Канадски величанствени „покретни друм“

Од дописника Пробудите се! из Канаде

„Која је ово река?“ „Река без краја“, одговорио је водич староседелац

ГОДИНА је била 1535. Мало је радознали истраживач, Жак Картје, знао да ће водени пут који се спремао да уцрта једног дана бити најважнији у Северној Америци. Ова река постала је први пространи „друм“ за ране трговце крзном и колонисте и коначно за огромне савремене прекоокеанске товарне бродове. Широка је преко 130 километара на свом ушћу и протеже се унутар копна неких 1 200 километара од Атланског океана до језера Онтерио.

Историјске књиге Картјеу приписују заслугу за давање имена овом предивном  воденом путу Сен Лоренс. Коначно, то име је примењено и на реку и на залив на њеном улазу.

Дуж реке Сен Лоренс могу се наћи неки од најлепших пејзажа Северне Америке. Стеновите литице и неравне долине грабе доле ка води како би створиле један од најдужих фјордова на свету, фјорд Сегнеј, чији је распон скоро 100 километара. Моћна река Сегнеј ковитлајући се улеће са севера у Сен Лоренс како би направила један естуаријум где се океанска плима меша с речним током.

Овде се, кажу поморски биолози, испод површине срећу два света. Хладна, слана вода океана тече кроз подводне канале и по 400 метара дубоко, затим се подиже и меша са слатком водом из река. У овом естуаријуму цвета морски живаљ. Релативно близу једни другима су белуге (мали бели китови), патуљасти китови, велики северни китови и велики плави китови. Обично ове четири врсте китова живе раздвојено стотинама километара. Није чудо што је више од 70 000 туриста у једној од прошлих година пошло у обиласке посматрања китова по Сен Лоренсу.

Комбинација биљака, животиња и птица дуж реке једна је од најнеобичнијих на земљи. Ту постоје стотине врста риба, више од 20 типова амфибија и рептила и 12 класа морских сисара. Каже се да близу 300 птичјих врста често посећује њене мочваре и обале. Птице селице као што су патке и арктичке дивље гуске окупљају се на овим водама у хиљадама.

Даље узводно, изнад њених обала подижу се спокојне планине плавих нијанси. Тамне шуме оивичују њене обале. Величанствена острва стоје и гледају у њен широки канал. Фарме, села и градови чуче на њеним обалама.

У унутрашњости од Монтреала низови брзака прекидају реку у распону од 160 километара. Изнад брзака, пловидба постаје лежернија кроз протег воде од 60 километара истачкан оним што је названо Хиљаду острва (у ствари по броју их је ближе двема хиљадама).

Саобраћај на „друму“

Још 1680, европски досељеници су говорили о продужавању овог „друма“ у прекоокеански саобраћај преко Монтреала уз помоћ канала како би се заобишли брзаци. Близу 300 година касније, тај сан се остварио отварањем Морског пута Сен Лоренс 1959. Он је поздрављен као једно од светских највећих инжењерских достигнућа.

Да би се довршио овај протег воденог пута дуг 293 километара, изграђено је седам нових брана између Монтреала и језера Онтерио. То је захтевало ископавање више од 150 милиона кубних метара земље и стена што би ако би се равномерно нагомилало на једно фудбалско игралиште створило планину високу преко 35 километара. Количина бетона која је употребљена за бране могла би изградити аутопут с четири траке између Лондона и Рима.

Жак Лестран (Jacques LesStrang), аутор дела Seaway—The Untold Story of North America’s Fourth Seacoast, цитирао је једног поморског капетана који је рекао: „На целом свету не постоји водени пут сличан њему. Није лако путовати, али грандиозност реке, грмљавина Нијагариних водопада, и бескрајан ланац језера и острва чини га изузетно привлачним.“

Прекоокеански бродови који плове уз продужени „друм“ до Дјулут-Сјупириора на страни Горњег језера што припада Сједињеним Америчким Државама, пењу се као лифтом на 180 метара изнад нивоа мора, што је висина небодера са 60 спратова. Укупан пут у унутрашњост износи 3 700 километара од Атланског океана.

