Веровати да патриотизам неће цветати ако су патриотске церемоније добровољне и спонтане уместо обавезна рутина значи направити једну неласкаву процену привлачности наших институција за слободне умове... Слобода бити различит није ограничена на ствари које нису много важне. То би била пука сенка слободе. Прави испит њене суштине јесте право да се буде различит у стварима што дотичу срце постојећег поретка.“

Након што су истакнуте ове добре законске тачке, једногласна пресуда филипинског суда била је: „Налози о истеривању које су издали јавни тужиоци против петиционара овим су ПОНИШТЕНИ И УКИНУТИ. Привремена судска забрана [школским управама] коју је издао овај Суд овим се чини сталном.“

Придружени судија Исагани Круз (Isagani Cruz) у сагласном мишљењу додао је следеће опажање: „Према мом скромном гледишту, Херона је била заснована на погрешној претпоставци. Тај Суд који ју је изрекао очигледно је патио од убеђења да држава има право да одреди шта јесте религиозно а шта није и да појединцу диктира шта би могао да обожава а шта не... Тражећи од ових петиционара да учествују у церемонији поздрављања заставе, држава је екс катедра прогласила да они поздрављањем заставе не повређују Библију. То је за мене неоправдани упад у њихова религиозна веровања, која им говоре супротно. Држава не може тумачити Библију за њих. Она није компетентна у тој ствари.“

Значење за љубитеље слободе

Сви љубитељи слободе се сигурно радују због ове пресуде да се подржи право слободног избора у ствари религије и у диктатима човекове савести, док се истовремено бива подложан релативном ауторитету у држави (Римљанима 13:1, 2). Штитећи права појединаца, држава не отвара пут за анархију већ, пре, служи у улози коју је споменуо апостол Павле у Римљанима 13:5, 6, где он изјављује: „Зато треба да се покоравате... ради савести. Зато и порезе дајете, јер су званичници слуге Божје које су за то постављене.“

Јеховини сведоци на Филипинима поштују јуриспруденцију судија Врховног суда и разумеју да се крајња заслуга мора приписати нашем Створитељу, Јехови Богу.

[Фуснота]