Ади је касно пронашла одговор али не прекасно

Прича о једној 87-годишњој црнкињи у потрази за социјалном правдом. Она седи на једном пању пецајући на обали мочваре. Њена кожа је глатка, њен ум је бистар а њено држање достојанствено. Она је снажна, искусна, разборита, али у њеним очима можете видети досетљивост и хумор, а и пријатну понизност. Она је сјајан приповедач. Њено афричко наслеђе је очигледно, помешано са успоменама на дубоки Југ. Слушајмо док она поново оживљава свој живот.

„МОЈА БАКА је рођена на једном броду, за превоз робова, на путу од Африке до Џорџије. Била је толико слаба да нико није очекивао да ће преживети. Тако када је њена мајка продата, они су једноставно дали болешљиво дете заједно с њом. То је било отприлике 1844. године. Дете се звало Рејчел.

„Дјуит Клинтон је водио плантажу за свог стрица. С Дјуитом, Рејчел је зачела мог оца, Ајзеја Клинтона, који је рођен у јуну 1866. Звали су га Ајк. Као дечак, он је често јахао на истом коњу с Дјуитом и био је поучаван свему што је требало да зна о вођењу плантаже. Неколико година касније, Дјуит је рекао Ајку: ’Дошло је време да се сам бориш за живот.‘ Скинуо је појас с новцем са свог струка и дао га Ајку.

„Након тога мој отац је отишао да ради за г. Скинера, постао надгледник Скинерове плантаже и оженио се са Елен Хауард. Рођена сам 28. јуна 1892, у области Берк, у близини Вејнсбороа, Џорџија. За мене је живот био чудесан. Једва сам чекала да изађем испред врата. Мајка би ме задржавала све док ми не би везала хаљину, и слушала сам је како сваки дан говори: ’Машну јој вежи и пусти је да бежи.‘ Попела бих се на управљач плуга како бих била близу мог оца.

„Једног дана током летње олује, гром је ударио г. Скинера и његовог коња на отвореном пољу. Обоје су погинули. Гђа Скинер је била белкиња са севера и сви људи у области Берк су је мрзели због онога што је генерал Шерман учинио када је запалио Атланту. Дакле, они су мрзели гђу Скинер више него што су мрзели црнце! Гђа Скинер им није остајала дужна. Из ината, када је њен муж погинуо, продала је плантажу мом оцу, црном човеку. Замислите да у Џорџији, пре 20. века, црнац поседује плантажу!“

Господин Нили и продавница мешовите робе

„Када је тати било шта требало, одлазио је код г. Нилија, који је имао продавницу мешовите робе. Она је поседовала све. Ако је потребан лекар, иди у продавницу. Ако је потребан мртвачки ковчег, иди у продавницу. Ниси плаћао ни за шта; само то стави на свој рачун док не стигне памук. Нили је дознао да тата има новац у банци, тако да нам је доносио све, ствари које нам нису биле потребне — хладњак, шиваћу машину, пушке, бицикле, две муле. ’То нам не треба!‘ говорио би тата. Нилијев одговор је био: ’То је поклон. Ставићу га на твој рачун.‘

„Једног дана Нили је стигао на нашу фарму с великим црним Студбејкером.  Тата је рекао: ’Господине Нили, нама то не треба! Нико не зна како да га вози или како да се брине о њему и сви га се плаше!‘ Нили није обраћао пажњу. ’Задржи га Ајк. Ставићу га на твој рачун и послаћу једног од мојих момака да те научи како да га возиш.‘ Нисмо имали никакву корист од њих. Једног дана сам преклињала тату да ме пусти да идем с једним најамником да купимо бензин. Тата је рекао; ’Не покушавај да га возиш; знам те!‘ Чим смо били ван видика, рекла сам: ’Пусти ме да пробам. Тата зна да ћу то учинити.‘ Кола су изненада кренула, скренула сам лево онда десно кроз жбуње и дрвеће. Зауставила сам га у потоку.

„Питала сам тату зашто нисмо одбили те ствари, а он је одговорио: ’То би била велика грешка, увреда. Осим тога, ККК [Кју Клукс Клан] не малтретира ни једног од г. Нилијевих црнаца.‘ Тако смо платили све те ствари које нам нису биле потребне. И размишљала сам о ономе што је тата увек говорио: ’Не купуј оно што ти не треба, иначе ће ти ускоро бити потребно оно што не можеш купити.‘ Мрзела сам г. Нилија!

