Кад живот није лак

БИЛА сам прилично млада кад сам била присиљена да се суочим с грубом стварношћу живота. Можда ћете се сложити са мном да је живот у данашњем свету заиста нефер. И то према свима нама — на крају крајева. Сви се ми разболевамо. Истина, неколицина може дочекати старост без неке веће болести, али онда се сви ми суочавамо са смрћу.

Ја вероватно размишљам о умирању више него што бих требала. Али, дозволите ми да објасним зашто, и такође зашто, на известан начин, извлачим корист из онога што ми се догађа.

Кад сам имала девет година

Родила сам се септембра 1968. у Бруклину, у Њујорку, као најмлађе од петоро деце. Отац је био инвалид, а мајка је радила као благајница да би нас издржавала. Отприлике у време кад сам напунила девет година, мајка је приметила да је мој стомак увећан на једној страни. Одвела ме је у локални медицински центар. Лекарка је напипала велико задебљање, и неколико дана касније била сам примљена у Болницу Кингс Каунти (Kings County).

Кад је мама отишла, ја сам плакала јер сам се плашила. Следећег дана два човека одевена у светло плаву одећу одвезла су ме на колицима у операциону салу. Сећам се да је задња ствар коју сам видела пре него што сам се пробудила у постоперативној соби било заслепљујуће светло нада мном и нешто што су ми ставили преко уста. Лекари су успешно уклонили оно што се зове Вилмсов тумор (облик рака), један од мојих бубрега и део јетре.

Провела сам пет седмица на одељењу интензивне неге. Лекари су сваког дана мењали газу на рани. Вриштала сам док су одлепљивали фластер. Да би умањили моју бол, лекари су доводили некога да покуша да одврати моју пажњу. Сећам се да ми је та особа доста причала о жабама.

Кад сам изашла са интензивне неге, провела сам још четири седмице у болници. Током тог времена, започело се с радиотерапијом. То је било болно — не због зрачења  — већ зато што сам морала да лежим на стомаку, који ме још увек болео од операције. Радиотерапија се вршила сваког дана од понедељка до петка.

Кад сам била отпуштена из болнице крајем новембра 1977, наставила сам да идем на зрачење као спољни пацијент. Кад су ти третмани били завршени, почела сам да добијам хемиотерапију. Сваког дана од понедељка до петка морала сам да устајем рано ујутро и идем у болницу да бих преко инјекција примила јаке лекове. Лекар би ставио иглу у вену и убризгавао лек директно у њу. Плашила сам се игала и плакала бих, али ми је мама рекла да морам то да добијам да би ми било боље.

Третмани хемиотерапије имали су ужасна пропратна дејства. Стварали су мучнину, и често сам повраћала. Моја крвна слика се погоршала, и сва коса опала.

Ограничена болешћу

Следећег пролећа, баш на Ускрс, спремали смо се за цркву кад ми је због лоше крвне слике нос почео да крвари. Родитељи су покушали све, али крв је и даље текла. Лекари су зауставили крварење тампонирајући ми нос газом, али онда је крв почела да тече на уста. Јако сам ослабила због губитка крви и сместили су ме у болницу. Да би ме сачували од инфекције, они који су ме посећивали морали су да носе рукавице, маску на лицу и огртач преко своје одеће. За недељу дана моја крвна слика се довољно поправила да будем отпуштена из болнице.

Одмах се поново почело с хемиотерапијом. Нисам могла да идем у школу, и то ми је заиста недостајало. Недостајали су ми моји пријатељи и играње с њима напољу. Школовала сам се код куће, пошто су моји лекари сматрали да не бих смела да идем у школу док сам на хемиотерапији или пребрзо након што престанем с њом.

Тог лета сам као и обично желела да посетим деду и бабе у Џорџији, али ми није било дозвољено да идем. Међутим, болница је уредила да пацијенти с раком пођу у један забавни парк у Њу Џерсију. Иако сам након тога била исцрпљена, уживала сам у томе.

