Пређи на садржај

Пређи на садржај

Аустралијски Абориџини — јединствен народ

Аустралијски Абориџини — јединствен народ

Аустралијски Абориџини — јединствен народ

Од дописника Пробудите се! из Аустралије

АУСТРАЛИЈА се може описати као јединствена, с њеним величанственим торбарем кенгуром и њеним чупавим коалом, који је тако комотно смештен високо у плодним еукалиптусима. Међутим, првобитни становници, познати као аустралијски Абориџини, још су необичнији од те земље.

„Абориџински“ и „Абориџин“ не употребљавају се у погрдном смислу. Ти термини потичу од две латинске речи ab origine, које значе „од почетка“. Ови првобитни, староседеочки становници Аустралије познати су као Абориџини — с великим словом А да би се разликовали од првобитних становника других подручја.

Кад су први европски насељеници стигли пред крај 18. века, становништво Абориџина је процењено на 300 000. Двеста година касније, попис из 1991. од укупне аустралијске популације од скоро 17 милиона наводи мање од 230 000 Абориџина.

Ко су ови првобитни становници Аустралије? Одакле су дошли? Зашто се могу описати као јединствени? И каквој се нади за будућност сада многи радују?

Рани живот у Аустралији

Многи антрополози се слажу да су аустралијски Абориџини првобитно дошли из Азије. Вероватно су последњу фазу своје миграције извели уз помоћ сплава или чамца од југоисточне Азије, искрцавајући се дуж северне обале Аустралије. „Они нису били потпуни номади“, истакао је Малколм Д. Прентис (Malcolm D. Prentis) у својој књизи A Study in Black and White, „већ пре полуномади: то јест, они су наставали у различитим привременим насеобинама унутар њихових сопствених распознатљивих територија.“

Абориџини су изузетни чувари који добро брину за околину. Једна Абориџинка је објаснила: „Ми смо обрађивали нашу земљу, али на другачији начин од белог човека. Ми смо настојали да живимо са земљом; они изгледа да живе од ње. Мене су учили да чувам, никад да уништавам.“

Прентис је у складу с тим написао: „Благостање флоре и фауне и благостање групе Абориџина били су повезани: просперитет једне значио је просперитет оне друге. То је практично: на пример, напредовање кенгура подразумевало је боље залихе хране за Абориџине, али убијање превише кенгура на дуже стазе за Абориџине није добро.“

Абориџини се такође истичу и на друге начине. Лингвиста Р. М. В. Диксон (R. M. W. Dixon) забележио је у својој књизи The Languages of Australia: „Међутим, што се тиче друштвене организације, Европљани су ти који изгледају примитивни у поређењу с абориџинским Аустралијанцима; сва аустралијска племена имају детаљне и јасно изражене родбинске системе с прецизним правилима о могућностима склапања брака и за прецизирање улога за сваку врсту друштвеног догађаја.“

Музика и лов

За Абориџине је карактеристичан један музички инструмент назван диђеридо. Ова реч дословно значи „зујава цев“, што прикладно описује звук који он производи. Уместо да води мелодију, диђеридо даје једну врсту баса и ритма за церемонијална окупљања и ноћне плесове знане као corroborees. Тај инструмент обично обезбеђује зујећу позадину за певача с његовим штаповима за ударање.

Диђерида су направљена од пажљиво изабраних шупљих грана дрвета. Најпопуларнија дужина је од 0,9 до 1,5 метара, али неки инструменти достижу чак 4,5 метара дужине. Један крај инструмента обично лежи на земљи док извођач који седи дува у други крај, који у устима држи обема рукама.

Пошто је дубоки, резонантни звук инструмента непрекидан, извођач мора дувати у тај крај с писком док у исто време кроз ноздрве узима нову залиху ваздуха без икаквог прекидања звука. Ово је вештина слична оној којом морају овладати музичари што свирају тубу. Међу извођачима на дувачким инструментима позната је као циркуларно, или кружно дисање и јесте вештина која се не савладава лако.

За лов, Абориџини су добро употребили нешто друго што је јединствено — бумеранг. Осмишљен је као оруђе за лов и као ратно оружје међу Абориџинима. Али он је данас за многе туристе постао још један добро познати симбол Аустралије. Најпознатији бумеранзи су закривљена оружја која се бацачу враћају ако се правилно баце. Међутим, постоје неке варијације које нису тог типа ’врати се пошиљаоцу‘. Прецизније, она су позната као килији, или штапови убице.

Абориџинска уметност

За почетак, абориџинска култура није имала никакав писани облик комуникације. Зато је Кевин Гилберт, абориџински песник и уметник, објаснио: ’Уметност је најделотворнији језик комуникације Абориџина и најуниверзалније се разуме.‘ Тврдио је: „Уметност комуницира делотворније и има већи значај него писана реч.“

Зато је визуелна и извођачка уметничка комуникација постала прирођено везана с начином живота Абориџина. То је значило да је њихова уметност служила двострукој сврси: Обезбеђивала је средство за појачавање вербалне комуникације, и исто тако служила је као помоћ за памћење да би се присетило прича племенске историје и традиционалних религиозних ствари.

У недостатку платна, папира и томе сличног, абориџинска уметност је сликана на стенама, у пећинама и на кори од дрвета. Преовладавање боја које су уобичајене за земљу истиче се у читавој њиховој уметности. Они употребљавају боје које су доминантне у том подручју где су слике стваране. Те боје направљене су од материјала тог тла.

