„Црна смрт“ — пошаст средњовековне Европе

Од дописника Пробудите се! из Француске

Било је то 1347. године. Куга је већ опустошила Далеки исток. Сада је закуцала и на врата источне периферије Европе.

МОНГОЛИ су опседали ђеновско погранично трговачко утврђење Кафу, која се сада зове Феодосија, на Криму. И сами десетковани том мистериозном болешћу, Монголи су одустали од напада. Али пре него што су се повукли, они су извели последњи фатални напад. Користећи огромне катапулте, преко градских зидина су бацили још увек топла тела жртава куге. Када се неколицина ђеновских бранитеља касније укрцала на своје галије како би побегли из града захваћеног болешћу, они су ову болест проширили на све луке у које су пристали.

За неколико месеци, смрт је захватила целу Европу. Брзо се проширила на северну Африку, Италију, Шпанију, Енглеску, Француску, Аустрију, Мађарску, Швајцарску, Немачку, Скандинавију и балтичке земље. За мање од две године, више од четвртине становника Европе, око 25 милиона душа, постало је жртва онога што је названо „најокрутнија демографска катастрофа за коју човечанство зна“ — „црна смрт“. a

Припремање сцене за катастрофу

Трагедија „црне смрти“ укључивала је више од саме болести. Доста фактора је допринело да ова катастрофа буде још гора, а један од њих је религиозни жар. Један пример је доктрина о чистилишту. „До краја 13. века, посвуда се веровало у чистилиште“, каже француски историчар Жак ле Гоф. Почетком 14. века, Данте је написао утицајно дело Божанствена комедија, у коме је сликовито описао пакао и чистилиште. Тако је настала религиозна клима у којој су људи били склони да се с кугом суоче уз изненађујућу апатију и резигнацију, гледајући на њу као на казну од самог Бога. Као што ћемо видети, такав песимистичан ментални став у ствари је допринео ширењу болести. „Ништа није могло обезбедити перспективнији материјал којим би се куга могла хранити“, примећује књига The Black Death, од Филипа Циглера.

У Европи је постојао и проблем око учесталих слабих жетви. Због тога су становници овог континента, којих је брзо бивало све више, били неухрањени — неотпорни на болести.

 Куга се шири

Према приватном лекару папе Клемента IV, Ги де Шолијаку, Европу су напала два типа куге: плућна и бубонска. Он их је овако сликовито описао: „Прва је трајала два месеца епидемије, уз сталну грозницу и пљување крви, и од ње се умирало за три дана. Друга је трајала до краја епидемије, такође са сталном грозницом али са апостумама [апсцесима] и чиревима на кожи, посебно испод пазуха и на препонама. Од ње се умирало за пет дана.“ Лекари су били немоћни да зауставе ширење куге.

Многи су у паници побегли — оставивши за собом на хиљаде заражених људи. У ствари, међу првима који су побегли били су богати племићи и занатлије. Иако су побегли и неки свештеници, многи из религиозних редова сакрили су се у своје манастире, надајући се да ће тако избећи да буду заражени.

Усред све те панике, папа је 1350. годину прогласио за Свету годину. Ходочасници који би дошли у Рим добили би прилику да оду директно у рај без потребе да пролазе кроз чистилиште! Том позиву се одазвало на стотине хиљада ходочасника — ширећи кугу на свом путу.

Узалудни напори

Напори да се обузда „црна смрт“ били су узалудни јер нико у ствари није знао како се она преноси. Већина људи је схватила да је опасан контакт с болесником — или чак с његовом одећом. Неки су се плашили да их оболели чак и погледа! Међутим, становници Фиренце у Италији пребацили су кривицу за кугу на мачке и псе. Зато су убијали ове животиње, не схватајући да тиме само помажу створењу које је заиста било укључено у ширење заразе — пацову.

Док се број смртних случајева страшно брзо повећавао, неки су се за помоћ обратили Богу. Мушкарци и жене су давали цркви све што су имали, надајући се да ће их Бог заштитити од болести — или да ће их бар наградити животом на небу ако умру. Тако је црква згрнула огромно богатство. Амајлије, ликови Христа и филактерије такође су били популарни противотрови. Други су лек потражили у празноверју, магији и надрилекарству. Говорило се да парфеми, сирће и специјални напици штите од ове болести. Још један омиљени лек било је пуштање крви. Напредни медицински факултет Париског универзитета кугу је приписао чак поравнавању планета! Међутим, измишљена објашњења и тобожњи „лекови“ нису нимало помогли да се сузбије ова смртоносна пошаст.

