Како људи могу живети заједно у миру

БИО је септембар 1944, и свет је био пун мржње. Беснео је Други светски рат, а милиони су страховито патили. Ја сам био немачки ратни заробљеник у Француској.

Једном сам био постављен пред стрељачки вод. Али после извесног времена ови тобожњи егзекутори почели су да одлазе. Само су блефирали. Био сам у стању шока, а ипак захвалан што сам жив. Неколико недеља касније, прошао сам кроз исту процедуру. Иако сам преживео, бројни сузатвореници су били убијени или су умрли од болести и изгладнелости. Како сам доспео у овакве ситуације?

Заробљавање

Неколико месеци раније, јуна 1944, савезничке трупе су прешле Ла Манш и успешно заузеле десантну основицу на Француској обали. Њихов каснији пробој и упад у северну Француску приморали су немачку армију да се повуче. Био сам први подофицир Немачког војног ваздухопловства. У августу је део нашег друштва, укључујући мене и 16 других, заробио француски покрет отпора, познат као Маки. После неколико месеци у једном логору ратних заробљеника, били смо пребачени у један други близу Монлисона на југу Француске.

Затвореници су били присиљавани да раде физички посао, али као официр био сам изузет. Међутим, добровољно сам се пријавио за рад и био задужен за кухињу. Једног дана стигла је нова група затвореника, и међу њима био је један младић по имену Вили Хуперц из мог родног места. Питао сам надлежног официра да ли би Вили могао да ми помогне у кухињи, и то је сређено.

Касније, Вили и ја смо дошли до тачке да се радујемо оној врсти пријатељства која може све људе везати заједно у миру. Пре него што објасним како сам дошао до тога да сазнам о овом путу за мир, допустите ми да испричам о недоследностима у животу које су ме бринуле.

Откуд толико много нејединства и мржње?

Као дечак одрастајући у Ахену, у Немачкој, био сам узнемирен религиозним  нејединством, које је постојало чак и у мом сопственом дому. Отац је био лутеран, а мајка римокатоликиња. Тако је мајка гледала да моју сестру и мене васпита по католичкој вероисповести. Од својих раних година редовно сам ишао у католичку цркву, иако никад нисам могао да разумем зашто се отац држао другачије вере. Како је време пролазило, често сам се питао, ’Зашто постоји толико много религија ако постоји само један Бог?‘

Кад је 1939. почео Други светски рат, позван сам у Немачко војно ваздухопловство. Након припремне обуке у Немачкој, послат сам у Беч, у Аустрију, где сам се прикључио припремном корпусу за нове регруте. Затим, децембра 1941, послат сам у северну Холандију. Тамо сам срео Јантину, девојку из Хелдера. Упркос чињеници да су наше земље били зараћени непријатељи, ми смо се заволели.

Убрзо, априла 1942, изненада сам пребачен у Ла Рошел у јужној Француској. До тада сам имао чин првог подофицира, а наш батаљон био је одговоран за обуку нових регрута и заштиту локалне полетно-слетне стазе. Као резултат тога, ја никада нисам видео битку у било које доба рата. Захвалан сам због тога, пошто никада нисам желео да било кога убијем.

Ипак, оно што ме је узнемиравало током тих ратних година било је то што сам посматрао свештенство практично свих деноминација — католичке, лутеранске, епископалне, и тако даље — како благосиља летелице и њихове посаде пре него што узлете на мисије да испусте свој смртоносни товар. Често сам размишљао, ’На чијој је страни Бог?‘ Па ипак, никада у ствари нисам упитао капелане, јер сам био сигуран да ионако ни они не знају.

Немачки војници су носили опасач с копчом (видите горе лево на 12. страни) на којој је било урезано Gott mit uns (Бог је с нама), али ја сам се питао, ’Зашто Бог не би био с војницима на другој страни који су исте религије и који се моле том истом Богу?‘

Године су пролазиле, а рат се отезао. Повремено сам био у могућности да скочим до Холандије да видим Јантину, последњи пут децембра 1943, кад смо се верили. До 1944. талас битке је почео да се окреће, и уз искрцавање савезничких трупа у Француској, први пут нам је блеснула кроз памет могућност да ће Немачка изгубити рат. Та помисао била је поприличан шок! Тада је дошао тај август кад је 17 нас заробљено.

