Данашње играчке — чему оне уче нашу децу?

ДЕЦА имају природни нагон да се играју. Према књизи Choosing Toys for Children, здрава деца „спонтано стварају своје властите светове истраживања и фантазије“. Тако је било и у древним временима. Тада је било уобичајено видети децу која се ’играју по градским улицама‘ (Захарија 8:5). Оваква игра често је укључивала креативне, маштовите игре. (Упореди Матеј 11:16, 17.)

Прикладно је зато да се игра назива дечјим послом, а ако је то тачно, онда се за играчке може рећи да су дечје алатке. Часопис Parents каже: „Игра је начин на који деца уче о свету... Играње играчкама смањује свет на пропорције дечје величине, свет којим дете може баратати и контролисати га. Играње развија мишиће и координацију, унапређује социјализацију, испитује баријере између стварности и маште, и помаже деци да науче да међусобно комуницирају, да се замењују с другима, да деле ствари. Играње стимулише машту и даје искуство у вештинама решавања проблема.“

Играчке су биле важне и за децу у библијска времена. Ископавања у Израелу пронашла су једну малу вредну колекцију дечјих играчака, као што су чегртаљке, звиждаљке, и минијатурне земљане посуде и кочије. The World Book Encyclopedia наводи: „У древној Африци, деца су се радовала лоптама, животињама играчкама и играчкама које се вуку. Деца у древној Грчкој и Риму забављала су се чамцима, колицима, обручима и зврковима. Током средњег века у Европи, популарне играчке укључивале су глинене кликере, звиждаљке и марионете.“

Играчке које су стимулативне, интересантне и поучне, и данас играју важну улогу. Ипак, на тржишту постоји алармантно мноштво играчака сумњиве вредности. Један чланак у часопису Тајм из 1992. каже: „Немојте гледати на овогодишњу жетву нових играчака ако тражите неку добру, здраву забаву. Практично сваки већи произвођач наглашава оно што је одвратно.“ Једна посебна група играчака укључивала је пластичну лобању у природној величини коју деца могу обликовати да буде „што је више могуће гаднија“. На продају се могу наћи и играчке које симулирају телесне функције, као што је повраћање. Родитељи, а тако и деца, изложени су огромном притиску да купују те играчке.

Продавање деци

Часопис Pediatrics in Review запажа да је древни „Хамурабијев законик одредио да је  продавање било чега детету злочин кажњив смрћу“. Међутим, данашњи произвођачи и рекламери не црвене кад продају своју скупоцену робу безазленој деци. Користећи разрађене истраживачке технике, дизајнери играчака доспевају до дечјих начина размишљања. И тиме што непрестано додају нове варијације својим производима, они могу учинити да прошлогодишњи модел изгледа застарео, а овогодишњи преко потребан.

Индустрија играчака такође у потпуности користи моћ телевизије. У Сједињеним Америчким Државама, телевизијски програми за децу практично су преплављени рекламама за играчке. Користећи маштовито снимање камером, специјалне ефекте и изазовну музику, реклама чини да и најобичније играчке изгледају магично, узбудљиво. Иако већина одраслих може прозрети такву манипулацију, „млађа деца верују да реклама говори истину“ (Pediatrics in Review).

Многе телевизијске емисије намењене деци своде се на тек нешто више од програма реклама за играчке. Према публикацији Current Problems in Pediatrics, такве емисије су „обликоване да поспешују продају неке играчке уместо да образују или обогате животе деце“. На пример, серија Нинџа корњаче изнедрила је „преко 70 производа, житарице за доручак, и један филм“.

Према Pediatrics in Review, „многе студије показују да деца изложена рекламама досађују својим родитељима да им купе рекламиране производе“. Оснивач једне међународне компаније за играчке каже: „Само погледајте децу која досадно вуку своје родитеље за капут и већ знате шта она говоре: ’Ако ми не купиш ову играчку, умрећу.‘“ Зато не изненађује што само у Канади сваке године купци потроше више од 1,2 милијарде канадских долара на играчке за своју децу, унучад и пријатеље.

