Млади питају...

Да ли је самоубиство решење?

„Дојадило ми је да се будим свакога јутра. Збуњен сам; и љут. Срце ме боли... Зато размишљам о одласку... Не желим да одем, али осећам да морам... Гледам у будућност, и видим само таму и бол.“ — Опроштајна порука 21-годишњег Питера. a

СТРУЧЊАЦИ тврде да је у Сједињеним Америчким Државама чак два милиона младих покушало да изврши самоубиство. Трагично је да око 5 000 њих годишње успе. Али самоубиство међу омладином тешко да је јединствено за Сједињене Америчке Државе. Током 1990. у Индији су неких 30 000 омладинаца извршили самоубиство. У земљама као што су Израел, Канада, Нови Зеланд, Тајланд, Финска, Француска, Холандија, Швајцарска и Шпанија, стопе самоубистава међу младима драматично расту.

Шта ако се неко осећа да је обузет тугом — или се осећа ухваћеним у мрежу патње и не може да види никакав излаз? Самоубиство може изгледати примамљиво, али у стварности оно није ништа више до један трагичан губитак. Као своје последице оно не оставља ништа осим патње и боли пријатељима и породици. Колико год би будућност могла изгледати мрачно и колико се год велики проблеми могли назирати, убити се није решење.

Зашто се неки тако осећају

Праведном човеку Јову било је познато значење очаја. Изгубивши своју породицу, своју имовину и своје добро здравље, он је рекао: „Ах’ што бих хтео да сам већ удављен. Волео бих смрт него кости ове!“ (Јоб 7:15). Неки млади се данас осећају исто тако. Један писац је то овако изразио: „Стрес... води до бола (осећања повређености и страха) [који] води до одбране (покушаја̂ да се избегне бол).“ Тако је самоубиство погрешно усмерени покушај да се побегне од на изглед неподношљивог бола.

Шта изазива такав бол? Њега може изазвати неки догађај, као што је бесна свађа с родитељима, момком, или девојком. Након што је раскинуо са својом девојком, 16-годишњи Брад је пао у очај. Ипак, он никада није разговарао о својим осећањима. Једноставно је све то окончао тиме што се обесио.

Деветнаестогодишња Сунита склизнула је у депресију кад су њени родитељи открили да она наставља неморалну везу са својим момком. „Знала сам да не желим наставити да живим онако како сам живела“, присећа се она. „И тако сам само једне ноћи дошла кући, и почела да гутам аспирине. Идућег јутра избацивала сам крв. Оно што сам хтела да окончам није био мој живот, већ начин живота.“

 Школа такође може бити извор јаког притиска. Млади Ашиш, кога су родитељи (који су и сами доктори) гурали да постане доктор, оболео је од несанице и почео да се повлачи од других. Пошто није био у стању да испуни академска очекивања својих родитеља, Ашиш је узео превелику дозу пилула за спавање. То човека подсећа на Пословице 15:13 у Библији: „Дух клоне када у срцу је жалост“.

Породичне невоље

Породични немири — као што су развод или раздвајање родитеља, смрт неког члана породице, или пресељење на нову локацију — јесу још један чинилац у самоубиству неких младих. На пример, горе споменути Брад изгубио је два блиска пријатеља и једног рођака у саобраћајној несрећи. Затим је његова породица почела да доживљава финансијске потешкоће. Брад је једноставно био надвладан. Можда се осећао као псалмиста који је плакао: „Душа [је] моја пуна јада... Стеже ме од свуда“ (Псалам 88:4, 18 [88:3, 17, ДК]).

Алармантан број младих подложан је једној другој врсти стреса: физичком, емоционалном и сексуалном злостављању. Држава Керала, у Индији, има једну од највећих стопа самоубистава младих у тој земљи. Тамо бројне тинејџерке покушавају да се убију јер их њихови очеви злостављају. Широм света злостављање деце у различитим облицима расте до епидемијских размера, а за своје недужне жртве, ова невоља може бити жестока.

Други узроци невоља

Али нису сва самоубилачка осећања изазвана спољашњим факторима. Један истраживачки извештај о невенчаним тинејџерима каже: „Мушкарци и жене који су се упуштали у сексуалан однос и трошење алкохола били су у већој опасности [од самоубиства] од оних који су се уздржавали.“ Сунитин промискуитет резултовао је трудноћом — коју је она прекинула абортусом. (Упореди 1. Коринћанима 6:18.) Погођена кривицом, она је желела да умре. Слично томе, Брад је експериментисао с алкохолом још од своје 14, идући на пијанке прилично редовно. Да, кад се злоупотребљава, алкохол може „као змија ујести“ (Пословице 23:32).

