Напори да се деца спасу

„Сакупили смо се на Светском самиту за децу да бисмо предузели заједничко ангажовање и да бисмо створили један хитан универзалан апел — да сваком детету дамо бољу будућност“ — Конференција Уједињених нација, 1990.

ПРЕДСЕДНИЦИ и премијери из више од 70 земаља сакупили су се 29. и 30. септембра 1990. у граду Њујорку, да би расправљали о тешком положају деце света.

Ова конференција је усмерила међународну пажњу на жалосно паћење деце, глобалну трагедију која се прикрива. Делегат Сједињених Америчких Држава Питер Тили (Peter Teeley) истакао је: „Кад би 40 000 пегавих сова умирало сваког дана, била би то срамота. А 40 000 деце умире, и то се једва примећује.“

Сви окупљени шефови влада сложили су се да се нешто мора учинити — хитно. Они су дали „свечану обавезу да високи приоритет дају правима деце, њиховом опстанку и њиховој заштити и развоју“. Које су конкретне предлоге изнели?

Преко 50 милиона младих живота на ваги

Првенствени циљ је био да се спасе преко 50 милиона деце која би вероватно умрла током 1990-тих. Многи од ових младих  живота могли би бити спасени спровођењем следећих здравствених мера.

• Кад би се све мајке у земљама у развоју увериле да доје своје бебе најмање четири до шест месеци, милион деце би годишње било сачувано.

• Широка употреба терапије оралне рехидрације (ORT) могла би преполовити стопу смртности од дијареје, која сваке године убија четири милиона деце. a

• Широко распрострањена вакцинација и употреба јефтиних антибиотика могла би спречити милионе других смртних случајева од обољења као што су мале богиње, тетанус и упала плућа.

Да ли је оваква врста здравственог програма изводљива? Цена ће до краја деценије вероватно достићи 2.5 милијарде америчких долара годишње. У глобалним терминима овај трошак био би минималан. Америчке дуванске компаније потроше ту суму сваке године — само на рекламирање цигарета. Сваког дана нације света расипају ту исту суму на војне издатке. Да ли би се ти фондови могли боље потрошити за здравље угрожене деце? Декларација Уједињених нација о правима детета истакнуто наводи да „човечанство детету дугује најбоље што има да пружи“.

Наравно, давање „боље будућности сваком детету“ укључује много више од њиховог спасавања од преране смрти. Сандра Хофман (Sandra Huffman), председник Центра за превенцију неисхрањености у детињству, објашњава у часопису Тајм да „ORT не спречава дијареју, она само спасава децу да не умру од ње... Оно што треба сада да урадимо“, додаје она, „јесте да се усредсредимо на то како можемо да спречимо ову болест, а не само смрт.“

Да би се животи милиона деце — осим спасавања — и побољшали, започето је неколико амбициозних програма. (Видите оквир на 6. страни.) Ниједан неће бити лако остварити.

Чиста вода на пешачкој удаљености

Фелишија Ону обично је проводила пет сати сваког дана у доношењу воде за своју породицу. Вода коју је она носила кући често је била заражена. (Таква вода доноси са собом годишњу казну заразе гвинејским црвом и доприноси почецима дијареје.) Али 1984, у њеном селу Угвулангву у источној Нигерији, ископан је бунар и инсталирана ручна пумпа.

Сада треба да пешачи само неколико стотина метара да би имала чисту воду. Њена деца су здравија, и њен живот је постао много лакши. Више од милијарде људи добили су као и Фелишија приступ ка чистој води током 1980-тих. Али милиони жена и деце још увек проводе многе сате сваког дана вукући канте које садрже мање воде него што је количина коју обично испусти просечан западњачки тоалет.

Успони и падови у образовању

Максимино је бистар 11-годишњи дечак који живи у једном удаљеном подручју  Колумбије. Упркос томе што неколико сати дневно проводи помажући свом оцу да обрађује усеве, он је добар у школи. Он иде у једну Escuela Nueva, или Нову школу, која поседује флексибилан програм осмишљен да деци помогне да стигну остале, уколико морају пропустити неколико школских дана — што је уобичајена појава, нарочито у време жетве. У Максиминовој школи учитељи су луксуз. Постоји несташица уџбеника. Деца се подстичу да помажу једни другима у ономе што нису разумели, и они сами ураде већину послова повезаних с радом школе. Овај иноваторски систем — нарочито скројен да удовољи потребама сиромашних сеоских заједница — испробава се у многим другим земљама.

