Степенице ка небу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! СА ФИЛИПИНА

КАЖЕ се да су десет пута дуже од великог Кинеског зида. Неки говоре да би оне, кад би се њихови делови поређали један до другог, биле дугачке 20 000 километара — то јест, до пола би опкружиле Земљу! Неки их чак називају осмим светским чудом. Па ипак, многи никада нису ни чули за овај задивљујући призор на Филипинима. Шта је то? То су пиринчане терасе Централних Кордиљера. Скривене у висинама Лузона, терасе су задивљујућ призор лепоте и довитљивости.

Зашто су направљене? Стрмоглаве планине Кордиљера су толико стрме да се иначе не би могле користити за земљорадњу. Нагиб неких обронака премашује 50 посто. Али древне земљораднике то уопште није спречавало. На висини од 1 200 метара и више, они су урезали хиљаде тераса у падине тих планина обраслих бујном вегетацијом. Понекад их је нанизано 25, 30 или више, попут степеница које допиру до неба. И свака тераса је обрадиво наводњавано поље, оивичено земљаним насипима и подупрто каменим зидовима. Већина је засађена пиринчем и прати контуру планина; неки обронци су удубљени, а неки избочени.

Наравно, агрикултурне терасе не постоје само на Филипинима. Терасастих поља има и у другим земљама, нарочито у југоисточној Азији, Јужној Америци и неким деловима Африке. Али пиринчане терасе на Филипинима су јединствене на много начина. Марио Мовиљон, из Међународног института за пиринач, рекао је за Пробудите се!: „Пиринчана поља на Филипинима су на много вишем нивоу него терасе из других земаља. Она покривају велики део планина Кордиљера.“ Велики део њих налази се у провинцији Ифугао. Човек не може а да не буде импресиониран великим бројем тераса. Оне дају вајарску лепоту природним контурама планина.

Светско чудо?

Да ли је претерано када се за њих каже да су осмо светско чудо? Па, осмотрите следеће чињенице: оне су можда  највећи пољопривредни пројекат у људској историји. У децембру 1995, Организација уједињених нација за образовање, науку и културу одлучила је да пиринчане терасе из Ифугаоа придода Списку светског наслеђа. Као резултат тога, ове терасе се сада изједначавају с другим местима од историјске и културне вредности, као што су Таџ Махал у Индији, Галапагоска острва у Еквадору, велики Кинески зид и Ангкор Ват у Камбоџи. Али за разлику од других древних грађевинских пројеката, као што су египатске пирамиде, ове терасе су очигледно грађене заједничким напорима — а не уз помоћ робова. Такође, оне нису неко напуштено место, него их и даље активно обрађују житељи Ифугаоа.

Уколико посетите ове терасе, можете лично видети њихову лепоту од које човеку застаје дах. Видећете људе који раде на терасама, које могу бити велике од свега неколико квадратних метара, па до 10 000 квадратних метара. Неки радници штапом праве рупе у тлу како би продрла вода, и певуше док раде. Други саде пиринач, пресађују саднице или жању род. Ако ово место посетите у време када ниче нови пиринач, терасе ће вам приуштити диван мозаик различитих нијанси зелене боје.

Влажне врсте пиринча не могу опстати без велике количине воде. Зато се компликовани систем за наводњавање налази на правом месту. Користе се планински потоци, а вода се усмерава ка терасама путем компликованог система канала и цеви од бамбуса. Терана силом земљине теже, стална залиха воде иде од терасе до терасе. Далеко од тога да је реч о неком мртвом споменику, терасе су заиста једно живо чудо!

 Ко их је направио?

Излишно је рећи да хиљаде ових тераса није могуће направити преко ноћи, па чак ни за неколико година. Сетите се, ова грађевина је направљена без икаквих савремених алата или машина. Зато се верује да је градња тераса започета пре најмање неколико стотина година.

Неки археолози чак верују да је рад почео још пре 2 000 година. Антрополози указују на то да су градитељи мигрирали из северне Индокине или из Индонезије, и да су се населили у Лузону, доносећи са собом своју културу гајења влажног пиринча на терасама. Када су терасе биле направљене, постепено су се додавали нови нивои.