„Када су сви славили промену века, 1. јануара 1900, моја мајка је умрла док је рађала своје четврто дете. У то време имала сам само осам година, али сам на гробљу рекла тати да ћу се ја бринути о њему.

„Моја бака с мамине стране нам је помагала око деце. Звала се Мери. Била је веома религиозна, памтила је као слон, али није могла да чита ни да пише. У кухињи бих је салетала питањима. ’Зашто бели људи не желе да буду браћа са обојеним људима, пошто кажу да су сви једнаки у Божјим очима? Кад одемо на небо, да ли ће сви бели људи такође бити тамо? Да ли ће г. Нили бити тамо?‘ Мери би одговарала: ’Не знам. Сви ћемо уживати.‘ Нисам била тако уверена у то.

„’Бако, шта ћемо радити на небу?‘ ’Ох, шетаћемо улицама поплочаним златом! Добићемо крила и летећемо од дрвета до дрвета!‘ Мислила сам у себи: ’Више бих волела да се играм напољу.‘ Ионако никада нисам желела да одем на небо, али нисам желела ни да одем у пакао. ’Бако, шта ћемо јести на небу?‘ Она је одговорила: ’Ох, јешћемо млеко и мед!‘ Узвикнула сам: ’Али ја не волим млеко, и ја не волим мед! Бако, црћи ћу од глади! Црћи ћу од глади на небу!‘“

Започињем своје образовање

„Тата је желео да стекнем образовање. Године 1909. послао ме је на институт Таскиџи у Алабами. Букер Т. Вашингтон је био глава и срце школе. Ученици су га звали тата. Доста је путовао прикупљајући новац за школу, од кога је већи део био од белаца. Када је био у школи проповедао је своју поруку за нас: ’Стеците образовање. Стеците посао и чувајте ваш новац. Онда имајте ваше парче земље. И никада не дозволите да када вас посетим нађем непокошену траву, неокречену кућу или разбијене прозоре запушене крпама које задржавају хладноћу. Имајте понос у себи. Помозите свом народу. Помозите им да се извуку. Ви можете бити пример.‘

„Њима је сигурно требало ’извлачење‘. Они су добри људи — много добра има у  њима. Постоје ствари којих белац треба да се сети у вези с прошлошћу када узима у обзир црнце. Црнцу није била пружена прилика да учи. Било је противно правилима ропства да се црнац поучава. Ми смо једини људи који су у ову земљу дошли против своје воље. Други су жудели да је достигну. Ми нисмо. Ставили су нас у ланце и довели овде. Приморавали су нас 300 година да бесплатно радимо. Радили смо 300 година за белца, а он нам није дао довољно да једемо ни да се обучемо. Терао нас је да радимо од јутра до мрака, бичујући нас из најмањег хира. И када нас је ослободио, још увек нам није дао шансу да учимо. Желео је да радимо на фарми и да и наша деца такође раде а у школу да иду три месеца годишње.

„А да ли знате каква је то школа била? Мала црква јер није постојала школа за црнце. Седишта од дасака. Јун, јул и август, најтоплији месеци у години. Нема завеса на прозорима. Деца седе на поду. Сто три ученика на једног учитеља и мноштво буба које улазе. Чему можеш научити дете за три месеца? Једног летњег распуста од института Таскиџи, поучавала сам 108 ученика, а сви су били различитог узраста.

„Дипломирала сам 1913. као медицинска сестра. Године 1914. удала сам се за Самјуела Монтгомерија. Касније је отишао у Први светски рат, а ја сам била у другом стању с мојим јединим дететом. Кратко након што се Самјуел вратио, умро је. С мојим синчићем, отпутовала сам возом да посетим моју сестру у Илиноису, очекујући да тамо пронађем посао као медицинска сестра. Сви обојени су били упућени у вагон баш иза локомотиве. Било је вруће, прозори су били отворени а ми смо били прекривени гарежом и пепелом. Другог дана наши сендвичи су нестали и није било млека за бебу. Покушала сам да уђем у вагон-ресторан, али ме је зауставио кондуктер црнац. ’Не можете ући овамо.‘ ’Да ли бисте ми само продали мало млека за моју бебу?‘ Одговор је био не. Нили је био прва неправда која је погодила моју душу. Ово је била друга.

