Он се ’опомињао творца свога у данима младости своје‘

„АДРИЈАН је увек привлачио више родитељске пажње него што му припада“, рекао је његов отац. „У својој четвртој години он је одвезао породични ауто у дрво, проузроковавши да сви закаснимо на скупштински састанак. У петој је сакупио десетине жаба и донео их у кућу. Требали су нам дани да се отарасимо тих створења. Осећали смо се као породица Египћана за време библијске невоље од жаба.

 „Када је имао 11 година, пронашао је три млада ракуна поред аутопута и понео их у школу у својој торби за књиге. Када је наставница ушла, разред је био у метежу — деца су се тискала око Адријанове торбе за књиге, жаморећи узбуђено. Наставница је погледала унутра, спазила ракуне, и одвезла њега и његове љубимце у објекат који прихвата сирочад животиња. Адријан је био у сузама при помисли да ће изгубити своје бебице, али након што је обишао објекат и видео да се о малим лисицама и другим сирочићима добро стара, он је оставио тамо своје ракуне.“

Његов отац је наставио: „Адријан није био лош дечак. Само је био врло упошљен. Жива машта која живот одржава занимљивим.“

Адријанова мајка приказала је његову другу страну — породично оријентисан, кућни човек, веома мио дечак. Она прича: „Деца у школи описала су га као особу која не би никога повредила. Једна девојка у његовом разреду била је ментално ограничена иако не ретардирана. Возила се школским аутобусом с Адријаном. Остала деца су терала шегу с њом, али њена мајка нам је рекла да се Адријан према њиховој кћерки увек опходио с поштовањем и нарочитом љубазношћу. Он је имао своју озбиљну страну — врло обзиран дечак с дубоким осећањима која није често испољавао. Али кад јесте, изненађивао нас је примедбама које су сезале до сржи ствари.“

Процену свог сина она је закључила: „Његова болест натерала га је да брзо сазри и произвела је дубљу духовност у њему.“

Био је непопустљив — никаква крв!

Његова болест? Да. Започела је марта 1993, кад је Адријан имао 14 година. У његовом стомаку пронађен је брзорастући тумор. Доктори су хтели да ураде биопсију али су се плашили превеликог крварења и рекли да ће трансфузија крви можда бити потребна. Адријан је рекао не. Био је непопустљив. Рекао је, са сузама у очима: „Једноставно више не бих могао да живим с тим ако би ми се дала крв.“ Он и његова породица су били Јеховини сведоци, који одбијају трансфузије крви из библијских разлога записаних у Левитској књизи 17:10-12 и Делима апостолским 15:28, 29.

Док је Адријан био у Дечјем здравственом центру др Чарлса А. Џејнвеја (Dr. Charles A. Janeway Child Health Centre) у Сент Џонсу, у Њуфаундленду, чекајући на биопсију — која би била урађена без крви — онколог др Лоренс Џардин (Lawrence Jardine) га је замолио да се изјасни о крви.

„Знате“, рекао је Адријан, „нема никакве везе то да ли су моји родитељи Јеховини сведоци или не. Ја још увек не бих примио крв.“

Др Џардин је упитао, „Схваташ ли да би могао умрети ако не примиш трансфузију крви?“

„Да.“

„И ти си спреман на то?“

„Ако је то оно што је потребно.“

Његова мајка, такође присутна, упитала је, „Зашто заузимаш такав став?“

Адријан је одговорио: „Мама, то није добра трампа. Да будем непослушан Богу  и сада продужим свој живот неколико година а онда због моје непослушности према Богу да пропустим васкрсење и вечни живот на његовој рајској земљи — то баш није паметно!“ (Псалам 37:10, 11; Пословице 2:21, 22).

Биопсија је изведена 18. марта. Показала је да је Адријан имао велики лимфни тумор. Наредна биопсија коштане сржи потврдила је страховање да је добио леукемију. Др Џардин је сада објаснио да је једини начин да Адријан икако остане жив врло агресиван програм хемиотерапије уз трансфузије крви. Међутим, Адријан је још увек одбијао трансфузије крви. Хемиотерапија је започета, без трансфузија.

Ипак, сада кад је ова критична фаза лечења била у току, постојало је страховање да би се Одељење за дечју добробит могло умешати и добити судски налог за старатељство и овлашћење да се дају трансфузије крви. Закон допушта сваком ко има 16 или више година да доноси своје сопствене одлуке о лечењу. За било кога ко има мање од 16 година једини начин да има то право јесте да буде оцењен као зрели малолетник.

