Гледиште Библије

Уравнотежено гледиште о популарним обичајима

„НЕМА ТОГ НАЧИНА ПОНАШАЊА КОЈИ НЕКАД И НЕГДЕ НИЈЕ БИО ОСУЂЕН, А КОЈИ ЈЕ У НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ И НА НЕКОМ ДРУГОМ МЕСТУ БИО ПРОПИСАН КАО ДУЖНОСТ.“

ОВИМ опажањем ирски историчар Вилијам Леки резимира променљиву ћуд људи. Његов коментар би се могао применити и на обичаје и традиције који прате целу људску историју. Заиста, многи обичаји на које се некада гледало као на нераздвојан део свакодневице касније су били осуђивани. То уопште не изненађује, јер као што је приметио хришћански апостол Павле, „мења се сцена овог света“ (1. Коринћанима 7:31).

Да, људско друштво стално доживљава промене. То се често огледа у великим променама у ставовима и друштвеним навикама. Хришћани не треба да буду „део света“ — то јест, они су одвојени од људског друштва које је отуђено од Бога. Па ипак, Библија признаје да су хришћани „у свету“ и не заповеда да се изолују. Дакле, од виталног је значаја поседовати уравнотежено гледиште о обичајима (Јован 17:11, 14-16; 2. Коринћанима 6:14-17; Ефешанима 4:17-19; 2. Петрова 2:20).

Шта су обичаји?

Обичаји су поступци који се односе на друштвени живот и уобичајени су за неко место или неку класу људи. Неки обичаји, као што су манири за оброком и бонтон, можда су изникли из потребе да се регулише понашање људи у групи, што би им омогућило да се једни према другима опходе на уљудан и међусобно пристојан начин. У таквим случајевима, учтивост у друштву се може упоредити са уљем које подмазује точкове међуљудских односа.

На обичаје дубоко утиче религија. Заправо, многи обичаји су потекли од старих празноверних веровања и небиблијских религиозних схватања. На пример, могуће је да је давање цвећа ожалошћенима потекло од религиозног празноверја. a Осим тога, за плаву боју — која се често повезује с бебама мушког пола — сматрало се да тера демоне. Маскара је служила  као заштита од урокљивог ока, док се кармин користио да одврати демоне од тога да уђу кроз женина уста и тако је опседну. Чак и тако безазлен обичај као што је стављање руке на уста при зевању можда потиче од мишљења да би човекова душа могла побећи кроз широм отворена уста. Међутим, та религиозна веза је с годинама избледела, те такви поступци и обичаји данас немају религиозни значај.

Шта занима хришћане

Када хришћанин стоји пред одлуком да ли да следи или да не следи известан обичај, главни предмет размишљања треба да буде какво је Божје гледиште које је изражено у Библији? У прошлости је Бог осуђивао извесне поступке који су се у неким срединама толерисали. У то су спадали жртвовање деце, злоупотреба крви и разни сексуални поступци (Левитска 17:13, 14; 18:1-30; Поновљени закони 18:10). Слично томе, јасно је да и данас неки свакидашњи обичаји нису у складу с библијским начелима. Међу њима су небиблијске традиције везане за религиозне празнике као што су Божић и Ускрс или за празноверне поступке повезане са спиритизмом.

Али шта је са обичајима који су некада били повезани са сумњивим поступцима, али се на њих данас првенствено гледа као на друштвени бонтон? Рецимо, многи популарни свадбени обичаји — укључујући и размену прстења и свадбену торту — имају паганско порекло. Да ли то значи да је хришћанима забрањено да држе такве обичаје? Да ли се од хришћана тражи да подробно испитају сваки друштвени обичај како би видели да ли је он негде или некада имао негативне конотације?

Павле показује да „где је Јеховин дух, тамо је слобода“ (2. Коринћанима 3:17; Јаков 1:25). Бог жели да користимо ту слободу, не као подстицај за себичне жудње, већ да бисмо увежбали своје моћи запажања како бисмо разликовали исправно од неисправног (Галатима 5:13; Јеврејима 5:14; 1. Петрова 2:16). Дакле, тамо где не постоји јасно кршење библијских начела, Јеховини сведоци не стварају неко стриктно правило. Уместо тога, сваки хришћанин мора одмерити дате околности и донети личну одлуку.

Тражи корист других

Да ли то значи да је увек исправно да учествујемо у извесном обичају све док он директно не крши библијска учења? Не (Галатима 5:13). Павле је показао да хришћанин не треба да тражи само сопствену корист, „него корист многих“. Он треба ’све да чини на Божју славу‘, а не да постане узрок спотицања (1. Коринћанима 10:31-33). Зато ће се особа која тражи Божје одобрење питати: ’Како други гледају на овај обичај? Да ли му људи приписују било какво значење којем се може приговорити? Да ли би моје учешће говорило да се ја слажем са обичајима или мишљењима која се не допадају Богу?‘ (1. Коринћанима 9:19, 23; 10:23, 24).

Иако су углавном безазлени, неки се обичаји могу локално практиковати на начине који се супроте библијским начелима. На пример, давање цвећа може у некој специфичној прилици попримити посебно значење које се супроти библијским учењима. За шта, онда, хришћанин треба првенствено да буде заинтересован? Иако може постојати разлог да се испита порекло неког обичаја, у неким случајевима је важније да особа осмотри шта тај обичај сада значи људима где она тренутно живи. Уколико неки обичај има небиблијске или неке друге негативне конотације током неког посебног периода у години или под извесним околностима, мудро је да га хришћани избегавају у то време.

Павле се молио да љубав хришћана и даље све више и више обилује тачним спознањем и пуном разборитошћу. Тиме што одржавају уравнотежено гледиште о популарним обичајима, хришћани се ’уверавају шта су важније ствари, да би били непорочни и да не би спотицали друге‘ (Филипљанима 1:9, 10). Истовремено, њихова ’разумност биће позната свим људима‘ (Филипљанима 4:5).

[Фуснота]

[Слике на 26. страни]

Неки старински обичаји, као што је стављање руке на уста при зевању или давање цвећа ожалошћенима, изгубили су свој првобитни значај