Пређи на садржај

Пређи на садржај

Подршка која вреди

Подршка која вреди

Подршка која вреди

„МОРАЛА сам да се борим са страхом од смрти и периодима депресије“, прича Вирџинија, Јеховин сведок из Аргентине. Она се у својој борби против рака дојке подвргла радикалној мастектомији и уклањању оба јајника. a

Заиста, страх од смрти као последица рака дојке јесте универзалан. Овај страх, заједно са зебњом од инвалидности и једним губитком интимно повезаним са женственошћу и способношћу дојења, може емоционално направити пустош у животу жене. Осећања изолованости која је обузимају могу брзо проузроковати да се суноврати у дубине очаја. Како може бити поштеђена таквог емоционалног разбијања?

Потреба за подршком

„Потребна јој је подршка!“ одговара Џоун, из Сједињених Америчких Држава. Њена властита мајка и бака биле су жртве рака дојке, а сада се она суочава с том истом борбом коју су оне имале. То је време кад лојални чланови породице и пријатељи могу пружити утешну подршку и помоћ. Џоунин муж, Тери, постао је за њу снажан позитивни заступник. Тери објашњава: „Моја позиција, како сам је ја видео, била је да будем стабилишући утицај. Било је потребно да Џоуни помогнем да донесе одлуке у вези с начином лечења који би јој дао поуздање и снагу да се бори и да се не предаје. Њен страх од оперисања рака био је нешто с чим смо се морали ухватити у коштац, и покушао сам да осигурам да се у нашим дискусијама с докторима говори о њеним питањима и страховима.“ Тери је додао: „То је нешто што можемо учинити за наше породице и за сухришћане који немају подршку породице. Ми можемо бити њихове очи, уши и глас с медицинским особљем.“

Нарочита пажња треба да се посвети онима које су неудате или удовице. Дајана, из Аустралије, каже нам: „Мој муж је умро пре пет година након што је оперисао рак, али су ми моја деца помогла да попуним празнину. Била су љубазна али не и емотивна. Дала су ми снагу. Све је било брзо и мирно збринуто.“

Рак дојке врши емоционални утицај на целу породицу. Зато њима свима треба брига пуна љубави и подршка других (нарочито њихове духовне браће и духовних сестара, уколико су Јеховини сведоци).

Ребека, из Сједињених Америчких Држава, чија се мајка борила с раком дојке, објашњава: „Скупштина је твоја проширена породица, и њихови поступци имају огроман утицај на твоје емоције. Иако се многи лично нису слагали с неконвенционалним начином лечења који је моја мама изабрала, они су нам емоционално пружали подршку телефонским позивима и посетама. Неки би чак дошли и помогли нам у припремању специјалне хране за њу. Старешине су се побринуле за телефонско повезивање са системом за озвучење Дворане Краљевства, тако да никада нисмо пропуштали састанке. Скупштина је чак послала једну разгледницу заједно с поклоном у новцу.“

Џоун признаје: „До овог дана, кад размишљам о љубави коју су моја духовна браћа и духовне сестре показали, сва се најежим! Седам недеља, пет дана у недељи моје сестре пуне љубави измењивале су се возећи ме до болнице и назад ради лечења. А то је био кружни пут од 150 километара! Како само захваљујем Јехови за тај богати благослов хришћанског братства!“

Још један начин на који сви ми можемо бити охрабрујући и пуни подршке јесте кроз наше изграђујуће коментаре. Треба пазити да не бисмо нехотице проузроковали јад задржавајући се на негативним стварима. Џун из Јужне Африке објашњава: „Човек не може очекивати да нека особа која није имала рак каже баш оно што треба. У мом случају сматрала сам да је боље за друге да не помињем случајеве рака уколико нису позитивни“. Норико из Јапана се слаже: „Кад ми људи причају о неком ко се опоравља и ко не доживљава поновни повратак, онда и ја имам наду да ћу можда и ја проћи као они.“

Задржите на уму да ће неке жене више волети да не разговарају о свом здрављу све време. Ипак другима је, ради њиховог сопственог добра, потребно да говоре о свом искуству с раком дојке, нарочито онима с којима су блиске. Како да човек зна шта би било најкорисније да се уради? Хелен, из Сједињених Америчких Држава, предлаже: „Питајте особу да ли жели да разговара о томе, и допустите јој да она прича.“ Да, „будите спремни да слушате“, каже Ингелисе из Данске. „Једноставно будите јој ту тако да није остављена сама са својим тужним мислима.“

Радити на позитивној перспективи

Терапија рака дојке може пацијента оставити исцрпљеног и уморног недељама, месецима или годинама. Једно од највећих искушења за жену с раком дојке може бити суочавање с чињеницом да она више не може учинити толико тога као пре. Усаглашавање с њеним телом значиће утврђивање личног темпа рада и одмарања у току дана.