На Њуфаундлендском врховном суду

Тако је у недељу ујутро, 18. јула, вршилац дужности директора Одељења за добробит деце заиста покренуо судски процес како би добио старатељство. Брзо је узет један изузетан и високо цењен адвокат, Дејвид Деј (David C. Day), Q. C. Сент Џонса, Њуфаундленд, да заступа Адријана. Тог истог поподнева, у 15.30, Њуфаундлендски врховни суд се састао, са судијом Робертом Велсом као председавајућим.

Током поподневне сесије, др Џардин је веома добро објаснио судији да он Адријана сматра зрелим малолетником који има дубока уверења против употребе крви и да је он, др Џардин, обећао Адријану да неће укључити трансфузију крви у било ком третману. Судија Велс је упитао доктора да кад би био издат судски налог за трансфузију крви, да ли би је он дао? Др Џардин је одговорио: „Не, ја лично то не бих урадио.“ Споменуо је да Адријан мисли да би то било претња његовој библијској нади о вечном животу. Искрено сведочанство овог изузетног доктора било је и  задивљујуће и дирљиво и измамило је сузе радоснице Адријановим родитељима.

„Молим вас, поштујте мене и моје жеље“

Када се суд поново састао у понедељак, 19. јула, Дејвид Деј је поднео примерке писменог исказа који је Адријан — превише болестан да би се појавио на суду — припремио и потписао износећи своје сопствене жеље у вези с лечењем његовог рака без крви или крвних продуката. У њему је Адријан рекао:

„Много размишљаш о стварима кад си болестан, а ако си болестан од рака, знаш да би могао умрети и размишљаш о томе... Нећу пристати на крв или допустити да се употреби; нема шансе. Знам да бих могао умрети ако се уопште не употреби крв. Али то је моја одлука. Нико ме на то није наговорио. Веома много верујем др Џардину. Верујем да је он човек од речи. Каже да ће ми пружити интензивно лечење а да никад не употреби никакву крв. Рекао ми је о ризицима. Разумем то. Знам и о најгорем... Осећам се тако да уколико ми се да било каква крв то би било као да ме силују, злостављајући моје тело. Не желим своје тело ако се то деси. Не могу с тим живети. Не желим никакво лечење ако ће се крв употребљавати, чак ни као могућност. Одупрећу се употреби крви.“ Адријанов исказ се завршио овим позивом: „Молим вас, поштујте мене и моје жеље.“

Током читавог саслушања Адријан је био везан за своју болничку собу, и судија Велс је врло љубазно дошао да га посети тамо, у присуству Дејвида Деја. Дајући извештај о том разговору, г. Деј је говорио о Адријановим усмереним и неодољивим примедбама упућеним судији о самој овој теми, у суштини: „Знам да сам веома болестан, и знам да бих могао умрети. Неки медицинари кажу да ће крв помоћи. Мислим да није тако, уз све опасности о којима сам прочитао у вези с њом. Без обзира да ли она хоће или неће помоћи, моја вера се супротставља крви. Поштујте моју веру и поштоваћете мене. Ако не поштујете моју веру, осећаћу се напаствованим. Ако поштујете моју веру, ја се са својом болешћу могу суочити с достојанством. Вера је отприлике све што имам, а сада је она најважнија ствар која ми је потребна да бих се борио с болешћу.“

Г. Деј је имао неке сопствене коментаре о Адријану: „Био је то клијент способан да се носи са својом болешћу стрпљиво, стоички и храбро. Постојала је одлучност у његовим очима; скромно изражено поверење у његовом гласу; одважност у држању. Изнад свега, његов говор и гестови саопштили су ми једну постојану веру. Његова својствена карактеристика била је вера. Бескомпромисна болест захтевала је од њега да изгради мостове између младалачких снова и реалности одраслих. Вера му је помогла да то учини... Он је без оклевања био отворен и, по мом мишљењу, истинољубив... Био сам будан на осматрање да ли су му његови родитељи [наметнули] своје противљење употреби крви у његовом медицинском лечењу... Био сам уверен [да] је показао своје сопствено размишљање приликом изражавања своје жеље за медицинским лечењем без крви.“

