Трансфузија крви — дуга историја неслагања

„Кад би црвена крвна зрнца данас била нов лек, било би веома тешко да се добије дозвола за његово коришћење“ (Др Џефри Макалок).

У ЗИМУ 1667, манијак по имену Антоан Муро доведен је код Жан-Баптиста Дениса, угледног лекара француског краља Луја XIV. Денис је имао „идеални“ лек за Муроову манију — трансфузију телеће крви, за коју је веровао да ће деловати умирујуће на његовог пацијента. Али Муро није прошао добро. Истина, његово стање се побољшало после друге трансфузије. Али тог Француза је ускоро поново спопало лудило, тако да је недуго након тога умро.

Иако је касније утврђено да је Муро у ствари умро од тровања арсеном, Денисови експерименти са животињском крвљу изазвали су жестоке расправе у Француској. На крају је 1670. та процедура била забрањена. С временом, трансфузије је забранио енглески парламент па чак и сам папа. Наредних 150 година трансфузије крви су пале у заборав.

Прве опасности

У 19. веку, трансфузија крви се вратила на сцену. Ову обнову је предводио енглески акушер по имену Џејмс Бландел. Својим побољшаним техникама и усавршеним инструментима — и инсистирањем на употреби искључиво људске крви — Бландел је трансфузију крви поново довео у жижу интересовања.

Међутим, пољски доктор Ф. Гезелијус је 1873. успорио повратак трансфузије својим застрашујућим открићем: више од половине пацијената који су примили трансфузију на крају је умрло. Кад су то чули, угледни лекари су почели да критикују овај поступак. Популарност трансфузије је поново опала.

Онда је француски лекар Жорж Ијем, 1878. године довршио своје радове на сланом раствору, за који је тврдио да би могао послужити као замена за крв. За разлику од крви, слани раствор није имао нежељене ефекте, није се згрушавао и лако се транспортовао. Разумљиво је што се Ијемов слани раствор почео навелико користити. Међутим, необично је што су мишљења ускоро почела поново да говоре у прилог крви. Зашто?

Године 1900, аустријски патолог Карл Ландштајнер открио је да постоје крвне групе  и установио да једна крвна група не одговара увек другој крвној групи. Никакво чудо што је тако пуно трансфузија у прошлости имало трагичан крај! Сада је то могло да се промени, и то једноставно тако што би се засигурало да крвна група даваоца одговара крвној групи примаоца. Уз ово сазнање, лекари су обновили своје поуздање у трансфузију — у право време, пред Први светски рат.

Трансфузија крви и рат

Током Првог светског рата, крв се обилато давала рањеним војницима. Наравно, крв се брзо згрушава, и било је практично немогуће транспортовати је на бојно поље. Међутим, почетком 20. века, др Ричард Луисон из Болнице Маунт Синај у Њујорку, извршио је успешне експерименте с једним средством против згрушавања названим натријум-цитрат. Овај узбудљиви успех неки доктори су називали чудом. „Било је малтене као да је сунце стало“, написао је др Бертрам М. Бернхајм, угледни лекар из тог времена.

Током Другог светског рата, крв је постала још траженија. Јавност је била бомбардована постерима са слоганима као што су „Дајте крв сада“, „Ваша крв га може спасти“ и „Он је дао своју крв. А ви?“ Овај апел на давање крви наишао је на велики одзив. Током Другог светског рата, у Сједињеним Државама је донирано око 13 000 000 јединица крви. Процењује се да је у Лондону било сакупљено и дистрибуисано више од 260 000 литара крви. Наравно, трансфузија крви је са собом носила доста здравствених проблема, као што је ускоро постало очигледно.

 Болести које се преносе крвљу

После Другог светског рата, огроман напредак на пољу медицине омогућио је да се обаве неке операције које су раније биле незамисливе. Тако је настала једна нова глобална индустрија која доноси милијарде долара, с циљем да се обезбеди крв за трансфузије, које су лекари почели сматрати стандардном процедуром при оперисању.

Међутим, ускоро је у први план избила забринутост због болести повезаних с трансфузијом. Током Корејског рата, на пример, скоро 22 посто оних који су примили трансфузију плазме оболели су од хепатитиса — скоро три пута више у односу на Други светски рат. До 1970-их, Амерички центри за контролу болести проценили су да сваке године од хепатитиса повезаног с трансфузијом умире 3 500 особа. Други су проценили да су те бројке десет пута веће.

Захваљујући бољој провери и брижљивијем избору давалаца, број случајева инфекције вирусом хепатитиса-Б је опао. Али онда је многе пацијенте почео да коси један нови и понекад смртоносни облик вируса — вирус хепатитиса Ц. Процењује се да је овим вирусом заражено четири милиона Американаца, од којих неколико стотина хиљада путем трансфузије крви. Истина, ригорозно тестирање крви је на крају смањило учесталост хепатитиса Ц. Па ипак, неки се плаше да ће се појавити нове опасности које ће се разумети тек када буде прекасно.

Још један скандал: крв заражена ХИВ-ом

Током 1980-их, открило се да крв може бити заражена ХИВ-ом, вирусом који доводи до сиде. Управници банака крви у почетку су се згражавали и на саму помисао да би њихове резерве крви могле бити заражене. Многи од њих су претњу ХИВ-а у почетку дочекали са скептицизмом. Према др Брусу Евату, „било је као да је неко долутао из пустиње и рекао: ’Видео сам ванземаљца.‘ Они су слушали, али напросто нису могли да поверују у то“.

Међутим, једна земља за другом доживљавале су скандале када је било откривено да је крв заражена ХИВ-ом. У Француској је процењено да је од 6 000 до 8 000 људи инфицирано ХИВ-ом путем трансфузија које су дате у периоду од 1982. до 1985. Сматра се да су трансфузије крви одговорне за 10 посто инфекција ХИВ-ом у Африци и за 40 посто случајева сиде у Пакистану. Због квалитетнијег тестирања крви, данас су у развијеним земљама ретки случајеви да се ХИВ пренесе путем трансфузије крви. Међутим, такво преношење и даље је проблем у земљама у развоју које немају методе контролисања крви.

Стога је разумљиво зашто задњих година расте интерес за бескрвну медицину и хирургију. Али да ли је та алтернатива безбедна?

[Оквир на 6. страни]

Трансфузије крви — нису правило у медицини

Сваке године само у Сједињеним Државама, 3 000 000 пацијената добије више од 11 000 000 јединица црвених крвних зрнаца. У погледу тако великог броја, неко би могао да закључи да међу лекарима постоји строго правило кад се ради о давању крви. Па ипак, The New England Journal of Medicine запажа да постоји изненађујуће мало података „на основу којих се доносе одлуке у вези с трансфузијом“. И заиста, у пракси постоје велике варијације, не само у погледу тога шта тачно треба трансфундирати и колико, већ и у погледу тога да ли уопште треба дати трансфузију. „Трансфузија зависи од лекара, а не од пацијента“, каже медицински часопис Acta Anæsthesiologica Belgica. Кад се ово узме у обзир, није ни чудо што је једна студија објављена у часопису The New England Journal of Medicine установила да је „према процени, 66 посто трансфузија дато беспотребно“.

[Слике на 5. страни]

Током Другог светског рата крв је била јако тражена

[Извори]

Imperial War Museum, London

U.S. National Archives Photos