Родитељи — чиме се игра ваше дете?

„РАД без одмора отупљује човека.“ Тако каже једна стара изрека. Игра је увек била важан део живота деце. Помоћу активности укључених у игру деца шире свој разум и своје мишиће и стичу важне вештине. Међутим, игра данашње деце постала је велики бизнис. Земљом играчака не владају деца или родитељи, већ произвођачи, трговци на мало, рекламери и спретни истраживачи тржишта. Опремљени новом технологијом за прављење играчака и уз подршку моћних медија, они мењају концепте и идеје у свету игре — с озбиљним импликацијама како за родитеље тако и за децу.

Нема сумње да се многи у индустрији играчака истински интересују за добро деце. Ипак, веома често на прво место долази профит. Питање постаје, не то која ће играчка учити децу или стимулисати њихову машту, већ једноставно која ће се играчка продавати. А оно што се продаје нису увек једноставне платнене, дрвене и пластичне играчке из недавне прошлости већ високо технолошке, реалистичне играчке које остављају мало или нимало места за дечју машту.

На пример, једна компанија продаје комплет аутомобила играчака који су опремљени малим фигурама које се распадају на ударац. Кад се аутомобили сударе, фигуре одбаце своје руке, ноге — и главе — кроз прозор свог малог возила. Једна друга реалистична играчка покушава да симулира трудноћу. Кеса слична ранцу обликована тако да се омота око стомака мале девојчице симулира мали ударац и куцање срца фетуса у развоју.

Неки верују да такве играчке имају едукативну вредност. Дона Гибс (Donna Gibbs), директорка за односе с медијима за једну компанију, назива симулатор трудноће „забавним начином да [девојчице] осете оно што мама доживљава“. Међутим, не деле сви њено одушевљење. Др Т. Бери Бразелтон (Berry Brazelton), професор педијатрије на Медицинској школи Харвардског универзитета, назива ту играчку „нападом на могућност родитеља да детету пренесе нешто драгоцено“. Др Дејвид Елкајнд (David Elkind), професор за развој деце, тврди да „те играчке иду предалеко“. Он каже да је лутка која симулира фетус „далеко иза онога што [деца] могу разумети или ценити“. Што се тиче играчака које реалистично симулирају крвопролиће аутомобилске несреће, он додаје да пошто је телевизија већ препуна насиља, „зашто то појачавати таквим играчкама?“ (The Globe and Mail, 8. фебруар 1992).

Полемике окружују и друге популарне игре, као што су ратне видео игре и далекометни водени пиштољи. Узимајући то у обзир, према председнику Произвођача играчака Америке, „према процени, на тржишту у сваком тренутку може да се нађе 150 000 играчака“, родитељи се налазе пред огромним изазовом у одлучивању које ће играчке купити. Шта треба да води родитеље у том погледу? Да ли постоји неки оправдани разлог за забринутост с обзиром на неке данашње играчке? Следећи чланци ће осмотрити та и друга повезана питања.