Ратне игре

Ратне видео игре су међу водећима у индустрији играчака. Присталице тврде да такве игре помажу да се развију вештине у решавању проблема, координација између ока и руке, и моторних вештина, као и да стимулишу знатижељу. „Кад се исправно користе“, каже један чланак у новинама The Toronto Star, „електронска играчка може бити безазлена, чак поучна.“ ’Али‘, признају те новине, ’то је чешће активност која дете изолује од других, чак опсесија.‘

Узмимо као пример једног дечака који је постао опседнут играњем ратних видео игара. Његова мајка каже: „Он је невероватан — не жели да остави екран док не побије све.“ Колико година има то дете? Само две! Његов мајушни палац је пун жуљева од притискања дугмади четири до пет сати дневно. Ипак, мајка изгледа да није забринута. „Једина брига коју имам јесте што он жели да све буде овако“, каже она пуцнувши прстима. Та игра „тако је брза... а стварни живот није тако брз“.

Према новинама The Toronto Star, неки противници видео игара сматрају да те игре „одвраћају децу од учења да се забављају маштањем, читањем или другим  традиционалним разонодама, као и да одмамљују од школских задатака“. Неки дечји педагози чак кажу да су ’видео игре заводљива претња и у стању су да подстакну на насилно, самотњачко понашање код деце‘.

Телевизијско извештавање о бомбардовању током рата у Персијском заливу 1991. изазвало је огромну потражњу за више конвенционалнијих ратних играчака. На врху листе популарних артикала били су модели тенкова Абрамс, ракета Скад, и хеликоптера Хинд. Стручњаци се плаше да играње таквим играчкама може подстаћи на агресију или можда учинити децу неосетљивом на насиље. У најмању руку, играње таквим играчкама супротно је духу библијског текста из Исаије 2:4, где је проречено да се Божји народ неће „никада више обучавати за рат“ (The New English Bible).

Има случајева кад играчке које изгледају реалистично, као што су далекометни водени пиштољи, изазову стварно насиље. У једном северноамеричком граду, сукоб пластичним далекометним воденим пиштољима довео је до праве пуцњаве, што је резултовало смрћу једног 15-годишњака. У једном другом инциденту, двојицу дечака ранио је један разјарени наоружани човек након што су га окупали воденим пиштољима. Наизглед безазлене битке воденим пиштољима изазвале су и многе друге насилне инциденте.

Порука коју шаљете

Мало одговорних родитеља заиста одобрава насиље. Ипак, индустрија ратних играчака цвета. Понекад родитељи више воле да компромитују властита уверења него да навуку гнев детета. Међутим, чинећи то, они могу детету нанети огромну штету. Канадска истраживачица менталног здравља Сузан Голдберг (Susan Goldberg) приговара: „Кад деци дамо играчке, ми указујемо на наше одобравање онога шта играчка представља.“ Истина, сасвим је природно да се нека деца с времена на време понашају агресивно до извесне мере. „Без пиштоља играчки“, приговара један психолог, „деца би направила властите верзије, користећи чак и своје прсте.“ Можда. Али, да ли родитељ треба да подстиче на агресију дајући деци копије насилног оружја?

Такође је тачно да ће мало деце у стварности тежити криминалном животу само зато што су се играла пиштољем играчком. Али, ако својој деци дате такве играчке, какву поруку тиме шаљете? Да ли желите да она верују да је насиље забава или да су убијање и рат узбудљиви? Да ли их поучавате поштовању Божјих мерила? Његова Реч каже: „[Онога] ко воли насиље мрзи душа [Божја]“ (Псалам 11:5).

Сузан Голдберг надаље запажа да ’што се више времена деца ангажују у насилном игрању уз прећутно одобравање родитеља̂, то је вероватније да ће она користити агресивност да реше проблеме‘. Библија каже у Галатима 6:7: „Шта човек посеје оно ће и пожњети.“ Да ли дете из насилних игри икако може жети добре карактерне црте?

Објективно гледано, мора се признати да су сва деца различита. Једно дете може постати зависно од видео игре, док друго можда неће. И питање да ли деца заиста повезују електронско убијање на видео екрану с насиљем у стварном животу отворено је за дебату. Зато родитељи морају одлучити шта је најбоље за њихову децу и бити веома опрезни у изабирању играчака за њих.

[Слика на 6. страни]

Играње помаже деци да науче како да се међусобно опходе