Шта каже Библија

Да ли је погрешно жалити?

„ЧВРСТО ВЕРУЈЕМ У НАДУ ВАСКРСЕЊА, И МИСЛИЛА САМ ДА БИ БИЛО ПОГРЕШНО ДА ИЗРАЗИМ СВОЈУ ЖАЛОСТ ПРЕД ДРУГИМА И ДА БИ ИМ ТИМЕ ПРУЖИЛА РАЗЛОГ ЗА СУМЊУ ДА ИМАМ ТАКО ЧВРСТУ НАДУ. МИСЛИЛА САМ ДА АКО БИХ ЗАИСТА ВЕРОВАЛА У ВАСКРСЕЊЕ, НЕ БИХ ТАЈ ГУБИТАК ОСЕЋАЛА ТАКО ДУБОКО.“ — ШАРЛИН, КРШТЕНА ХРИШЋАНКА ВЕЋ ВИШЕ ОД 21 ГОДИНУ.

КАД неко кога волите умре, могу се појавити осећања и гледишта које нисте очекивали — страх, гнев, кривица и депресија. За хришћанина дирљиво библијско обећање о васкрсењу мртвих како би живели на рајској земљи под владавином Божјег Краљевства може помоћи да се ублажи ударац (Јован 5:28, 29; Дела апостола 24:15; Откривење 21:1-4). Али као што Шарлинине речи показују, кад вољена особа умре, неки хришћани носе непотребни терет — осећање да је погрешно туговати, да жаљење некако открива недостатак вере у библијско обећање о васкрсењу.

Ипак, шта Библија каже о жаљењу? Да ли је погрешно туговати кад нека вољена особа умре?

Они су жалили

Аврахамова вера је добро знана. Кад је стављен на испит, Аврахам „малтене принесе [свог сина] Исака“ (Јеврејима 11:17, NW; Постање 22:9-13). Очито, нико пре тог времена није икада био васкрснут, али Аврахам је имао веру да, ако треба, „Бог је моћан и из мртвих ускрснути [његовог сина]“ (Јеврејима 11:19). Око 12 година након што је Аврахамова вера била испитана, умрла је његова жена, Сара. Како је овај човек вере реаговао? Библија објашњава да је он ’дошао да ожали и оплаче Сару“ a (Постање 23:2). Да, човек који је имао веру да би Бог могао васкрснути мртве отворено је жалио. А ипак, Аврахам је наведен као изузетан пример вере (Јеврејима 11:8-10).

Један од најдирљивијих примера јавног жаљења због губитка вољене особе јесте сам Исус Христ. У вези са смрћу Лазара, једног блиског Исусовог пријатеља, ми  читамо: „Како Марија дође онде где беше Исус и виде га, паде пред ноге његове, и рече му: Господе, да си ти био овде, не би мој брат умро. Кад је виде Исус да плаче и да плачу Јудеји који беху дошли с њом, устресе се у духу и растужи се. И рече: Где сте га положили? Рекоше: Господе, дођи да видиш. Навреше сузе Исусу“ (Јован 11:32-35).

Приметити да се савршени Син Божји није стидео да отворено жали заиста дира у срце. Реч из првобитног језика преведена с „навреше сузе“ (da·kryʹo) значи „тихо лити сузе“. Оно што је толико вредно запажања јесте да је Исус претходно васкрсао две особе — сина удовице из Наина и Јаирову кћерку — и сасма је намеравао да васкрсне Лазара (Лука 7:11-15; 8:41, 42, 49-55; упоредите Јован 11:11). Неколико тренутака раније он је рекао Марти „Ја сам ускрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јован 11:25). Ипак, Исуса су захватиле тако снажне емоције да су његове очи биле препуне суза.

Ту има нечега што је од дубљег значаја. Исус је „слика обличја његова [Јеховиног]“ (Јеврејима 1:3). Исусова нежна и дубока осећања над губитком кад вољену особу однесе смрт сликају према томе дирљиву слику нашег небеског Оца, Јехове. Она сликају Бога чије се срце стеже од бола ради ожалошћености његових слугу. (Упоредите Псалам 56:8.)

Јасно је, дакле, да није погрешно жалити кад неко кога волите умре. Аврахам је ожалио Сарину смрт. Исус је отворено туговао кад је Лазар умро. Јехова Бог разуме нашу бол зато што „брине“ за нас (1. Петрова 5:7).

Ипак шта је с хришћанском надом? Да ли она мења ствари?

’Не жалити као и остали‘

Кад су неки у хришћанској скупштини првог века у Солуну жалили над губитком суверника, апостол Павле је гледао да их утеши. Он је писао: „Нећу вам пак затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају нада“ (1. Солуњанима 4:13). Да, они који имају поуздање у Божје обећање да ће подићи мртве у далеко су бољој позицији од оних који немају наду васкрсења. b Како то?

Суочени са смрћу, они који немају наду васкрсења остају у очајању. Чак и ако тврде да верују у неку врсту загробног живота, мало њих из тога црпе икакву стварну утеху. За многе друге, њихова туга је изазвана не само чињеницом да их је смрт одвојила од својих вољених, већ и чињеницом да је за њих то раздвајање трајно. Без јасног разумевања васкрсења, они заједно са својим вољенима сахрањују и своје наде; што се њих тиче, они их више никада неће поново видети. (Упоредите 1. Коринћанима 15:12-19, 32).

Међутим, за праве хришћане то је другачије. Смрт, објаснио је Павле, јесте налик сну — не само зато што је она несвесно стање које личи на дубоки сан већ такође зато што је могуће васкрсењем бити пробуђен из ње (Псалам 13:3; Проповедник 9:5, 10). Разлика је у тој нади темељеној на Библији.

Кад смрт однесе вољену особу, хришћанин као и неверници осећа исто тако снажно нестало пријатељство, губитак познатог лица, одсутност вољеног гласа. Нада у васкрсење не чини њихово срце неосетљивим. Међутим, она заиста ублажује или доводи у равнотежу туговање. Не, та нада не елиминише потребу за жаљењем, али може учинити бол далеко лакшим за ношење.

[Фусноте]

[Извор слике на 28. страни]

Жан-Батист Грез, Кажњени син, Лувр; © Фото R.M.N.