Трајне последице

После пет година, изгледало је да је „црна смрт“ завршила свој поход. Али до краја тог века, поновила се још најмање четири пута. Зато се накнадне последице „црне смрти“ упоређују с последицама Првог светског рата. „Практично не постоји неслагање међу савременим историчарима да је долазак ендемске куге имао дубоке последице како по привреду тако и по друштво после 1348“, примећује књига The Black Death in England, објављена 1996. Куга је збрисала велики део становништва, и прошли су векови док се нека подручја нису опоравила. Уз смањену радну снагу, логично је да је цена рада скочила. Некада богати земљопоседници су осиромашили, а феудални систем — обележје Средњег века — доживео је крах.

Стога је куга покренула политичке, религиозне и социјалне промене. Пре куге,  у образованим круговима у Енглеској углавном се говорио француски језик. Међутим, смрћу бројних француских професора, у Британији је енглески језик добио примат над француским. Дошло је до промена и на религиозном пољу. Као што примећује француска историчарка Жаклин Бросоле, због тога што није било довољно кандидата за свештенике, „Црква је често ангажовала неуке, равнодушне појединце“. Она тврди да је „декаденција [црквених] образовних центара и вере била један од разлога за Реформацију“.

„Црна смрт“ је свакако оставила свој печат на уметности, јер је смрт постала уобичајена уметничка тема. Познати жанр мртвачки плес, у коме се обично приказују костури и лешеви, постао је популарна алегорија за моћ смрти. Несигурни у погледу будућности, многи од оних који су преживели кугу одбацили су све моралне границе. Зато је морал доживео шокантан пад. Што се тиче цркве, пошто није била у стању да заустави „црну смрт“, „средњовековни човек је сматрао да га је његова Црква изневерила“ (The Black Death). Неки историчари такође кажу да су социјалне  промене које су уследиле после „црне смрти“ пробудиле индивидуализам, предузимљивост и повећану социјалну и привредну мобилност — претече капитализма.

„Црна смрт“ је такође приморала владе да уведу системе за санитарну контролу. Кад се куга повукла, Венеција је предузела мере да очисти своје улице. Француски краљ Жан II, назван Добри, на сличан начин је наредио да се улице очисте, чиме се желела спречити претња епидемије. Краљ је предузео овај корак када је чуо да је један древни грчки лекар спасао Атину од једне пошасти тако што је рекао да се улице очисте и оперу. Многе средњовековне улице, које су у ствари биле отворена канализација, на крају су биле очишћене.

Нешто што припада прошлости?

Међутим, тек 1894. године француски бактериолог Александар Јерсин изоловао је бацил који изазива „црну смрт“. Он је по њему назван Yersinia pestis. Четири године касније један други Француз, Пол-Луј Симон, открио је коју улогу у преношењу ове болести игра мува (коју носе глодари). Ускоро је била произведена вакцина која је имала ограничен успех.

Да ли је куга нешто што припада прошлости? Тешко. У зиму 1910, у Манџурији је око 50 000 људи умрло од куге. Светска здравствена организација сваке године региструје на хиљаде нових случајева — а тај број и даље расте. Откривене су и нове врсте ове болести — врсте отпорне на лекове. Да, уколико се не примењују основне хигијенске мере, куга и даље прети човечанству. Књига Pourquoi la peste? Le rat, la puce et le bubon (Откуд куга? Пацов, мува и бубон), коју су објавили Жаклин Бросоле и Анри Моларе, закључује: „Далеко од тога да је болест старе Европе из Средњег века... нажалост, куга је можда болест будућности.“

[Фуснота]

[Истакнути текст на 23. страни]

Мушкарци и жене су давали цркви све што су имали, надајући се да ће их Бог заштитити од болести

[Оквир⁄Слика на 24. страни]

Секта флагеланата

Гледајући на кугу као на казну од Бога, неки су настојали да ублаже Божји гнев тако што су сами себе бичевали. Братство флагеланата, покрет за који се каже да је бројао и до 800 000 присталица, достигло је врхунац своје популарности за време „црне смрти“. Правила секте су забрањивала разговор са женама, купање и пресвлачење. Јавно бичевање се упражњавало два пута дневно.

„Бичевање је било један од ретких одушака који су стајали на располагању престрашеном становништву“, запажа књига Medieval Heresy. Флагеланти су се истицали и по томе што су осуђивали црквену хијерархију и подривали уносну праксу цркве да даје опрост греха. Зато није никакво чудо што је папа 1349. године осудио ову секту. Међутим, овај покрет је на крају ишчезао сам од себе кад је „црна смрт“ прошла.

[Слика]

Флагеланти су настојали да умире Бога

[Извор]

© Bibliothéque Royale de Belgique, Брисел

[Слика на 25. страни]

Куга у Марсељу, у Француској

[Извор]

© Cliché Bibliothéque Nationale de France, Париз

[Слика на 25. страни]

Александар Јерсин је изоловао бацил који изазива кугу

[Извор]

Culver Pictures