Вероватно је најнеобичније обележје њихове уметности то што се скоро све сликање састоји од тачкица и цртица. Чак и позадине, које испрва могу изгледати као једнобојне, поближе испитане откривају компликовану шару од тачкица различитих боја.

Једна радионичка презентација названа Marketing Aboriginal Art in the 1990s каже да је у 1980-тим „абориџинска уметност... направила квантни скок од ’етнографске уметности‘ до ’комерцијалне лепе уметности‘“. Други говоре о потражњи за овим акрилним сликама тачкастог стила и величају њихов успон у популарности.

Абориџински језици

Бели Аустралијанци обично имају погрешне замисли о абориџинским језицима. На пример, неки верују да постоји само један абориџински језик и да је он врло примитиван, да се састоји само од неколико роктаја и јечања. Али од тога ништа не може бити даље од истине!

У ствари, једно време је постојало процењених 200 до 250 абориџинских језика. Међутим, више од половине њих је изумрло. Данас групе од 100 или више Абориџина говоре само око 50 таквих језика. А број абориџинских језика којима говори 500 или више особа сада је мањи од 20.

Језик којим Абориџини говоре граматички је високо развијен, пре него примитиван. У својој књизи The Languages of Australia, професор Диксон је написао: „Не постоји ниједан језик, између 5 000 или тако нешто језика којима се данас говори широм света, који би се могао описати као ’примитиван‘. Сваки познати језик има компликовану структуру, тако да би опис главних тачака његове граматике захтевао неколико стотина страница; сваки језик поседује хиљаде лексичких речи у свакодневној употреби.“

Бари Џ. Блејк (Barry J. Blake) је у сличном стилу написао о абориџинским језицима: „Они су високо развијени инструменти комуникације, сваки управо исто тако адекватан за описивање абориџинског искуства као што су енглески или француски за описивање европског искуства.“ Подупирући овај закључак, абориџински новинар Галарвај Јунупингу (Galarrwuy Yunupingu) изјавио је: „Врло мало белих људи је икада покушало да научи наш језик, а енглески је неспособан да опише наш однос према земљи наших предака.“

У 19. веку, направљен је превод делова Библија на два абориџинска језика. Јеванђеље по Луки било је преведено на авабакал језик, а делови Постања, Изласка и Јеванђеља по Матеју преведени су на наринјери језик. Интересантно је да су ови преводи име Свемогућег Бога превели као „Јехоуа“ и „Јехова“, уз варијације тог имена према синтакси коју је језик захтевао.

Данас се велики нагласак ставља на рестаурацију абориџинских језика и стварање веће свесности међу неабориџинским популацијама Аустралије о вредности, богатству и лепоти ових језика. Зато је сада многима драго што знају да је аустралијски министар за абориџинске послове ауторизовао производњу речника за 40 абориџинских језика. То ће обухватити не само оне који се тренутно говоре, већ такође и многе који више нису у употреби које треба истражити по архивама и другим историјским изворима.

Одазив на чудесну наду

Кад су крајем 18. века белци дошли у Аустралију, они су скоро потпуно избрисали домородачко становништво. Међутим, данас постоји неколико земљорадничких градића који имају висок проценат абориџинских становника, и још увек постоје неке потпуно абориџинске насеобине, углавном у забаченим подручјима. Живот ових људи често је суморан. „Ми више не припадамо прошлости“, написала је једна Абориџинка, „нити имамо задовољавајуће место у садашњости.“ Али, додала је: „Будућност пружа наду многима од нас.“

Разлог за то јесте што се многи првобитни становници Аустралије радују да у Библији прочитају — можда на њиховим сопственим језицима — да злих ускоро неће бити више и да ће земља бити враћена онима из човечанства који ће се о њој добро бринути (Псалам 37:9-11, 29-34; Пословице 2:21, 22). Божје Краљевство ће то постићи. Ово Краљевство, за које нас је Исус Христ научио да се молимо, јесте стварна небеска владавина (Матеј 6:9, 10). Многи абориџински мушкарци и жене сада су запослени говорењем другима о великим благословима које ће Божје Краљевство донети човечанству (Откривење 21:3, 4).

Једна Абориџинка је објаснила у вези с многим њеним пријатељима Аустралијанцима: „Они опажају да је заједничко гледиште белаца, Абориџина и већине других људи на земљи погрешно. Гледиште како Аустралија припада Абориџинима на темељу права првобитног открића односно белцима на темељу освајачког права. Ни једно ни друго није истина. Она припада Јехови Богу на темељу права стварања“ (Откривење 4:11).

Заиста, наш Створитељ, Јехова Бог, стварно поседује Аустралију и читави остатак планете. А у испуњењу молитве коју је Исус научавао, Божје Краљевство ће доћи, и цела земља биће претворена у глобални рај настањен људима свих раса и националности који воле истинитог Бога и служе му.

[Слика на 17. страни]

Диђеридо је музички инструмент јединствен за Абориџине

[Слика на 17. страни]

Приказ абориџинске уметности

[Извор]

Љубазношћу Аустралијске службе прекоморских информација

[Слика на 18. страни]

Многи Абориџини сада деле добру вест о Божјем Краљевству с другима