Хиљаде километара од Колумбије, у једном великом азијском граду, живи још један бистар 11-годишњак, по имену Мелинда. Она је недавно напустила школу како би 12 сати дневно посветила скупљању делова метала и пластике из једног великог градског стоваришта ђубрета. „Желим да помогнем свом оцу како бисмо имали оброк сваки дан“, каже Мелинда. „Ако му не бих помагала, не бисмо били у стању да себи приуштимо да уопште једемо.“ Чак и у добром дану, она кући доноси само око 56 пара нових динара.

Деца здравствени радници

На периферијама индијског града Бомбаја налази се једно насеље од страћара названо Мулвани, где је болест одавно ендемична. Коначно, ствари се поправљају, захваљујући енергичним здравственим радницама као што су Ниту и Азиз. Оне посећују породице како би установиле да  ли су мала деца вакцинисана или пате од дијареје, шуге или анемије. Ниту и Азиз имају само 11 година. Оне су се добровољно прихватиле да раде у једном програму у којем се старијој деци додељује да контролишу здравље деце испод пет година. Због напора Нитуе и Азизе — и напора десетина друге деце сличне њима — скоро сви омладинци у Мулвани су имунизовани, већина родитеља зна како да примени терапију оралне рехидрације, и општа хигијена је побољшана.

По целом свету, чине се огромни кораци како би се мала деца вакцинисала против најуобичајенијих болести. (Видите табелу на 8. страни.) Бангладеш сада имунизује 70 посто своје популације одојчади, а Кина имунизује пуно више од 95 посто. Кад би свака земља у развоју могла да достигне тачку од 90 посто, здравствени стручњаци верују да би резултат био колективни имунитет. Кад је велика већина имунизована, болест се много теже преноси.

Сиромаштво, рат и сида

Упркос томе, жалосна стварност је да док се у здравственој нези и образовању напредује, други проблеми остају укопани као што су били. Три најтврдоглавија су сиромаштво, рат и сида.

У недавним годинама сиромашни људи света постају сиромашнији. Стваран доходак у осиромашеним подручјима Африке и Латинске Америке опао је у протеклој деценији за 10 посто или више. Родитељи у овим земљама — где се 75 посто породичног дохотка троши на храну — једноставно не могу себи приуштити да својој деци пруже уравнотежену исхрану.

’Дајте својој деци поврћа и банана‘, речено је Грејси у њеној локалној клиници. Али Грејс, мајка десеторо деце, која живи у Источној Африци, нема никаквих пара за храну, а тамо нема довољно воде да би те усеве узгајала на породичном парчету земље од 10 ари. Они немају никаквог избора већ да живе на кукурузу и пасуљу и да с времена на време буду гладни. Ако се садашњи трендови наставе, мало је вероватно да ће се изгледи за Грејсину породицу или изгледи милиона других сличних њој поправити.

Грејсина деца, иако толико сиромашна, боље пролазе од осмогодишњег Ким Зена  из југоисточне Азије, коме је отац убијен у братоубилачком грађанском рату и коме је после тога мајка умрла од изгладнелости. Ким Зен, који је такође скоро умро од неисхрањености, коначно је пронашао склониште у избегличком логору. Многа од пет милиона деце која чаме у избегличким логорима по свету преживљавају сличне невоље.

На почетку века, само 5 посто ратних губитака у људству били су цивилни. Сада је тај број скочио на 80 посто, а већина ових ратних жртава јесу жене или деца. Они који можда избегну физичко рањавање још увек трпе емоционално. „Не могу заборавити како је убијена моја мајка“, каже једно дете избеглица из једне земље на југу централне Африке. „Они су шчепали моју маму и учинили јој лоше ствари. После су је везали и уболи... Понекад то сањам.“

Док насилни сукоби настављају да избијају у једној земљи за другом, изгледа неизбежно да ће недужна деца и даље трпети ратна пустошења. Надаље, међународна напетост такође штети и деци која нису директно укључена у те сукобе. Војска халапљиво гута новац који би се могао потрошити на обезбеђивање бољег образовања, боље санитације и здравствене неге. Светски војни трошак индустријских земаља премашује заједнички годишњи доходак најсиромашније половине човечанства. Чак и 46 најсиромашнијих земаља света троше исто толико на своје војне машине колико и за здравље и образовање заједно.

