Нашао сам право богатство у Аустралији

БИО је април 1971. Након што сам провео седам година у Аустралији, недавно сам се вратио у Грчку да бих посетио своју породицу. Било је вече, и ја сам мирно седео за једним кафанским столом на тргу села Кариес кад су локални свештеник и председник општине дошли и сели наспрам мене. Очито су били жељни да заподену свађу.

Уз једва неки поздрав, свештеник ме је оптужио да сам се одселио за Аустралију само да бих зарадио паре. Казати да сам био изненађен било би премало. Одговорио сам што је могуће мирније да сам док сам живео у Аустралији, био у могућности да стекнем богатство које је много вредније од пара.

Мој одговор га је изненадио, и онда је захтевао да зна на шта сам у ствари мислио. Одговорио сам да сам између осталих ствари, сазнао да Бог има име. „И то је нешто што сте ви пропустили да ме поучите“, рекао сам, гледајући га право у очи. Пре него што је могао узвратити, упитао сам, „Можете ли ми, молим вас, рећи име Божје на које је Исус мислио кад нас је поучио да се молимо у узорној молитви: ’Нек се свети име твоје‘?“ (Матеј 6:9).

Реч о расправи брзо се проширила по сеоском тргу, и за десет минута се окупило отприлике 200 људи. Свештеник је почео да се осећа незгодно. Није одговорио на моје питање о Божјем имену, и имао је слабе одговоре на даљња библијска питања. Његова нелагодност испољавала се тиме што је стално дозивао конобара да донесе још оуза, грчког алкохолног пића.

Прошла су два интересантна сата. Мој отац је дошао тражећи ме, али кад је видео шта се дешава, мирно је сео у један угао и посматрао сцену. Жива дискусија наставила се до 23.30, кад је један пијани човек почео љутито да виче. На то сам друштву предложио да с обзиром на касне сате, сви треба да идемо кући.

Шта је изазвало ову конфронтацију? Зашто су свештеник и председник општине покушали да заподену свађу са мном? Мала позадина мог одрастања у овом делу Грчке помоћи ће вам да то разумете.

Ране потешкоће

Рођен сам децембра 1940. у селу Кариес на Пелопонезу. Били смо изузетно сиромашни, и кад нисам био у школи, ја сам  с мајком радио од изласка до заласка сунца на пиринчаним пољима, стојећи у води до колена. Кад сам с 13 година завршио основну школу, моји родитељи су средили да радим као шегрт. Да бих добио подуку за водоинсталатера и постављача прозора, родитељи су послодавцу дали 500 килограма брашна и 20 килограма биљног уља, што је био скоро цели њихов годишњи доходак.

Шегртски живот — пошто сам живео километрима далеко од куће и често радио од зоре до поноћи — био је далеко од лаког. Понекад сам размишљао да се вратим кући, али нисам то могао учинити својим родитељима. Они су се тако несебично жртвовали у моју корист. Зато никада нисам дозволио да сазнају о мојим проблемима. Рекао сам себи: ’Мораш истрајати, без обзира колико тешко би могло постати.‘

Током година, с времена на време сам био у могућности да посетим своје родитеље, и коначно сам завршио своје шегртовање кад сам имао 18 година. Тада сам одлучио да идем у Атину, главни град, где су изгледи за посао били већи. Тамо сам пронашао запослење и изнајмио једну собу. Сваког дана након посла, враћао сам се кући, кувао за себе, поспремио собу, и затим провео мало слободног времена које сам имао учећи енглески, немачки и италијански.

Неморалан говор и понашање других омладинаца сметали су ми, тако да сам избегавао њихово друштво. Али то је учинило да се осећам прилично усамљено. Када сам напунио 21 годину, од мене се захтевало да одслужим војни рок, у току којег сам наставио своје учење језика̂. Затим, у марту 1964, након што сам завршио с армијом, иселио сам се у Аустралију, настањујући се у Мелбурну.

Религиозна потрага у Новој земљи

Ускоро сам пронашао посао, срео још једног грчког исељеника, по имену Александра, и за шест месеци од мог доласка, били смо венчани. Неколико година касније, 1969, једна старија госпођа, Јеховина сведокиња, свратила је до наше куће и понудила Кулу стражару и Пробудите се! Нашао сам да су часописи интересантни, па сам их ставио на сигурно место, упућујући своју жену да их не баци. Годину дана касније два друга Сведока свратила су и понудила ми бесплатан библијски студиј. Прихватио сам, и оно што сам сазнао из Писма било је управо оно за чим сам трагао да бих попунио празнину која је постојала у мом животу.

Чим је моја комшиница открила да проучавам са Сведоцима, она ме је упутила на Евангелисте, тврдећи да су они боља религија. Као резултат, почео сам такође да проучавам с једним старешином из Евангелистичке цркве. Ускоро сам почео да присуствујем састанцима и Евангелиста и Сведока, јер сам био одлучан да пронађем праву религију.