Како доћи до њих

Хајде сад да замислимо како идемо у обилазак тих тераса. Најпре седамо у аутобус с клима-уређајем и путујемо из Маниле до града Банаве, у провинцији Ифугао. Путовање траје око девет сати. Сад нам се пружа већи избор. Могли бисмо да идемо пешке, да изнајмимо трицикл (мотоцикл с бочном приколицом) или да се малим аутобусом возимо до различитих места која нас занимају. А ако желимо и имамо снаге, могли бисмо да пођемо једном од стазица које воде до планинских подручја до којих се стиже само пешке. Оне нуде један од најспектакуларнијих погледа на терасе и пружају прави осећај величине те чудесне људске рукотворине.

Изабрали смо вожњу малим аутобусом до села Батад. Потребно нам је више од сат времена вожње по неравном планинском путу да бисмо дошли до циља удаљеног дванаест километара. Одавде идемо пешке једном стазицом. Она нас води кроз разно планинско растиње док се полако пењемо до једног гребена између две више тачке. (Постоји и краћи пут, али је јако стрм и није препоручљив за оне који нису навикли на напорно пењање.) Од овог брежуљка се полако спуштамо до Батада једном уском стазом.

Након неколико сати пешачења и уживања у свежем планинском ваздуху, најзад стижемо до циља. Овде нам терасе пружају прави ужитак за очи. Пошто се Батад налази наспрам једне удубљене падине, терасе су у облику великог амфитеатра. Оне образују занимљиве линије, један ниво изнад другог, као степенице ка небу. Како се приближавамо селу, видимо старинске куће типичне за Ифугао, раштркане по селу попут огромних травом обраслих печурака.

Људи су пријатни и како пролазимо крај њих, изражавају нам добродошлицу док раде на терасама. Можда ћете се зачудити кад видите како локални становници окретно ходају дуж ивица каменог зида терасе, користећи их као путељке од једног места до другог. Други се пењу с нивоа на ниво стабилно као дивокозе, користећи пажљиво распоређено камење као степенице. Кад их погледате изблиза, видите да су боси. И свугде су окружени тим спектакуларним призором планинских тераса — што је редак случај да се људска грађевина стапа са средином.

Да ли вам ово звучи занимљиво? Онда, ако будете посећивали Филипине, никако немојте пропустити прилику да видите степенице ка небу, живо чудо које нећете тако лако заборавити.

[Оквир⁄Слике на 18. страни]

Спасти терасе

Упркос садашњој лепоти тераса, њихов даљњи опстанак је угрожен. Многи који припадају млађој генерацији становника планине беже од гајења пиринча и траже посао у другим областима. То би могло довести до недовољног броја вештих земљорадника који би одржавали терасе.

Аурора Амајао, која је пореклом из провинције Ифугао и која је повезана с Међународним институтом за пиринач, рекла је представнику Пробудите се! за још једну опасност: „Терасе увек треба да буду натопљене, али сада влада несташица воде, што је последица крчења шума.“ Исушивање ове вододелнице значило би пропадање тераса.

Понекад проблеме проузрокују и природне катастрофе. Један земљотрес је 1990. уништио велик број тераса када су се обрушиле читаве планинске падине.

Међутим, предузимају се кораци да се спречи нестанак тераса. Године 1996. била је прописана једна одредба да се образује Комисија за терасе у Ифугаоу. Који је задатак те комисије? Очување тераса, укључујући и подржавање воденог система и очување културе с тог поднебља, као и поправљање било које оштећене области.

Чињеница да је Организација уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) укључила ове терасе у Списак светског наслеђа даље обавезује филипинску владу да сачува то место. А и према Жан Туасону, заменику извршног директора Канцеларије Унеска у Манили, „Унеско такође може пружити техничку и финансијску помоћ за заштиту и очување пиринчаних тераса“.

[Мапа на 16. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Централни Кордиљери

 [Слика на целој 17. страни]