Разорна суша у јужној Африци

Од дописника Пробудите се! из Африке

МНОГИ су рекли да је то била најгора суша у овом веку. Неки су чак рекли да је била најгора у историји јужне Африке. Та двогодишња суша која је погодила јужну Африку оставила је катастрофалан траг. „Горе је, много, много горе него што смо очекивали“, изјавила је управитељица Операције глад, једне приватне групе за пружање помоћи из Јужне Африке. „Експедиције су путовања открића у претходно необележене дубине беде, људске патње и неимаштине.“

„Не можете узгајати ништа. Земља је мртва“, очајавао је један фармер. На неким местима гладни сељаци јели су блато или корење дивљих биљака. Агенције које пружају помоћ у храни биле су преплављене потражњом. Према The Guardian Weekly, „јужна Африка је изгубила већи проценат својих усева него Етиопија и Судан у ужасној суши из 1985.“

Суша је довела отприлике 18 милиона људи на руб гладовања. У Анголи је криза била најгора у историји те земље. Процењује се да је угинуло милион грла стоке, а у једној години било је изгубљено око 60 посто усева. Није могло да се дође до људи који су били највише погођени да им се пружи помоћ. До августа 1992, било је изгубљено две трећине усева у Замбији, и очекивани увоз од милион тона кукуруза био је неопходан. Гладовало је око 1,7 милиона људи.

У Зимбабвеу, који је једном био назван житница јужне Африке, четири милиона је требало помоћ у храни — скоро половина становништва. У једном подручју један учитељ је рекао: „Преостало је мало воде и једва нешто од залиха хране. На земљи није остала ни травка.“

У неким селима људи су се пењали на дрвеће да уберу лишће да га скувају и поједу. Влада је морала да смањи своју помоћ у храни са 15 килограма на 5 килограма по особи месечно. Велико вештачко језеро Кариба имало је најнижи водостај откако постоји, а вода је била ограничена и у Булавају.

Хиљаде животиња на фармама за дивљач у Зимбабвеу морало је да буде убијено, пошто за њих није било довољно воде. Једне новине су известиле: „Мртве птице су падале са увенулог дрвећа, корњаче, змије, глодари и инсекти су нестали.“

Мозамбик је имао неке од најгорих околности од земаља погођених сушом. Та земља је 80 посто своје хране добила од међународне помоћи, а једна процена је била да је гладовало 3,2 милиона људи. Избеглице су се слиле у Малави, Јужну Африку, Свази и Зимбабве. Али, пошто у задње време суша попушта, многе избеглице се враћају.

Грађани често нису свесни како суша утиче на живот сељака. Један службеник укључен у пружање помоћи у храни приметио је: „Разарања проузрокована сушом изгледају далеко већини људи у подручју метрополе који су избегли жестину несташица хране и воде.“

Иако су кише донеле извесну меру олакшања за многа подручја, делови Мозамбика, Свазија и Јужне Африке, још  увек требају више воде. Нема сумње да ће се последице ове суше осећати још многе године.

Дакле, очигледно је да је један узрок суше недостатак кише. Али, њене последице појачавају други проблеми који заслужују да се осмотре.

Друге компликације

У Африци је ефекат суше у великој мери повећан политичком нестабилношћу. Земље које се суочавају с најтежим несташицама хране јесу оне које су погођене таквом нестабилношћу. Примери су Ангола, Етиопија, Мозамбик и Сомалија. Ратови ремете пољопривреду и присиљавају многе фармере да беже, остављајући своје фарме необрађене.

Један споран фактор у суши јесте човеково загађење атмосфере и оно за шта неки кажу да је резултантно глобално загрејавање. Још један фактор је повећање становништва. Просечна годишња стопа пораста у Африци износи 3 посто, једна од највиших у свету. Да би изашли на крај са више уста која треба хранити, фармери обрађују земљу која је неподесна за пољопривреду и не остављају земљу преорану тако да може да се опорави.