„Године 1925. удала сам се за Џона Фјуа, кондуктера у возу. Он је живео у Сент Полу, Минесота, тако да сам се тамо преселила. То ми је донело трећу неправду која је погодила моју душу у вези са социјалном правдом. У Сент Полу, била сам далеко на северу, али предрасуде су биле горе него на Југу. Локална болница није хтела да ме региструје као медицинску сестру. Рекли су да никада нису чули за медицинску сестру црнкињу. У Тускиџију смо биле добро увежбане, и пацијенти су увек били на првом месту, али у Сент Полу, боја коже је била лакмус тест. Тако сам продала малу кућу коју сам још увек имала у Вејнсбороу и искористила новац за аванс за плац и зграду. Започела сам с послом у гаражи, изнајмивши четири механичара, и ускоро је посао добро кренуо.“

Проналазим NAACP-у

„Било је то око 1925. када сам пронашла NAACP-у [Национално удружење за побољшање положаја црначког народа] и одлучно јој се прикључила. Зар није Букер Т. Вашингтон рекао: ’Помозите свом народу. Помозите им да се извуку?‘ Прва ствар коју сам учинила била је да сам отишла до гувернера државе с дугом листом црних гласача који су поседовали куће и плаћали таксе. Слушао је, и дао је посао младој црној медицинској сестри у истој локалној болници из које су ме вратили. Међутим, медицинске сестре белкиње поступале су тако лоше с њом — чак сипајући мокраћу по свим њеним униформама — да је она отишла у Калифорнију и постала лекар.

„Што се тиче мог посла с гаражом, ишао је веома добро све до једног дана 1929. Управо сам депоновала 2 000 $ у мојој банци, и док сам ишла даље људи су почели да вичу да су те банке пропале. Остале су ми још две уплате за гаражу. Потпуно сам је изгубила. Поделила сам с мојим механичарима новац који сам спасла.

 „Нико није имао новац. Прву кућу сам купила уновчивши моју полису животног осигурања за 300 $. Купила сам кућу за 300 $. Продавала сам цвеће, пилиће и јаја; имала сам подстанаре; а додатни новац сам искористила да купујем празне плацеве, сваки за 10 $. Никада нисам била гладна и никада нисам добијала социјалну помоћ. Јели смо јаја. Јели смо пилетину. Млели смо пилеће кости да би хранили свиње.

„Касније сам постала пријатељица са Еленор Рузвелт и веома близак пријатељ с Хјубертом Хамфријем. Господин Хамфри ми је помогао да купим велику стамбену зграду у центру Сент Пола где су живели белци. Агент за некретнине се због тога плашио за свој живот, тако да ме је натерао да обећам да 12 месеци нећу ништа радити с тим местом.“

Прекретница у мом животу

„Нешто необично што никада нећу заборавити догодило се 1958. Два белца и један црнац дошли су код мене тражећи место где ће преспавати једну ноћ. Мислила сам да је то био неки трик који би ме довео у сукоб са законом, тако да сам их неколико сати испитивала. Њихова прича је била да су они Јеховини сведоци који путују кроз земљу на конгрес у Њујорку. Показали су ми шта Библија каже о Божјој намери за рајску земљу где неће бити предрасуда. Братство људи. Размишљала сам ’да немају они оно што сам све ове године тражила?‘ Изгледали су као да су оно што су тврдили — браћа. Нису желели да остану у засебним собама током ноћи.

„Онда сам неколико година касније посетила једну моју станарку за коју сам знала да је на самрти. Звала се Мини. Када сам питала шта бих могла да учиним за њу, она је рекла: ’Молим те, читај ми из те мале плаве књиге тамо.‘ Била је то Истина која води до вечног живота, књига коју су дистрибуирали Јеховини сведоци. Тако сам у свакој посети читала све више и више из те мале плаве књиге. Једног дана Мини је умрла, и када сам дошла у њен стан, једна дама белкиња по имену Дејзи Геркин била је тамо. Била је скоро потпуно слепа. Рекла ми је да је она студирала с Мини малу плаву књигу. Дејзи ме је питала да ли је ту било ичега што бих желела да имам. Рекла сам: ’Само њену Библију и малу плаву књигу.‘

„Знала сам да бих ако тежим за стварима из те плаве књиге, морала да напустим сав мој рад за мој народ. Не бих могла описати све ствари које сам урадила за које сам сматрала да су вредне труда. Организовала сам савез кондуктера. За неке сам кроз судске битке стекла грађанска права. Организовала сам демонстрације, понекад истовремено у неколико делова града. Морала сам се побринути да мој народ не крши закон, а када су то чинили, морала сам да их извлачим из затвора. Била сам члан преко десет клубова али само оних који су обављали грађански посао.