У једној другој прилици г. Деј је прокоментарисао о Адријановим веровањима која „су му била дража него са̂м живот“, а затим додао: „Овај непоколебљиви младић, пред таквим проблемима, ствара у мени осећај да сви јади мог живота нису ништа. Заувек ће бити урезан у мом памћењу. Он је зрео малолетник огромне храбрости, увида и интелигенције.“

Пресуда — Адријан зрели малолетник

У понедељак, 19. јула, саслушање је закључено и судија Велс је донео своју одлуку, која је касније објављена у Журналу закона о људским правима (Human Rights Law Journal), од 30. септембра 1993. Следе изводи:

„Из следећих разлога молбе директора Одељења за добробит деце су одбијене; детету није потребна заштита; употреба  крви или крвних продуката у сврху трансфузије крви или убризгавања не показују се битним, и у специфичним околностима овог случаја, могу бити штетне.

„Уколико промена у околностима не учини неопходним даљњи налог, употреба крви или крвних продуката у његовом лечењу је забрањена: а дечак је проглашен зрелим малолетником чија се жеља да буде медицински лечен без крви или крвних продуката треба поштовати...

„Нема сумње да је ова ’млада особа‘ веома храбра. Сматрам да има подршку брижне породице пуне љубави, и сматрам да се он суочава са својом невољом с много храбрости. Део његовог религиозног веровања јесте да је за њега погрешно да употреби крвне продукте тиме што би их унео у своје тело, за било коју сврху... Имао сам предност да прочитам писмени исказ који је јуче саставио А., и имао сам предност да чујем његову мајку, која је пружила доказ, и имао сам предност да разговарам с А. лично.

„Уверен сам да он свим својим срцем верује да би примити крв било погрешно и да би бити присиљен да примиш крв у околностима о којима говоримо био напад на његово тело, напад на његову приватност, и напад на читаво његово биће, до те мере да би озбиљно утицало на његову снагу и способност да се бори са страшним искушењем кроз које мора проћи, шта год да био исход.

„Слажем се да је доктор рекао нешто врло разборито кад је рекао да пацијент мора бити кооперативног и позитивистичког расположења у вези с хемиотерапијом и другим начинима лечења рака како би постојала икаква нада, икаква стварна нада, за успех, и да би пацијент коме се нешто наметне насупрот његовим најдубље укорењеним веровањима био пацијент чија би подобност за лечење била драстично умањена...

„Мислим да је оно што се десило А. њега развило до степена који би био незамислив за 15-годишњака који се не суочава и не живи с оним с чиме он живи и с чим се мора суочити и суочава се. Мислим да је његово искуство најгоре које могу замислити, и претпостављам да је њихова вера једна од ствари које одржавају њега и његову породицу. Мислим да је оно што се десило учинило А. зрелим изнад нормалних очекивања или зрелости код 15-годишњака. Мислим да је дечак с којим сам разговарао овог јутра веома другачији од обичног 15-годишњака, због његовог трагичног искуства.

 „Мислим да је довољно зрео да изрази убедљиво гледиште, и он га је мени изразио... Такође сам убеђен да је исправно... да узмем у обзир његове жеље, и ја то чиним. Његове жеље су да се крвни продукти не примењују, и такође сам уверен да уколико директор по налогу овог суда поништи те жеље да ће његови најбољи интереси очито и у веома стварном смислу бити неповољно погођени... Надаље, ако би — а то је веома могуће — он заиста подлегао овој болести, он би то учинио у таквом стању ума које би, узимајући у обзир његова религиозна уверења, било врло жалосно, врло несрећно, и нипошто жељено. Све ове ствари узимам у обзир...

„У свим овим околностима, сматрам да је исправно да одбијем захтев да се крвни продукти употребе у лечењу А.“

Адријанова порука судији Велсу

Била је то изузетно обзирна порука коју је овај млади дечак, који је знао да умире, послао судији Роберту Велсу, коју је пренео г. Дејвид Деј, као што следи: „Мислим да бих био немаран кад се не бих, у име свог клијента с којим сам само накратко разговарао након што сте данас напустили болницу, захвалио из дна његовог срца, а то је једно велико срце, за то што сте обављали ову ствар експедитивно и с осећајношћу и великом непристрастношћу. Он вам је увек тако захвалан, г. судијо, и желео бих да то овај извештај покаже. Хвала вам.“

Адријанова мајка се присећа завршних догађаја ове приче.