Завршила сам хемиотерапију крајем 1978. али сам се и даље школовала код куће — све у свему више од три године. Кад сам се вратила у школу јануара 1981, није било лако да се навикнем након што сам се тако дуго поучавала код куће. Понекад бих се изгубила покушавајући да пронађем своју учионицу. Ипак, заиста сам волела школу. Посебно ми се свиђало музичко васпитање, дактилографија и физичко васпитање. Нека деца су била пријатељски настројена, али друга су са мном збијала шалу.

Назадак

„Јеси ли ти трудна?“ почели су да ме питају клинци, зато што ми је стомак био увећан. Лекар ми је рекао да не бринем и да је разлог био то што моја јетра поново расте. Међутим, кад сам била на контроли у марту, лекар ме је сместио у болницу. Почела сам да плачем — само два и по месеца сам могла да идем у школу.

Извршена је биопсија у којој је из тумора на мојој јетри извађено ткиво. Кад сам се пробудила након тог захвата, прва особа коју сам видела била је мама. Она је плакала. Рекла ми је да опет имам рак и да је тумор превелик за вађење и да ћу морати да идем на хемиотерапију како би се повукао. Још увек сам имала тек 12 година.

Хемиотерапија се вршила у болници, што је значило да сам сваких неколико седмица два или три дана била у болници. Као и обично, патила сам од мучнине и повраћања. Храна је била бљутава, и опала ми је сва коса. Третмани хемиотерапијом наставили су се кроз целу 1981. У међувремену, поново сам у априлу почела с кућним школовањем.

Почетком 1982, кад сам смештена у болницу ради операције, била сам тако слаба да су сестре морале да ми помажу да се попнем на вагу и сиђем с ње. Хемиотерапија је смањила тумор, тако да су хирурзи могли да га уклоне заједно с још једним делом моје јетре. Поново сам око два месеца била у болници. Средином 1982. поново сам почела  с хемиотерапијом, која се наставила до почетка 1983.

Током тог времена била сам тужна јер нисам могла да идем у школу. Али, онда је моја коса поново порасла, и опет сам почела да се осећам добро. Била сам срећна што сам жива.

Коначно, назад у школу

Моја кућна учитељица је уредила да идем на доделу сведочанстава за девети разред заједно с одељењем у којем сам кратко била 1981. Због тога сам била веома узбуђена; било је дивно видети моје пријатеље и пронаћи нове. Кад је јуна 1984. дошао дан доделе сведочанстава, сликала сам пријатеље и учитеље, а моја породица је сликала мене да забележи тај посебни догађај.

Тог лета отишла сам да посетим деду и бабе у Џорџији и остала сам већи део лета. Кад сам се крајем августа вратила, било је време да се спремим за школу. Да, коначно сам се враћала у школу. Била сам тако узбуђена!

Знатижељна у вези с религијом

Даун и Крејг су се разликовали од других ученика, и ја сам била привучена к њима. Ипак, кад сам им давала поклоне за Божић, они су рекли да не славе тај празник. „Да ли сте ви Јевреји?“ питала сам. Крејг је објаснио да су они Јеховини сведоци и да Божић у стварности није хришћански. Дао ми је неколико часописа Кула стражара и Пробудите се! да о тој теми прочитам.

Постала сам знатижељна у вези с њиховом религијом, која је изгледала тако другачија. Кад сам ишла у цркву, ми бисмо увек изнова слушали исту ствар: ’Веруј у Исуса Христа, крсти се, и ићи ћеш на небо.‘ Али, то је изгледало прелако. Веровала сам да кад ствари иду прелако, или си геније или нешто није у реду. Знала сам да нисам геније, и зато сам закључила да нешто мора да није у реду с оним што је црква научавала.

Коначно је Крејг почео да проучава Библију са мном током наших пауза за ручак. Једног дана позвао ме је на један већи скуп Јеховиних сведока и ја сам пошла. Пронашла сам Крејга и села с њим и његовом породицом. Била сам импресионирана оним што сам видела — људи различитих раса који обожавају у међусобном јединству — а била сам такође импресионирана и оним што сам чула.