Истовремено, из поштења према свом грчком васпитању, почео сам да гледам дубље у православну религију. Једног дана сам отишао у три грчке православне цркве. Кад сам у првој објаснио сврху моје посете, свештеник ме је полако отпратио до врата. Док је то радио, он је објаснио да смо ми Грци, и да је погрешно да се дружим било са Сведоцима или Евангелистима.

Његов став ме је изненадио, али сам мислио: ’Можда баш овај свештеник није добар представник цркве‘. На моје изненађење свештеник у другој цркви реаговао је слично. Ипак, он ми је рекао да постоји разред за проучавање Библије који води један теолог у његовој цркви сваке суботе увече. Кад сам покушао у трећој цркви, био сам надаље разочаран.

Међутим, одлучио сам да присуствујем разреду за проучавање Библије који се одржавао у другој цркви. Уживао сам у праћењу читања из библијске књиге Дела апостолска. Кад је био прочитан део о Корнелију који је клечао пред Петром, теолог је прекинуо читање и истакао да је Петар исправно одбио Корнелијев  поступак обожавања (Дела апостолска 10:24-26). На то сам подигао руку и рекао да имам питање.

„Да, шта желиш знати?“

„Па, ако је апостол Петар одбио да буде обожаван, зашто ми имамо његову икону и обожавамо је?“

Неколико секунди била је мртва тишина. Затим, као да је пала бомба. Темпераменти су се распламсали, и било је повика, „Откуд си ти дошао?“ Два сата је трајала ужарена дебата, уз много викања. Коначно, кад сам одлазио, дата ми је књига да је понесем кући.

Кад сам је отворио, прве речи које сам прочитао биле су: „Ми смо Грци, и наша религија је проливала крв како би сачувала нашу традицију.“ Знао сам да Бог не припада само грчком народу, па сам тако одмах прекинуо све везе с Грчком православном црквом. Од тада сам наставио свој студиј Библије само са Сведоцима. У априлу 1970, симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води, а моја жена се крстила шест месеци касније.

Контакт са сеоским свештеником

Пред крај те године, свештеник из мог родног села у Грчкој послао је писмо тражећи новац као помоћ у поправљању сеоске цркве. Уместо да пошаљем новац, ја сам му послао књигу Истина која води до вечног живота, заједно с писмом које је објашњавало да сам сада Јеховин сведок и да верујем да сам пронашао истину. Примивши писмо, он је објавио у цркви да се исељеник у Аустралију побунио.

После тога, мајке које су имале синове у Аустралији стално су питале свештеника да ли је то њихов син. Моја мајка је чак отишла у његову кућу и молила га да јој каже. „Нажалост, то јесте твој син“, рекао је. Касније ми је мајка рекла да би више волела да ју је убио него да јој каже то за мене.

Повратак у Грчку

После нашег крштења, моја жена и ја смо желели да се вратимо у Грчку и испричамо нашим породицама и пријатељима добре ствари о којима смо сазнали из Библије. Тако смо се априла 1971, у друштву наше петогодишње кћерке, Димитре, вратили на продужени одмор, одседнувши у граду Кипарисија, неких 30 километара од мог родног села Кариес. Наше повратне авионске карте важиле су за шестомесечни останак.

Друге вечери код куће, мајка је бризнула у плач и кроз сузе ми рекла да сам пошао погрешним путем и да сам осрамотио породично име. Плачући и јецајући, она ме је преклињала да се вратим са свог „грешног“ пута. Затим се онесвестила и срушила ми се у руке. Сутрадан сам покушао да то расправим с њом, објашњавајући да сам једноставно повећао своје спознање о Богу о коме нас је она од малих ногу поучавала с пуно љубави. Идуће вечери имао сам тај незаборавни сусрет с локалним свештеником и председником сеоске општине.

Моја два млађа брата, која су живела у Атини, дошла су да би били ту за Ускрс. Обојица су ме избегавали као да сам губавац. Ипак, једног дана, старији од те двојице почео је да слуша. После неколико сати разговора, рекао је да се слаже са свим што сам му показао из Библије. Од тог дана, он ме је бранио пред остатком породице.

После тога често сам посећивао Атину како бих био с мојим братом. Сваки пут кад сам то учинио, он је позвао друге породице да дођу и чују добру вест. На моју велику радост, он и његова жена, заједно с три друге породице с којима су водили библијске студије, касније су симболизовали своје предање Богу крштењем у води!

Те недеље су брзо прошле, и баш пре него што се навршило наших шест месеци, посетио нас је један Сведок који је служио у скупштини неких 70 километара од нашег села. Он је указао на помоћ која је потребна у делу проповедања у том подручју и запитао да ли сам размишљао о  томе да трајно останемо. Те ноћи сам с мојом женом разговарао о тој могућности.

Обоје смо се сложили да би било тешко остати. Али било је очито да постоји велика потреба да људи чују библијску истину. Коначно, одлучили смо да останемо најмање годину или две. Моја жена би се вратила у Аустралију да прода нашу кућу и кола и донесе шта може од ствари. Пошто смо донели одлуку, отишли смо идућег јутра у град и изнајмили једну кућу. Такође смо уписали нашу кћерку у локалну основну школу.

