Гледиште Библије

Да ли је коцкање за хришћане?

КОЦКАЊЕ ЈЕ СКУПА НАВИКА. ТО ЧЕСТО ОДУЗИМА ПОЛОВИНУ ПРИХОДА И МОЖЕ ДОВЕСТИ ДО ОГРОМНИХ ДУГОВА. ТА НАВИКА МОЖЕ РАЗОРИТИ БРАКОВЕ И КАРИЈЕРЕ И МОЖЕ ЧАК ПРОУЗРОКОВАТИ ДА СЕ НЕКИ УПЛЕТУ У КРИМИНАЛ. ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ СУ ЗАВИСНЕ И МОГУ ДОЖИВЕТИ СИМПТОМЕ КРИЗЕ ПОПУТ ОНИХ КОЈИ СЕ ВИДЕ КОД ДРУГИХ ЗАВИСНИКА.

КОЦКАЊЕ је тако универзално да га неке земље сматрају „националном разонодом“. Међутим, шта прецизно јесте коцкање? Коцкање је „клађење на исход неког будућег догађаја“, наводи The World Book Encyclopedia. „Коцкари се обично кладе у новац или неку другу вредност као улог на исход који предвиђају. Кад се утврде резултати, победник сакупља улоге губитника.“

Коцкање није нова појава. Древне Маје из централне Америке некада су играле једну популарну игру лоптом названу поктаток — која је Астецима била позната као тлештли — „у којој су неки, изгубивши своје богатство [коцкајући се у тој игри], улагали свој властити живот“, каже часопис Américas. Ти антички народи су зарадили коцкарску грозницу, понекад „ризикујући да живот проведу у ропству због превртљивог поскакивања гумене лопте“.

Зашто су многи добили коцкарску грозницу? Према Дуану Буркеу, председнику Истраживачког института за коцкање јавности из Сједињених Америчких Држава, „све више и више људи третира коцкање као прихватљиви облик слободне активности“. Чак и неке религиозне организације одобравају коцкање као начин повећавања фондова.

Премда је коцкање популарно и има дугу историју, да ли оно за хришћане може бити само нека безазлена разонода? Или у томе има нешто више од тога?

Зашто се људи коцкају?

Укратко, да победе. За коцкаре, коцкање изгледа као брз, узбудљив начин да се заради новац без напора и дисциплине који су укључени у рад на неком световном послу. Пуно времена проводе у фантазирању о „главном добитку“ и шта им та награда у новцу може донети у слави и добрима.

Међутим, коцкари имају невероватно  мале шансе. На пример, статистичар Ралф Лиш каже да у Немачкој „имате четири пута више шансе да вас удари гром у току једне године него да [добијете] на [немачкој] лутрији“. Ако то не звучи уверљиво, он додаје следеће поређење: „Ако сте мушкарац, ваше шансе да доживите [старост] од 100 година 7 000 пута су веће него шансе [да добијете на лутрији].“ Иронично је да коцкар може бити свестан тога. Шта га онда тера да настави с коцкањем?

Према др Роберту Кастеру (Robert Custer), у његовој књизи When Luck Runs Out, за неке који се коцкају, „финансијска зарада је само један аспект добијања... За њих је важна ствар завист, поштовање, похвала, улагивање које новац може диктирати“. Он додаје да је за такве „узбуђење да буду у стању да разметљиво покажу брдо новца или само да могу да кажу: ’Добио сам пет крупних‘ и да уживају у слави“.

С друге стране, добијање — и узбуђење које иде уз то — још увек није довољно за многе коцкаре. Нагон за коцкањем може да расте тако снажно да постану присилни коцкари. У једној студији коју је др Кастер водио с члановима организације Gamblers Anonymous, 75 посто анкетираних рекло је да им је била навика да се хвале како добијају чак и кад су губили! Да, коцкање може постати зависност која је тешка и разорна као и зависност од алкохола или било које друге дроге. Колико је много коцкара прешло преко те танке црте од забаве до зависности? Колико их је то учинило а да нису ни свесни тога?

Божје гледиште

Библија не осматра коцкање у детаље. Међутим, она нам пружа начела која нам помажу да одредимо како Бог гледа на коцкање.

Искуство је показало да коцкање одражава лакомство. Библија снажно осуђује лакомство, упозоравајући да ’ни један лакомац нема наследства у Божијем царству‘ (Ефесцима 5:5, Ча). Лакомство се види чак и кад коцкари губе. Према једном ауторитету, коцкар „покушава да поврати оно што је изгубио — очекујући ’велики погодак‘. Ако добије велики, он се клади на већи, и коначно губи свој ’велики погодак‘.“ Да, лакомство је сигурно један део коцкања.

Неки користе коцкање као средство да потхрањују свој понос. Једна анкета вођена међу присилним коцкарима показала је да је 94 посто сматрало коцкање као „активност за изграђивање ега“, а 92 посто је рекло да се осећа као „велика зверка“ кад се коцкају. Ипак, Бог каже: „Ја мрзим на поноситост и на охолост.“ Зато су хришћани подстакнути да развијају скромност и понизност (Приче Соломунове 8:13, ДК; 22:4; Михеј 6:8).

Коцкање може такође довести до лењости, пошто оно изгледа као лак начин да се добије новац без напора који је укључен у рад. Али, Божја реч јасно подстиче хришћане на марљив, реван рад (Ефесцима 4:28).

Осим тога, оно што називају срећом тако је важно неким коцкарима да постају опседнути њом, чинећи је својим богом. То је слично библијском извештају о људима који су ’постављали сто за бога Среће‘. Због њиховог идолопоклоничког поступања, они су били одређени „за мач“ (Исаија 65:11, 12, NW).

Шта ако је некој особи понуђен бесплатан листић лутрије или поклон у новцу с тим да га употреби за коцкање? У било ком случају, прихватање такве понуде још увек би било подупирање неке коцкарске радње — радње која није у складу с божанским начелима.

Не, коцкање није за хришћане. Као што се изразио један уредник новина, ’коцкање не само да је погрешно, него је и слабо типовање‘.

[Извор слике на 28. страни]

Валентин⁄Варалице, Giraudon/Art Resource