Кад смо Крејг и ја кренули у нови разред, више нисмо могли заједно да проучавамо Библију зато што нисмо у исто време били на ручку. Крејгова мајка је назвала моју мајку да види да ли би она могла да проучава са мном, али је мама рекла да не може. Касније ми је дозволила да идем на хришћанске састанке. Тако сам назвала једну Дворану Краљевства наведену у телефонском именику и сазнала да састанак почиње у 9.00 у недељу. Дан пре састанка, пропешачила сам око 30 блокова до Дворане Краљевства да бих се уверила да знам пут.

Кад сам стигла следећег јутра, један човек ме је питао да ли сам посетилац из друге Дворане Краљевства. Рекла сам му да је ово моја прва посета али да сам једно кратко време проучавала. Он ме је љубазно позвао да седнем с њим и његовом женом. Састанци су се тако разликовали од цркве. Била сам запањена тиме како су многи били горљиви да коментаришу током дела  с питањима и одговорима. Чак су и мала деца давала коментаре. И ја сам подигла руку и одговорила на једно питање. Отада сам наставила да присуствујем састанцима и почела сам да напредујем у разумевању библијских истина.

Још један назадак

Децембра 1986, док сам била у задњем разреду у средњој школи, отишла сам на рутинску контролу. Оно што је лекар видео на мом десном плућном крилу навело га је да посумња, тако да сам била позвана на даљње рендгенско снимање. Кад сам сазнала да је оно открило да нешто заиста није у реду, почела сам да плачем.

Извршена је биопсија; лекар је употребио иглу да узме делић тумора из мојих плућа. Показало се да је раст канцерозан. У ствари, постојала су три тумора, укључујући један велики близу артерија мог срца. Након разговора с лекаром, одлучили смо да узмем два пробна хемиотерапијска лека како би се тумори повукли пре операције. Пропратна дејства била би као и обично — потпуни губитак косе, мучнина, повраћање, и лоша крвна слика.

У почетку сам била депресивна, али онда сам почела да се доста молим Јехови, и то ме је ојачало. Додела сведочанстава је била за мање од шест месеци. Моји учитељи су били пуни разумевања и љубазни; они су само тражили да донесем уверење од лекара и покушам да држим корак са школским задацима.

Школа није била лака

Осим изазова који сам имала да радим школске задатке кад сам била тако болесна, моја коса је почела да опада. Кад сам купила перику, школски другови су рекли да моја коса изгледа дивно — нису ни знали да је то била перика. Међутим, један дечак је знао. Сваки пут кад бих ушла у учионицу, он би на табли исписао реч „перика“ и он и његови другови би се смејали и збијали шалу. Сво то њихово задиркивање чинило ме је депресивном.

Онда је једног дана у препуном ходнику неко иза мене стргао перику с моје главе. Брзо сам се окренула и покупила је. Али, десетине клинаца видело је моју ћелаву главу, и била сам тако повређена. Отишла сам до степеница и плакала. Следећег дана сам с лица неких ученика могла видети да им је жао због онога што се догодило. Другови из разреда су ми рекли да је једна девојчица платила једном дечаку да ми скине перику.

Став о крви није лак

Уз хемиотерапију, моја крвна слика се доста погоршала. Да би ствари биле још горе, нос ми је крварио, понекад два или три пута дневно. Нисам била крштена, али сам заузела чврст став и рекла да као Јеховин сведок нећу примити крв (Дела апостолска 15:28, 29). Моја најстарија сестра је наговарала једну од мојих малих сестричина да ми каже да она не жели да ја умрем. Отац је био узнемирен, захтевајући да узмем крв, а мама ми је стално говорила да ће ми Бог опростити ако примим трансфузију.