Самоубилачка осећања могу чак потицати од личних ’брига‘ [„узнемиравајућих мисли“, NW] особе (Псалам 94:19). Доктори кажу да депресивно размишљање понекад може бити резултат различитих биолошких фактора. На пример, Питеру, споменутом на почетку, успостављена је дијагноза да је у мозгу поседовао хемијску неравнотежу пре свог самоубиства. Депресивна осећања која се не заустављају могу се појачати; самоубиство може почети да изгледа као једна могућност избора.

Добијање помоћи

Ипак, самоубиство се не треба сматрати  могућношћу избора. Разумели ми то или не, сви ми поседујемо оно што стручњаци за ментално здравље Алан Л. Берман и Дејвид А. Џобз (David A. Jobes) називају ’унутрашњим и спољашњим изворима за успешну борбу против стреса и конфликта‘. Један извор може бити породица и пријатељи. Пословице 12:25 кажу: „Брига у срцу обара човека, али добра реч га развесели.“ Да, добра реч неке особе која разуме може све променити!

Зато ако се било ко осећа депресивно или забринуто, препоручљиво је да не пати сам (Пословице 18:1). Онај који пати може своје срце излити особи којој верује. Говорење другоме помаже да човек смањи интензитет својих емоција, и то човеку може дати један нов поглед на проблеме. Ако је некоме срце сломљено ради губитка неког пријатеља или вољене особе у смрти, требало би да о томе разговара с неким присним пријатељем. Кад се бол таквих губитака призна и кад се осети жалост, особа је утешена (Проповедник 7:1-3). Особи може бити од помоћи да обећа да ће контактирати с неким присним пријатељем уколико се самоубилачки пориви поврате.

Истина, може бити тешко веровати некоме. Али пошто је сам живот у питању, није ли он вредан тог ризика? Вероватно ће порив за повређивањем себе проћи уколико се ствари испричају. ’Коме?‘ може неко питати. Ако су родитељи особе богобојазни, зашто не покушати њима ’дати своје срце‘? (Пословице 23:26). Они могу боље разумети него што многи мисле и могу бити у могућности да помогну. Уколико изгледа да је потребна додатна помоћ — као што је лекарски преглед — они то могу уредити.

Чланови хришћанске скупштине јесу још један извор помоћи. Духовно старији мужеви у скупштини могу пружати подршку и помагати онима који су у невољи (Исаија 32:1, 2; Јаков 5:14, 15). Након свог покушаја самоубиства, Сунита је добила помоћ од једне пуновремене проповеднице (пионирке). Сунита каже: „Она је са мном пролазила кроз све. Да није било ње, буквално бих полудела.“

Борба

Постоје такође и унутрашњи извори који се могу црпсти. На пример, да ли патња од осећања кривице постоји због неког неисправног поступања? (Упореди Псалам 31:11 [31:10, ДК].) Уместо да допусти да се таква осећања изграђују, особа треба да ради на исправљању ствари (Исаија 1:18; упореди 2. Коринћанима 7:11). Један позитиван корак био би да признаш својим родитељима. Истина, они у први мах могу бити узнемирени. Али вероватно ће се усредсредити на пружање помоћи. Такође смо уверавани да Јехова „много прашта“ онима који се истински кају (Исаија 55:7). Исусова откупна жртва покрива грех покајника̂ (Римљанима 3:23, 24).

Хришћани такође имају веру, спознање Писма и свој однос с Јеховом Богом одакле могу црпсти. У различитим приликама псалмиста Давид је био тако ојађен да је рекао: „Душман... гази у прах живот мој“. Он се није препустио очају. Написао је: „Гласом својим Господа призивам, гласом својим Господу се молим.“ „Пребрајам сва дела твоја, размишљам о делима руку твојих“ (Псалам 142:2 [142:1, ДК]; 143:3-5).

Ако жеља да нашкоди себи постане јака, особа треба да призове Јехову у молитви. Он разуме тај бол и жели да онај који пати живи! (Псалам 56:9 [56:8, ДК]). Он може обезбедити ’моћну силу‘ [„снагу изнад оног што је нормално“, NW] како би помогао борбу против тог бола (2. Коринћанима 4:7). Особа такође треба да размисли о болу коју би та самонанета смрт задала породици, пријатељима и самом Јехови. Размишљање о таквим стварима може веома добро помоћи особи да остане жива.

Јер иако некима може изгледати као да се рана никад неће зацелити, могу бити уверени да постоје они који су преживели ту исту врсту бола. Они су у могућности да из искуства кажу да се ствари могу променити и да се заиста мењају. Други могу пружити помоћ да се прође кроз једно такво болно раздобље. Депресивне особе треба да траже потребну помоћ коју заслужују — и наставе да живе!

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Боље је с неким разговарати о болним осећањима