„Након суђења Адријан је упитао др Џардина, ’Колико ми је још преостало?‘ Докторов одговор је био: ’Једна или две недеље.‘ Видела сам свог сина како је пустио једну сузу, која се провукла између чврсто затворених трепавица. Пошла сам да га загрлим, а он је рекао: ’Немој мама, молим се.‘ После неколико тренутака, упитала сам ’Како се носиш с тим, Адријане?‘ ’Мама, ионако ћу живети, чак и ако умрем. А ако имам само две недеље живота, хоћу да им се радујем. Зато се мораш развеселити.‘

„Желео је да посети подружницу Watch Towera у Џорџтауну, у Канади. Учинио је то. Тамо је пливао у базену с једним од његових другара. Отишао је на утакмицу бејзбол тима Blue Jaysa и сликао се с некима од играча. Што је најважније, у свом срцу он је себе посветио да служи Јехови Богу, и сада је желео да то симболизује урањањем у воду. До тад се његово стање погоршало, и он је поново био у болници и више је није могао напустити. Тако су болничарке љубазно припремиле за њега да употреби један од резервоара од нерђајућег челика на физиотерапији. Тамо је крштен, 12. септембра; умро је сутрадан, 13. септембра.

„Његова сахрана била је највећа коју је погребни завод икада имао — болничарке, доктори, родитељи пацијената, школски другови, комшије и многи од његове духовне браће и сестара из његове скупштине и из осталих скупштина. Као родитељи, ми никада нисмо схватали све дивне особине које су постале видљиве у нашем сину док је подносио своја многа искушења или љубазност и обзирност које су биле део његовог развијања хришћанске личности. Надахнути псалмиста је рекао: ’Деца [’синови‘, NW] су наслеђе које од Бога долази.‘ Овај син је то сигурно био, и ми ишчекујемо да га видимо у Јеховином новом свету правде, који ће се сад ускоро успоставити на рајској земљи“ (Псалам 127:3; Јаков 1:2, 3).

Очекујмо за Адријана испуњење Исусовог обећања из Јована 5:28, 29: „Не чудите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих. И изићиће који су чинили добро у ускрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суђења.“

Одбијајући трансфузије крви које би могуће продужиле његов садашњи живот, Адријан Јејтс се показао као један од многих младих који Бога стављају на прво место.

[Оквир на 5. страни]

’Живот је... у крви‘

Крв је невероватно сложена, и стиже до сваке ћелије у телу. У једној јединој капи, 250 000 000 црвених крвних зрнаца носи кисеоник и уклања угљен диоксид; 400 000 белих крвних зрнаца траже и уништавају нежељене уљезе; 15 000 000 плочица се тренутно скупља ту где постоји посекотина и почињу да се згрушавају како би затворили пукотину. Све ово лебди у бистрој плазми боје слоноваче, која је сама сачињена од стотина састојака што играју битне улоге с дугог пописа дужности крви. Научници не разумеју све што крв чини.

Није чудо што Јехова Бог, Створитељ ове чудесне течности, објављује да је ’живот... у крви‘ (Левитска 17:11, 14).

[Оквир на 7. страни]

Бескрвно пресађивање срца

Прошлог октобра, трогодишња Чандра Шарп је примљена у једну болницу у Кливленду, Охајо, САД, са срцем које не само што је било увећано већ је и отказивало. Била је неисхрањена, закржљалог раста, тешка свега 9 килограма, и било јој је потребно пресађивање срца. Давано јој је само неколико недеља живота. Њени родитељи су пристали на пресађивање али не и на трансфузије крви. Они су Јеховини сведоци.

То није било спорно питање за хирурга, др Чарлса Фрејзера (Charles Fraser). Мичигенска публикација The Flint Journal известила је 1. децембра 1993: „Фрејзер је рекао да Кливлендска клиника и други медицински центри постају вични у извођењу многих операција — укључујући пресађивања — без инфундирања пацијенту крви других особа. ’Сазнали смо више о томе како да сачувамо крв, и како да испунимо апарат срце-плућа растворима који нису крв‘, рекао је Фрејзер.“ Он је затим додао: „Неке специјализоване болнице деценијама врше озбиљне кардиоваскуларне операције без трансфузија крви... Ми увек покушавамо да извршимо операцију без (трансфундиране) крви.“

Дана 29. октобра, он је извео пресађивање срца на Чандри без крви. Месец дана касније извештено је да је Чандра добро.