У исто време, лекари су ме упозорили да бих с тако лошом крвном сликом могла да имам срчани удар или кап. Пошто сам била одлучна да останем чврста, дали су ми да потпишем један формулар којим се ослобађају одговорности, ако ја умрем. Ускоро сам се довољно опоравила да се вратим кући и поново пођем у школу. Међутим, због лоше крвне слике, лекари су одлучили да је сада боље да пођем на радиотерапију него да узимам хемиотерапију. Имала сам те третмане сваког дана после школе од краја априла до почетка јуна 1987.

Подела диплома, затим крштење

Подела диплома је био посебан догађај. Моја сестра ми је помогла да купим хаљину, а ја сам купила нову перику. Мама и две сестре такође су биле тамо, и након тога смо заједно изашли на један незаборавни оброк.

У то време, нисам била ни на хемиотерапији ни на зрачењу. Али неколико седмица касније, позвао ме је лекар и рекао да дођем у болницу на још један третман хемиотерапије. Нисам желела да идем зато што бих за седмицу дана посетила обласни конгрес Јеховиних  сведока на Јенки стадиону у Њујорк Ситију. Међутим, мама је рекла да пођем и завршим те третмане пре тога. То сам и урадила.

Била сам веома узбуђена за време конгреса зато што је у суботу, 25. јула 1987, требало да се крстим. Имали смо полицијску пратњу до Орчард Бича (Orchard Beach), места за крштење. Након крштења вратила сам се на стадион на остатак програма за тај дан. Те вечери сам се осећала врло уморно, али у недељу ујутро била сам спремна и присуствовала сам последњем дану тог конгреса.

Поновно суочавање с питањем о крви

Следећег послеподнева била сам хоспитализована с температуром од 39°C, инфекцијом бубрега и изузетно лошом крвном сликом. Лекар је претио да ће, ако не потпишем пристанак на трансфузију, добити судски налог и насилно ми дати крв. Била сам веома уплашена. Моја породица је вршила притисак на мене; моја сестра је чак понудила да ми да нешто своје крви, али ја сам јој рекла не.

Много сам се молила Јехови да ми помогне да останем чврста. На срећу, моја крвна слика је почела да се поправља, и притисак да примим крв је престао. Иако је требало да наставим с хемиотерапијом, више нисам имала одговарајућих вена. Тако је хирург направио један мали отвор испод моје кључне кости да би се убацила једна направа кроз коју је могао да се даје лек.

Кад смо разговарали о уклањању тумора у мојим плућима, хирург је рекао да неће користити крв осим у хитном случају. Мама ми је говорила да дам пристанак, и ја сам то урадила. Али након тога осећала сам се лоше зато што је то, у стварности, био пристанак да примим крв. Одмах сам почела да тражим неког хирурга који би гарантовао да неће користити крв. Потрага је изгледала безнадно, али коначно сам пронашла једног, и операција је била заказана за јануар 1988.

Лекар ми није давао никакву гаранцију да ћу преживети. У ствари, ноћ пре операције, он је дошао у моју собу и рекао: „Ја ћу покушати да извршим тај захват.“ Била сам престрашена; имала сам само 19 година и нисам желела да умрем. Међутим, три тумора су била успешно уклоњена, као и две трећине мог плућног крила. За дивно чудо, у болници сам била само недељу дана. Након што сам се код куће опорављала око два и по месеца, поново сам почела с хемиотерапијом, уз уобичајена пропратна дејства.

Негде у то време, мој отац се такође разболео од рака, и једне ноћи неколико месеци касније мама га је нашла мртвог у спаваћој соби. Након његове смрти, пошла сам у једну трговачку школу где сам учила за секретарицу. Добро ми је ишло у физичком, школском и духовном погледу, па сам чак учествовала као помоћни пионир (привремени пуновремени слуга).

Још један назадак

Априла 1990, била сам на свадбеној прослави мог најстаријег брата у Аугусти,  Џорџија. Док сам била тамо, брат је рекао: „Твоја нога је заиста увећана.

„Шта мислиш, шта је то?“ питала сам.