Такав морски саобраћај доноси комерцијални просперитет градовима дуж те руте. Књига The Great Lakes/St. Lawrence System коментарише: „Унутар њених двонационалних граница лежи индустријско срце и Канаде и Сједињених Америчких  Држава, густина популације од 100 милиона преко мере и једини највећи извор индустријског и мануфактурног богатства у западном свету.“

Између више од 150 лука постројених дуж воденог пута од Атланског океана до Горњег језера су (у Канади) град Квибек, Монтреал, Торонто, Хамилтон, Со Сент Мари и Тандер Беј и (у Сједињеним Америчким Државама) Бафело, Ири, Кливленд, Детроит, Чикаго и Дјулут-Сјупириор. Бродови из Казабланке, Авра, Ротердама, и других места транспортују милионе тона товара у Сен Лоренс сваке године. Коришћење „друма“ ствара десетине хиљада послова и милијарде долара прихода сваке године.

Алармантни позиви

Међутим, после више од 30 година пловидбе по овом „друму“, чују се алармантни позиви. Вековима се река Сен Лоренс заједно са својим резервоаром Великих језера „користи као одводни канал и као ђубриште“, тврди Канадска околина. Ова „Велика река“ се с тим могла носити, све донедавно.

Велики прекоокеански товарни бродови празне своје баласте у слатководна језера и у реку. Индустрије и градови дуж тог морског пута реци додају токсичне хемикалије. Пољопривреда даје свој допринос кроз спирање пестицида. Ефекти нагомилавања угрожавају реку.

Како се више загађивача сипало у реку, врсте риба су постепено нестајале. С временом, било је забрањено пливање. Затим су дошле забране једења одређених риба и љускара. Пијење воде која се црпе из реке доведено је у питање. Одређене класе животињског света званично су постале угрожене. Мртве белуге које вода избаци на обалу жртве су болести које су изазвали отрови у води.

Рашчишћавање „друма“

Ова река је слала јасну поруку. Том величанственом „покретном друму“ била је потребна поправка. Тако се 1988. Канадска влада одазвала започињући План деловања Сен Лоренс осмишљен да очисти реку програмом очувања, заштите и обнављања, нарочито од Монтреала до Атланског океана.

У току је развој планова за опстанак угрожених врста. Успостављена су заштићена подручја како би се задржало на оном што је преостало. Основан је иноваторски Поморски парк Сегнеј, на месту где река Сегнеј сусреће Сен Лоренс, како би се сачувала изузетна морска околина и животињски свет.

Утврђена су нова правила. Индустријама су одређени коначни датуми за смањивање количине загађивача реке за 90 посто. Развијене су нове технологије како би се смањило загађивање. Рашчишћавају се места која су загађена отровним супстанцијама у речном талогу или избацивањем муља. У неким подручјима дуж обала треба да се направе нова станишта за животињски свет уз употребу деконтаминираних талога. Предузимају се мере како би се контролисао број и кретање хиљада туриста који сваке године долазе да виде ову реку.

Штета се може поправити. Једно је сигурно, за разлику од друмова које људи праве, река ће се сама поправити ако људи престану да је загађују. Највећа потреба јесте променити став и индустријалаца и обичних потрошача, оних који извлаче корист из трговине што се рађа дуж реке и Великих језера.

Једна индикација успеха у мењању правца пропадања јесте кит белуга. Иако су још увек угрожене, белуге се враћају након што су с 5 000 пале само на отприлике 500.

Постоји нова свесност јавности о штети која се наноси природном богатству ове реке и њеној прошлој слави. Хоће ли ово цењење бити довољно јако да би подржало напоре обнове у будућности? Хоће, кад људска створења поштују и цене Божје стварство.

[Извор слике на 18. страни]

Љубазношћу Управе морског пута Сен Лоренс