Млади питају...

Зашто је тата морао да умре?

СВИ су били изненађени кад је Алов отац, човек познат по снази и здрављу, отишао у болницу. Ал је и поред тога био уверен да ће се његов отац брзо вратити кући. Али, његово стање се нагло погоршало и он је умро. „Одбијао сам да верујем да је могао да умре неко тако јак“, јадиковао је Ал.

Кимов отац је био хришћанин пун љубави. Већ је раније био хоспитализован због једног хроничног здравственог проблема, али изгледало је да му се стање поправља. Онда је једног дана колабирао у купатилу. „Знала сам да је мртав оног часа кад сам га видела“, присећа се Ким. „Моја мајка и брат очајнички су покушавали да га спасу аматерским обликом оживљавања. Отрчала сам у своју собу и молила: ’Јехова, немој дозволити да се то догоди. Молим те, нека живи!‘ Али никада није дошао к свести.“

Смрт је груба стварност у овом свету. Библија каже: „Све своје време има... време рођења и време смрти“ (Проповедник 3:1, 2). Ако си одгајан као хришћанин, ти знаш библијске науке о томе зашто људи умиру, стању мртвих и нади у ускрсење. a

Међутим, може бити да си ојађен губитком свог родитеља. То је једно од најтежих искустава у животу. Оно може учинити да се осећаш напуштено и рањиво. Ти још увек растеш, и физички и емоционално, и премда си можда постигао одређени ниво независности, у многим погледима теби су још увек потребни твоји родитељи. b

Зато не изненађује што је једна анкета открила да је оно чега се тинејџер највише боји губитак његовог или њеног родитеља. Једна млада особа је признала: „Моји родитељи су већином били права досада, али бих ипак мрзела ако би им се нешто догодило. Бринем за њих“ (The Private Life of the American Teenager).

Онда није чудно што си можда емоционално пренеражен ако је један твој родитељ умро. Па, бар у почетку, можда се осећаш тако тупо да не можеш чак ни плакати. То није ненормално. Кад је био под великим стресом, псалмиста је изјавио: „Изнемогао сам, сломљен сам“ (Псалам 38:9). Књига Death and Grief in the Family каже: „Особа која добије дубоку  огреботину или сломи кост доживи физички шок. Тај шок је једна врста заштитног средства који чува од тога да величина бола не удари [одмах]. Туга делује на доста сличан начин.“ Ипак, шта може да се догоди кад прође тај почетни шок?

’Тако сам љут‘

У Луки 8:52, ми читамо да након смрти једне девојчице „сви плакаху и јаукаху за њом“. Да, кад смрт задеси вољену особу, сасвим је нормално осећати мноштво снажних емоција, укључујући жалост, кривицу, страх — чак и љутњу.

Зашто љутњу? Зато што наши родитељи чине да се осећамо безбедно, заштићено. Кад један од њих умре, природно је да се осећаш уплашено и напуштено. Твој те родитељ није напустио намерно. Али, смрт је наш непријатељ (1. Коринћанима 15:26). Кад смрт однесе вољену особу, губитак је прилично стваран и несумњиво болан. Запази како се о томе изразила 18-годишња Венди: „Осећала сам да сам сама на свету и плашила сам се након смрти мог оца. Толико пута сам желела да је мој отац са мном како би могао да ми помогне.“ Кад размишљаш о ономе што си изгубио — љубав, подршку, поуку — разумљиво је што можеш бити љут.

Млада Деби је, на пример, била блиска са својим ујаком. Након његове смрти она је писала: „Једноставно није било поштено што је неко тако добар, тако вољен, и ко је толико волео Јехову морао да пати и умре тако мучно као он. Иако сам одгајана као хришћанка и знам зашто људи старе и умиру и зашто добри људи пате, нисам била припремљена за осећања љутње која су ме обузела.“

Неки чак осећају извесну меру љутње према покојном родитељу. Млада Викторија признаје: „Мој деда је умро прошле године. Била сам тако љута на њега што је умро, и онда кад је љутња прошла, била сам тако тужна.“ Заиста, неки су искушани да своју љутњу усмере према небу. „Бесна сам на Бога“, признаје 14-годишња Тери, која је изгубила свог оца због изненадног срчаног удара. „Зашто је мој тата уопште морао да умре, кад сам га волела и кад ми је био тако потребан?“

’Сад ми је тако криво‘

Кривица је још једна уобичајена реакција на смрт родитеља. „Сви [смо] сагрешили и лишени... [смо] славе Божје“, каже Библија (Римљанима 3:23). Као резултат тога, већина тинејџера с времена на време долази у сукоб са својим родитељима. Али, кад родитељ умре, сећања на те старе сукобе и свађе могу постати извор велике тескобе.