Кад наступи депресија, потребно је предузети брзе кораке како би се задржао позитиван став. Норико прича своје искуство: „Резултати хормонског начина лечења оставили су ме депресивном. У овом стању нисам могла да радим ствари које сам желела, и почела сам да се осећам бескорисном за Јехову и хришћанску скупштину. Како је моје размишљање постајало све негативније, дозивала бих у ум коначне патње оних из моје фамилије који су умрли од рака. Обузео би ме страх док сам се питала, ’Могу ли истрпети то као они?‘“

Норико наставља: „У то време учинила сам напор да дотерам своје размишљање користећи публикације Јеховиних сведока да бих себе натерала да размишљам о томе како Јехова гледа на наше постојање. Сазнала сам да се божанска оданост показује, не количином посла који је урађен, већ мотивом с којим је урађен. Како сам желела да Јехова пронађе задовољство у стању мог срца и мог размишљања, одлучила сам да треба да му служим с радошћу и да будем целе душе чак и ако могу учинити само мало у хришћанској служби.“

Дугорочна несигурност за многе жене које се боре с раком дојке може имати тенденцију да нагризе позитивну перспективу. Дајана објашњава да је испуњавање њеног срца и ума свим прекрасним стварима које јој Јехова Бог пружа, оно што јој највише помаже: „Моја породица, пријатељи, дивна музика, посматрање моћног мора и дивних залазака сунца.“ Она нарочито охрабрује: „Говорите другима о Божјем Краљевству. И негујте стварну чежњу за условима који ће преовладавати на земљи под тим Краљевством, кад више неће бити никакве болести!“ (Матеј 6:9, 10).

Вирџинија такође стиче снагу да се бори са својом депресијом тиме што медитира о сврси свог живота: „Заиста желим да живим зато што треба да обавим један тако драгоцен посао.“ Што се тиче времена кад дођу критични тренуци и навре страх, она каже: „Своје пуно поуздање полажем у Јехову, знајући да ме он никада неће напустити. И размишљам о библијском стиху из Псалма 116:9, који ме уверава да ћу ’[ходити] пред лицем Господњим по земљи живих.‘“

Све ове жене своју наду су усмериле на Бога Библије, Јехову. Библијска књига 2. Коринћанима, у 1. поглављу, стиховима 3 и 4, Јехову назива ’Богом сваке утехе, који нас теши у свакој невољи нашој‘. Да ли Јехова испружа своју руку како би подупро оне којима је потребна утеха?

Мијеко из Јапана одговара: „Уверена сам да тиме што остајем у његовој служби, примам Јеховину снажну утеху и помоћ.“ Јошико нам такође каже: „Иако људи могу не разумети моје патње, Јехова зна све, и ја сам уверена да ми он помаже у складу с мојим потребама.“

Џоун каже: „Молитва има моћ да те подигне из очаја и врати те на ноге. Кад размишљам о величанственим излечењима која је Исус извео кад је био на земљи и о потпуном излечењу које ће остварити у новом свету, како ме те речи теше!“ (Матеј 4:23, 24; 11:5; 15:30, 31).

Можете ли замислити свет без рака дојке, у ствари, без уопште икаквих болести? То је обећање које је дао Бог сваке утехе, Јехова. Исаија 33:24 говори о времену када ниједна особа на земљи никада неће рећи да је болесна. Та нада ће се ускоро обистинити кад Божје Краљевство у рукама његовог Сина, Христа Исуса, пренесе своју пуну власт на земљу, утирући све узроке болести, жалост и смрт! Зашто о тој величанственој нади не бисте прочитали у Откривењу 21:3 до 5? Прикупите храбрости да се суочите с будућношћу уз подршку која даје истинску утеху.

[Фуснота]

a Јајници су главни извор естрогена код жена пре менопаузе.