Надаље, уништавају се шуме, углавном да се очисти више земљишта за ратарство. Према часопису African Insight, пре 20 година 20 посто Етиопије било је под шумама; данас је само 2 посто. Од свих еколошких проблема који прете земљи, неки ауторитети кажу да је искрчивање шума најозбиљније. То утиче на обрасце времена и доприноси ерозији земљишта, као и ширењу пустињских подручја.

Неке афричке владе држе ниске цене хране и стоке како би стекли наклоност градских потрошача. То обесхрабрује фармере, који нису у стању да рентабилно  обрађују земљу. Влада Зимбабвеа је реаговала повећавајући цену кукуруза 64 посто као подстицај за фармере да производе више.

У чему је решење?

Стручњаци имају многе предлоге. Али, они понекад саветују афричке земље да прихвате западњачке пољопривредне методе, које се не показују као прикладне за афричку средину.

Брзо су потребна практична решења. Један виши афрички службеник Економске комисије УН за Африку изјавио је: „На темељу свих привредних пројекција које смо до сада видели, Африка 2000. године неће бити у јами у којој је сада. Она ће бити на дну дубоке црне рупе.“

Један очигледан услов јесте политичка стабилност и крај насиља и рата. Такође је преко потребна сарадња са суседним земљама.

Према Организацији УН за прехрану и пољопривреду, Африка има потенцијал да прехрани три пута више становништва него што га данас има. Али, њена производња хране опада већ деценијама, и према садашњој стопи пораста, њено становништво могло би да се удвостручи за 30 година.

Помоћ у храни из страних земаља без сумње је спасла многе од изгладнелости. Међутим, таква помоћ на редовној основи није решење и има негативну последицу у томе што обесхрабрује локалне фармере од производње. Они можда нису у стању да продају своје производе по разумној цени, а људи често развију укус према увезеној храни и више не желе локалне житарице.

Шта се ради?

Треба похвалити неуморне напоре многих који искрено желе да помогну афричком народу. У неким подручјима такви напори су донели резултате. У Зимбабвеу један међународни истраживачки тим спроводи план да се засади дрвеће које расте добро и релативно брзо у сувим подручјима. Замисао је да се то дрвеће засади у великим количинама да би се помогло да се савлада криза горива, пошто 80 посто људи користи дрво као гориво за кување.

У селу Чаринге у сушом погођеном подручју Масвинго, Зимбабве, фармери се подстичу да за своје воћке и за поврће користе камење као покривач за задржавање влаге. Као резултат, потребно им је много мање воде, и плодови расту веома добро. Фармери су чак били у стању да продају храну другима у оскудици.

У Јужној Африци једна велика компанија је модификовала једну своју фабрику која претвара угаљ у нафту тако да се практично сва кориштена вода опет користи након темељне обраде. Иако је пречишћавање индустријске воде скупо, Јужна Африка намерава да коначно пречишћава око 70 посто своје индустријске воде.

У Лианши, Замбија, соја је уведена као алтернативна хранљива храна. Једна радница за пружање помоћи рекла је: „Највише смртних случајева због потхрањености догађа се у марту и јуну кад има мало традиционалне главне хране. Соја се, међутим, бере у априлу и складишти се боље од главне хране као што су кукуруз и шећерна трска.“

Ма како могу бити вредни такви напори да се превазиђу проблеми суше и несташице хране, човек, са свом својом технологијом и напретком није у стању да елиминише сушу у Африци. Само Један разуме све импликације, и давно је прорекао решење. Под владавином Краљевства Јехове Бога преко његовог наименованог Краља, Исуса Христа, речи пророка Исаије ускоро ће се обистинити дословно по целој земљи: „[Тада] ће проврети воде по пустињи и потоци по беспућу; светлосна варка постаће језеро, земља сасушена извор воде; и у стану где су лежали шакали рашће трска и сита“ (Исаија 35:6, 7).

[Слика на 26. страни]

Сељаци су се надметали са стоком за мало воде што је преостало у блатним рупама

[Извор]

The Star, Јоханесбург, Ј. А.