„Тако сам мислила да не могу да бринем о другом свету. Мој народ је сада патио! Имала сам велики персонал у NAACP-и, укључујући секретарицу белкињу. Од 1937. до 1959. служила сам као потпредседник NAACP-е у Сент Полу, а од 1959. до 1962. као председник. Организовала сам четири већа у конференцију и послужила тамо док је NAACP-а коначно одржала национални конгрес у Сент Полу. Било је много битака на том путу, свака је прича за себе. Пре него што сам се повукла у својој 70-ој години, 1962. посетила сам председника Џона Ф. Кенедија. Жалосно је рећи, у то време сам била толико укључена у тежњу ка правди на свој начин да не би било места за Божји начин.“

Коначно сам пронашла једини начин за социјалну правду

„Дејзи Геркин и ја увек смо биле у контакту путем телефона, и она је долазила  да ме види сваке године. Недуго након што сам отишла у Тусон, Аризона, моја поклон претплата на Кулу стражару је истекла. Болесно колено ме је ограничавало, тако да сам срећом била код куће када је дошла Адел Семонјан, једна од Јеховиних сведока. Заједно смо започеле да проучавамо Библију. Коначно, истина је постала очигледна за мене. Схватила сам да не бих могла решити све проблеме мог народа и стварно их ’извући‘. Проблем је био већи него г. Нили. Већи него Југ. Већи него Сједињене Америчке Државе. У ствари, већи него овај свет.

„То је универзално питање. Ко има право да влада светом? Да ли је то човек? Божји непријатељ Сотона? Или је то Створитељево право? Његово, наравно! Када се једном то питање реши, тада ће симптоми социјалне неправде против које сам се борила целог свог живота нестати. И без обзира шта сам учинила, за црнце или белце, ми још увек старимо и умиремо. Бог ће начинити земаљски рај са социјалном правдом у друштву за све. Била сам одушевљена изгледом вечног живота, бригом за биљке и животиње и љубављу према ближњем као према себи — тиме ће се испунити Божја првобитна намера коју је имао приликом стварања човека и жене овде на земљи (Псалам 37:9-11; 29; Исаија 45:18). Такође сам била узбуђена што сам научила да не морам ићи на небо и живети на млеку и меду или црћи од глади!

„Због неких ствари ми је жао, понајвише зато што сам потрошила највећи део свог живота тражећи социјалну правду из погрешног извора. Волела бих да сам снагу своје младости дала Богу. У ствари, мислим да јесам, помажући другим људима. Ја још увек помажем, али сада упућујући људе на наду Божјег Краљевства под Христом Исусом, јединим именом даним под небом помоћу којег можемо бити спасени (Матеј 12:21; 24:14; Откривење 21:3—5). Мој отац је обично говорио док ми је показивао песницу: ’Ако држиш своју руку тако стиснутом, онда ништа не може ни ући ни изаћи из ње.‘ Ја желим да отворим своју руку да помогнем другима.

„Крштена сам као Јеховин сведок у 87-ој години. Не могу успорити јер је моје време кратко. Још увек сам активна али не као пре. Пропустила сам можда само два скупштинска састанка у последње две године. Морам научити све што могу тако да могу поучити моју породицу онолико колико могу када ускрсну. Месечно проводим између 20 и 30 сати у служби на терену, уз Аделину помоћ.

„Ето, ове ствари које сам испричала јесу најважнији догађаји из мог живота. Нисам вам могла рећи све, јер бисмо седели овде на овом пању седмицама само причајући.“

Баш тада је велика водена мокасинка измилела преко пања, и Ади је узвикнула: „Одакле је дошла та змија?“ Зграбила је свој штап за пецање и нанизане рибе које је уловила и одмаглила. Интервју је био завршен. (Испричала Ади Клинтон Фју репортеру „Пробудите се!“. Кратко након овог интервјуа, Ади је умрла у 97-ој години.)