Експлозија противљења

Ускоро је објављен дословни рат против нас. Противљење је долазило од стране полиције, директора школе и наставника. У школи Димитра није хтела да се прекрсти. Школски службеници су позвали једног полицајца како би покушао да је заплаши да би се повиновала, али она је стајала чврсто. Позван сам да се видим с директором, и он ми је показао писмо од архиепископа које је налагало да узмем Димитру и одем. Ипак, након што сам имао дуг разговор с директором, њој је дозвољено да остане у школи.

С временом сам сазнао да постоји један пар у Кипарисији који је присуствовао једном већем скупу Јеховиних сведока, и ми смо били у могућности да обновимо њихов интерес. Моја жена и ја такође смо позивали Сведоке из оближњег села у наш дом ради библијских студија. Међутим, убрзо, дошла је полиција и све нас одвела у станицу ради испитивања. Оптужен сам да без дозволе употребљавам своју кућу као место за обожавање. Али пошто нисмо били притворени, ми смо наставили с нашим састанцима.

Иако ми је понуђен један посао, чим је епископ чуо за то, он је претио да ће затворити радњу мог послодавца уколико ме не отпусти. Једна водоинсталатерска и лимарско-металска радња била је на продају, и ми смо били у могућности да је купимо. Скоро истог трена два свештеника су дошла с претњама да ће нам затворити посао, а неколико недеља касније архиепископ је наложио да наша породица  буде екскомуницирана. Према свакоме ко је тада био екскомунициран из Грчке православне цркве опходило се као према тоталном изгнанику. Један полицијски службеник постављен је испред наше радње како би одвратио било кога да уђе унутра. Иако није било муштерија, ми смо упорно држали радњу отвореном сваког дана. Наша незгода ускоро је постала градска прича.

Ухапшен и изведен пред суд

Једне суботе још једна особа и ја кренули смо његовим мотоциклом како бисмо сведочили у оближњем граду. Тамо нас је зауставила полиција и одвела у станицу, где смо држани у притвору целог викенда. У понедељак ујутро одвезени смо возом натраг у Кипарисију. Новости да смо били ухапшени су се прошириле, и мноштво се окупило на железничкој станици да би видело како стижемо с полицијском пратњом.

Након што су нам узели отиске прстију, одведени смо до јавног тужиоца. Он је отпочео поступак рекавши да ће наглас прочитати оптужбу против нас коју су саставили сељаци које је полиција испитала. „Рекли су нам да је Исус Христ постао Краљ године 1914“, наводила је прва оптужба.

„Одакле вам та чудна идеја?“ питао је тужилац ратоборно.

Коракнуо сам напред и узео Библију коју је имао на свом столу и отворио је на Матеју, 24. поглављу и предложио да га он прочита. Оклевао је један трен али онда је узео Библију и почео да чита. Након што је неколико минута читао, рекао је узбуђено: „Хеј, ако је ово истина, онда треба све да оставим и да се прикључим неком манастиру!“

„Не“, рекао сам тихо. „Треба да сазнате истину Библије и затим помогнете другима да исто тако нађу истину.“

Стигло је неколико адвоката, и такође смо били у могућности да и њима сведочимо током тог дана. Иронично, то је резултовало још једном оптужбом — за прозелитизирање!

Током те године, имали смо три судска случаја, али коначно смо били ослобођени свих оптужби. Победа је изгледа пробила лед барем што се тиче става људи према нама. Од тада они су почели да нам слободније приступају и слушају оно што смо имали рећи о Божјем Краљевству.

Коначно је мала група за проучавање у нашем дому у Кипарисију основана у скупштину. Један хришћански старешина је премештен у нашу нову скупштину, а ја сам наименован за слугу помоћника. Ускоро је састанцима у нашој кући редовно присуствовало 15 активних Сведока.

Назад у Аустралију

Након што су прошле две године и три месеца, одлучили смо да се вратимо у Аустралију. Те године, овде су брзо прошле. Моја кћерка Димитра сачувала је своју веру и венчана је за слугу помоћника у једној мелбурнској скупштини. Ја сада служим као старешина у грчкој скупштини у Мелбурну, коју посећујемо моја жена, ја и наша 15-годишња кћерка, Марта.

Она мала скупштина коју смо оставили у Кипарисији сада је много већа, а многи достојни појединци тамо отворили су своја срца библијским истинама. Током лета 1991, посетио сам Грчку на неколико недеља и одржао јавни библијски говор у Кипарисији, и било је 70 присутних. На срећу, моја млађа сестра Марија постала је слуга Јехове упркос породичном противљењу.

Захвалан сам што сам у Аустралији имао ту прилику да добијем право богатство — спознање и разумевање о нашем Створитељу, Јехови Богу, и о његовој влади Краљевства. Мој живот сада има стварну сврху, и моја породица и ја очекујемо ту блиску будућност да видимо благослове Божје небеске владавине проширене по читавој земљи. Испричао Џорџ Катсикаронис.

[Слика на 23. страни]

Кипарисија, где сам живео након повратка из Аустралије

[Слика на 23. страни]

С мојом женом, Александром