Осим сиромаштва и рата, још један убица вреба децу света. Током 1980-тих, док је учињен значајан напредак у борби против малих богиња, тетануса и дијареје, појавила се једна нова здравствена ноћна мора: сида. Светска здравствена организација рачуна да ће до 2 000. десет милиона деце бити заражено. Већина од њих неће никад напунити две године, а једва које ће живети више од пет година. „Уколико се ускоро нешто не учини, сида прети да избрише сав напредак који смо направили у опстајању деце у последњих 10 година“, јадикује др Риџанал Булос (Reginald Boulos), хаитски педијатар.

Из овог кратког прегледа, очито је да упркос неким хвале вредним достигнућима, циљ ’пружања боље будућности сваком детету‘ остаје мамутски задатак. Постоји ли икаква нада да ће се једног дана овај сан обистинити?

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

Циљеви за ’90-те — Изазов спасавања деце

Нације које су присуствовале Светском самиту за децу установиле су неколико конкретних обавеза. Ево чему се надају да ће постићи до 2 000. године.

Вакцинација. Садашњи вакцинациони програми сваке године спасавају три милиона деце. Али два милиона још увек умире. Имунизовањем 90 посто или више деце света на најуобичајеније болести, већина од ових смртних случајева могла би се избећи.

Образовање. Током 1980-тих, упис у школе је у стварности опао у многим од најсиромашнијих земаља света. Циљ је обрнути тај тренд и осигурати да до краја ове деценије свако дете има шансу да иде у школу.

Неисхрањеност. Званичници Фонда за децу Уједињених нација верују да „уз праве политике... свет је сада у позицији да храни сву децу света и да превазиђе најгоре облике неисхрањености.“ Изнесени су предлози да се број неисхрањене деце преполови током ове деценије. Једно такво достигнуће избавило би 100 милиона деце од тегоба глади.

Чиста вода и санитација. У 1987, Извештај Брунтланд је објаснио: „У свету у развоју, број неудаљених извора воде јесте боља индикација о здрављу заједнице него број болничких кревета.“ Сада више од једне милијарде људи нема приступ ка чистој води, а двоструко више њих су без санитарног уклањања измета. Циљ је осигурати општи приступ безбедној пијаћој води и санитарним средствима за уклањање људског измета.

Заштита. У овој последњој деценији, ратови су проузроковали рањавање или смрт преко пет милиона деце. Пет милиона друге деце постали су бескућници. Овим избеглицама, као и милионима уличне деце и деци радницима хитно је потребна заштита. Конвенција о правима детета — коју је сада ратификовало више од стотину земаља — гледа да заштити сву ову децу од насиља и искоришћавања.

[Табела на 7. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ГЛАВНИ УЗРОЦИ СМРТИ ДЕТЕТА

(Деца испод пет година)

МИЛИОНИ СМРТНИХ СЛУЧАЈЕВА СВАКЕ ГОДИНЕ (процене из 1990.):

Велики кашаљ 0.51 МИЛИОН

Неонатални тетанус 0.79 МИЛИОНА

Маларија 1.0 МИЛИОН

Мале богиње 1.52 МИЛИОНА

Остале респираторне заразе 2.2 МИЛИОНА

Дијареја 4.0 МИЛИОНА

Остали узроци 4.2 МИЛИОНА

Извор: СЗО и Уницеф

[Табела на 8. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

НАПРЕДАК У ВАКЦИНИСАЊУ ДЕЦЕ У СВЕТУ У РАЗВОЈУ ОД 1980. ДО 1988.

Проценат деце испод 12 месеци која су вакцинисана

ГОДИНЕ

1980. 1988.

DPT3* 24% 66%

ПОЛИОМИЕЛИТИС 20% 66%

ТУБЕРКУЛОЗА 29% 72%

МАЛЕ БОГИЊЕ 15% 59%

* DPT3: Комбинована вакцина против ДИФТЕРИЈЕ, ВЕЛИКОГ КАШЉА (ПЕРТУСИСА), И ТЕТАНУСА.

ИЗВОР: СЗО и Уницеф (подаци из 1980. не укључују Кину)

[Извор слике на 4. страни]

Фото: Godo-Foto