Затворски живот

Коначно је нама, затвореницима у логору близу Монлисона, било допуштено да се дописујемо с вољенима. Тако смо Јантина и ја поново успоставили контакт. С временом, заједно с неколико других затвореника, добровољно сам се пријавио да радим у земљорадничкој задрузи где смо још увек били сматрани ратним заробљеницима. Чак сам утврдио да је живот на фарми почео да ме привлачи. Била је то поприлична промена у начину живота за једног градског дечака.

Рат се у Европи завршио у мају 1945, али као ратне заробљенике француска влада нас је држала до децембра 1947. Пружен нам је избор да се прикључимо Француској легији странаца или да останемо у Француској као добровољни радници до краја 1948. Изабрао сам ово друго, поставши земљорадник у једној земљорадничкој задрузи заједно с неколицином других затвореника. Под оваквим распоредом, имали смо више слободе него кад смо као ратни заробљеници радили на фарми. Међутим, још увек смо били спутани и под ограничењима. Зато је наша највећа радост била добијање поште од вољених.

Поновно сједињење с Јантином

Једног дана 1947, добио сам писмо од Јантине у које је она омашком ставила мали штампани лист који је наводио неколико кућних бројева и извештај о књигама и часописима. ’Па‘, размишљао сам, ’Јантина зарађује нешто пара продајући књиге.‘ Оно што нисам знао било је да су с њом  ступили у контакт Јеховини сведоци и да је сада активна у проповедању од куће до куће и дистрибуцији библијске литературе, а не у ’продавању књига‘.

Убрзо после тога, децембра 1947, ми затвореници доживели смо пријатно изненађење — дато нам је четири недеље самилосног одсуства да посетимо своје домове. Наравно, ово је дато под условом да се вратимо у Француску да завршимо нашу радну доделу. Јантина је путовала из Холандије за Немачку како би те недеље провела с мојим родитељима и са мном. Као што можете претпоставити, након више од четири године одвојености, то је за нас било врло емоционално поновно сједињење. Тада сам сазнао за значење штампаног листа који сам нашао у њеном писму. Јантина ми је рекла да је Јеховин сведок и горљиво објаснила дивне ствари које је научила.

Иако сам могао осетити звук истине у ономе што је говорила, рекао сам јој да сам срећан да останем католик. Нисам схватао како би она могла знати више од свештеника који су студирали религију много година. И да би ствари биле још теже, моја породица није љубазно дочекала Јантинина нова веровања. У ствари, они су се веома противили, а њихова предрасуда утицала је и на мене.

Прекретница у мом животу

Кад су се завршиле четири недеље мог одсуства, вратио сам се у Француску. Приликом распакивања моје одеће, пронашао сам међу њима књигу звану Избављење. Јантина ју је тамо ставила кад ми је паковала кофер. Да би је задовољио сео сам те ноћи и почео да је читам. Није прошло дуго кад сам утврдио, што ме је задивило, да се одговара на многа питања о којима сам размишљао током мог заточеништва. Једва сам чекао да прочитам читаву књигу.

Стих који је Јантина цитирала јавио се у сећању: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32). Стварно, осећао сам да почињем да сазнајем истину о многим стварима. Сви људи су једна породица, без обзира на расу (Дела апостола 17:26-28). Прави хришћани воле један другог и не боре се и не убијају никога као што сам видео да толико много наводних хришћана раде (Јован 13:34, 35; 1 Јован 3:10-12). Дакле, јасно је да је национализам Ђаволов инструмент који раздваја људе и спречава право братство.