„Не знам“, одговорио је.

„Вероватно је тумор“, рекла сам.

Кад сам се вратила у Њујорк Сити, отишла сам лекару. Биопсија која је извршена под локалном анестезијом открила је још један Вилмсов тумор у мом левом листу. Тестови су открили да кост није била захваћена, али је тумор био превелики да се извади. Зато је уследила уобичајена хемиотерапија.

Након неког времена нисам могла да престанем да повраћам; имала сам зачепљење црева. То је било сређено хитном операцијом. Међутим, дошло је до везивања црева, и била је потребна још једна операција. Ниво мог хемоглобина је пао на близу четири, и лекар је говорио: „Мораш примити крв. Умрећеш. Вероватно нећеш преживети ову ноћ.“ Имала сам ноћне море о гробљу и умирању.

До октобра сам се била довољно опоравила да би тумор био уклоњен. Извадили су и око 70 посто мог листа. Било је питање да ли ћу опет моћи да ходам. Али, требало је да ходам како бих путовала по Њујорку, тако да сам уз терапију и одлучност почела да ходам — најпре помоћу дубака, затим помоћу штака, па штапа, и на крају протезе за ногу, која је оставила моје руке слободним за коришћење Библије у служби од врата до врата. Током хемиотерапије, смршала сам на 27 килограма; висока сам 155 центиметара и иначе тешка око 54 килограма. Док сам добијала на тежини и док је моја нога расла, лекари су наставили да повећавају протезу. Коначно, кад сам достигла нормалну тежину, направили су ми нову.

Живот још увек није лак

До лета 1992, изгледала сам као у нормалном стању и жељно сам очекивала да можда чак кренем у помоћну пионирску службу. У новембру сам добила писмо које ме је веома усрећило. У њему је било речено да би моје животно искуство могло да буде охрабрење за друге, и била сам позвана да га испричам за објављивање у Пробудите се!. Следеће недеље моје усхићење се претворило у очај.

Рутински рендгенски снимак грудног коша открио је туморе у мом добром плућном крилу. Плакала сам и затим још плакала. Суочила сам се с губитком бубрега, дела јетре, већине мог левог плућног крила, дела ноге, али нико не може преживети губитак оба плућна крила. Поново су моја породица и пријатељи били уз мене, и постала сам одлучна да се још једном борим с болешћу.

Започело се с хемиотерапијом да би се смањили тумори. Лекар је мислио да би могли да се уклоне а да се плућно крило спаси. Марта 1993, ушла сам у операциону салу. Касније сам сазнала да су само завирили и једноставно ме зашили. Нису могли да уклоне туморе а да не изваде плућно крило. Од тада сам била на јакој хемиотерапији у настојању да се тумори униште.

Да ли видите зашто умирање напада моје мисли? Да ли бих се тако дубоко питала зашто умиремо и каква нада постоји за будућност да је мој живот био лаган? Нисам сигурна. Међутим, сигурна сам да оно што је заиста важно није то да ли ћемо сада живети или умрети, већ да ли ћемо добити благослов Јехове Бога, Онога ко нам може дати вечни живот. Размишљање о нади у живот у његовом новом свету, бацање мојих бремена на њега и одржавање блискости с пријатељима који деле моју наду помаже ми да издржим (Псалам 55:23; Откривење 21:3, 4).

Срећна сам што су други млади здрави. Надам се да ће оно што сам испричала многе од њих навести да своје здравље користе, не на залудне циљеве, већ мудро у Јеховиној служби. Како ће бити величанствено заувек се радовати добром здрављу у Божјем новом свету! У њему неће бити потребни лекари, болнице, игле, цевчице — не, ништа што би нас подсећало на овај болесни и умирући стари свет. (Испричала Кети Роберсон.)

[Слика на 13. страни]

Кад сам била на додели сведочанстава за девети разред

[Слика на 15. страни]

Помагање у служби за прехрану на једном покрајинском састанку у Њујорку