Може помоћи ако се задржи на уму да се чак и људи који воле једни друге понекад жестоко не слажу. „Волела сам своју мајку“, признаје млада Елиза, „и знам да је она волела мене, али неколико месеци пре него што се разболела, имале смо проблема.  Наљутила бих се на њу — због ствари које сада изгледају бесмислено — али које су ми онда биле важне. Једном, кад сам била страшно љута на њу, сећам се да сам се сјурила у своју собу и потајно желела да она умре. Кад се мама разболела и изненада умрла, ту су била сва та нерешена осећања која смо имале једна према другој. Сад ми је тако криво.“ Без обзира на то шта си можда рекао или осећао, ти ниси проузроковао смрт свог родитеља. То није била твоја грешка.

Бол туге

Чак и кад је тако, ти можда осећаш снажну жалост и тугу. Утеши се спознањем да су верни људи и жене у библијска времена такође имали таква осећања. Кад је Јосиф изгубио свог вољеног оца, он „паде оцу своме на лице, плака над њим и пољуби га“ (Постање 50:1). Исто тако, Исусу Христу „навреше сузе“ због смрти његовог пријатеља Лазара (Јован 11:35).

Заиста, кад неко жали због смрти родитеља, природно је што понекад осећа да га је савладала туга. Покушавајући да опише своју тескобу, псалмиста је себе упоредио с ’оним који за мајком жали. Идем оборене главе‘ (Псалам 35:14). Савладан жалошћу, ти си можда чак „без сна од туге“ (Псалам 119:28, NW). Можда си изгубио апетит или изненада имаш тешкоћа с концентрацијом у школи. Можда си чак депресиван.

Што још више погоршава ствари, можда су твој родитељ који је на животу и твоја браћа и сестре такође савладани властитом жалошћу да би били од неке велике помоћи и подршке за тебе. Ким се присећа: „Кад смо сахранили мог тату, покушали смо да се вратимо свом нормалном животу. Сада је мама постала поглавар домаћинства. Али, било је тренутака кад би бризнула у плач усред нашег породичног студија Библије. Могла сам да је чујем како ноћу плаче, дозивајући име мог оца.“

Пронаћи утеху

Пророк Јеремија једном је рекао: „Ја бих хтео да свој бол ублажим, жалосно је срце моје у мени“ (Јеремија 8:18). И ти се можда осећаш као да бол никада неће престати. Али, запази речи апостола Павла: „Благословен... Бог сваке утехе, који нас теши у свакој невољи нашој“ (2. Коринћанима 1:3, 4). Бог пружа ту утеху првенствено преко страна своје писане Речи, Библије. Надаље, његов дух може навести пријатеље и чланове породице да пруже потребну помоћ и подршку.

Немој дозволити да те љутња усмерена у погрешном правцу спречи од тражења те божанске утехе. Праведан Јов је начинио грешку кривећи Бога за своје болне губитке. Он је огорчено објавио: „Миран бејах, а [Бог] мене зграби, за врат ме ухвати, скрши ме“ (Јов 16:12, 13). Али, Јов није био у праву. Сотона, а не Бог, био је извор Јовових невоља. Млади Елијуј морао је да подсети Јова да „Бог не чини неправде, Свемоћни не вређа правду“. Јов је касније у потпуности порекао своје пренагљене изјаве (Јов 34:12; 42:6).

На сличан начин, теби је можда потребан неко да ти помогне да на ствари гледаш са уравнотеженијег становишта. Ким се присећа: „Један старији хришћански старешина подсећао нас је на наду у ускрсење, читајући с нама библијске стихове као што су Јован 5:28, 29 и 1. Коринћанима 15:20. Он је рекао: ’Ваш отац ће се вратити, али ви морате остати верни ако желите да га видите у Рају.‘ То никада нећу заборавити! Он је такође рекао да Бог човеку није наменио смрт. Схватила сам да Бог није имао никаве везе са смрћу мог оца.“

Библијско резоновање о тим стварима није тренутно избрисало Кимин бол, али то је био почетак. И ти можеш почети да се пробијаш кроз свој бол и тугу. Како специфично то можеш да урадиш биће тема нашег следећег чланка из ове серије.

[Фусноте]

[Слика на 18. страни]

Смрт родитеља може бити једно од најтежих искустава у животу