Почео сам да схватам да ће прави мир доћи само онда кад сви људи примене учења Исуса Христа. Пошто нације то никада неће учинити, једина нада за мир је кроз Божју владавину, за коју је Исус научио своје следбенике да се моле (Матеј 6:9, 10). Већ сам почео да доживљавам осећање праве слободе и задовољства од спознавања оваквих ствари. Како сам био захвалан мојој драгој Јантини што је ставила књигу у мој кофер! Али шта је сада требало да учиним?

Духовно напредовање

Па, није требало бринути. Неколико дана касније, један човек по имену Лисјен дошао је на фарму на којој сам радио и представио се као слуга Јеховиних сведока. Објаснио је да га је упутила канцеларија подружнице Сведока у Паризу да ступи у контакт са мном на захтев моје веренице. Лисјен је био љубазан, прави човек, и одмах сам се осећао пријатно у његовом друштву. На срећу, до сада сам течно говорио француски, и то је увелико олакшало ствари.

Сложио сам се да имам библијски студиј с њим, и тако су ме сваке недеље Лисјен и његова жена, покупили с фарме и водили ме у њихов дом ради студија. После тога одлазили бисмо у шетње, током којих бисмо причали о Јеховином чудесном стварству. Обоје су били добри учитељи, а такође су ми пружили нешто што ми је тако дуго недостајало — право пријатељство. И то је пружио један француски пар — људи на које сам ја обучавао мушкарце да бацају бомбе и убијају их!

Добро сам напредовао у својим студијама, и Лисјен ме је позвао да присуствујем годишњој прослави Меморијала Христове  смрти 25. марта 1948. Био сам веома импресиониран овим једноставним а ипак озбиљним састанком и отада нисам пропустио ниједан Меморијал.

Јантина је била одушевљена мојим духовним напретком, и тако ми се придружила у Француској. Тамо смо се венчали новембра 1948. Лисјен и Симон су нам обезбедили диван свадбени оброк, а два пионира (двоје пуновремених слугу Јеховиних сведока) поделили су с нама овај срећан догађај. То незаборавно вече оснажило је мој закључак да Сведоци заиста показују ону врсту љубави за коју је Исус рекао да ће идентификовати његове праве ученике (Јован 13:35).

За Немачку, а затим у Нову земљу

Децембра 1948, вратили смо се у Немачку, и хришћанска служба постала је наш начин живота. Иако је моја породица наставила да се противи нашој активности, нисмо дозволили да нас то заустави. Наставили смо да помажемо кротким, понизним појединцима да спознају једини начин на који се човечанство може радовати правом миру и безбедности.

Јантина и ја смо 1955, емигрирали за Аустралију. Првобитно смо се настанили у лепој острвској држави Тасманији, преко Басовог пролаза од јужног шпица тог широког копна. Уз помоћ пуну љубави и стрпљење наше духовне браће и сестара одатле, коначно смо били у могућности да језицима које смо већ знали додамо енглески.

Године 1969, након што смо 13 година провели у Тасманији, преселили смо се у северну државу Квинсленд, где отада живимо. Тренутно служим као скупштински старешина у једној локалној скупштини и радујем се Јантинином друштву док заједнички служимо Јехови. Кад год се вратимо у Немачку на одмор, ми потражимо Вилија Хуперца и с њим студирамо Библију. Коначно и он је посветио свој живот служењу Јехови, и ми смо дошли до тачке да се радујемо оној врсти пријатељства која може повезати све људе заједно у миру.

Кад се осврнем на свој живот од оних година кад сам био ратни заробљеник у Француској, заиста сам захвалан што сам био у могућности да упознам нашег Створитеља пуног љубави, Јехову Бога. Како сам сада срећан што је Јантина преузела иницијативу да ми стави књигу Избављење у кофер а затим пише Сведоцима у Француској да уреде да се са мном ступи у контакт! Као резултат тога, мој живот лично и наш заједнички живот као мужа и жене обогаћен је и награђен на много начина. — Испричао Ханс Ланг

[Слика на 15. страни]

С Јантином данас