Позитивно гледиште упркос немоћи

ИСПРИЧАО КОНСТАНТИН МОРОЗОВ

Кад сам се родио 20. јула 1936, у мом телу нису биле развијене кости, осим лобање и кичме. Цео мој костур се састојао од слабе хрскавице, не чвршће од хрскавице уха код одрасле особе. Био сам тежак мање од пола килограма. Једини видљиви знаци живота били су слаби откуцаји срца, слабашно дисање и неколико покрета.

БИО сам седми од деветоро деце у породици која је живела у селу Сара, у области Уљановск, у срцу Русије. Када сам имао три недеље, родитељи су ме одвели у цркву да ме крсте. Свештеник ме је журно попрскао водом и рекао родитељима да ме што пре однесу кући, пошто им је казао да ћу умрети за неколико сати.

У јануару 1937, родитељи су ме одвели у град Казан, главни град руске републике Татарстан, да би ме одвели код неких специјалиста. До тада, већ сам знао да кажем „мама“, „тата“ и „бабушка“ (бака), и знао сам имена своје браће. Након што су ме лекари прегледали, рекли су родитељима да ћу живети најдуже годину дана. Они су предложили да будем усмрћен и сачуван у стакленој посуди као експонат који би се користио као визуелно помагало студентима медицине. Колико сам само захвалан што су моји драги родитељи одлучно одбили да то ураде!

Детињство пуно патње

Откад знам за себе, моје тело је непрестано под тортуром бола. Ипак, чак и као дете гледао сам да сачувам позитиван ментални став и настојао сам да се често смејем и радујем животу. Такву нарав сам сачувао и до дан-данас. Мој скелет је с временом ојачао и био сам у стању да седим и по мало пузим. Нисам растао попут нормалне деце и веома сам деформисан. Али био сам способан ученик и до своје пете године научио сам да читам и пишем.

У мају 1941, мајка ме је по други пут одвела у цркву. Тамо је било пуно људи и сви су клечали и молили се. Једна жена која је тамо служила приближила се мојој мајци да је пита зашто није клекла. Када ме је мајка њој показала, она је отишла да разговара са свештеником. По повратку, ова слушкиња нас је отпратила до излаза и предложила мајци да ме остави напољу и да уђе сама. Слушкиња је тврдила да ме је „нечастиви“ дао родитељима због њихових грехова. Мајка се вратила кући уплакана. Дуго сам о томе размишљао. Питао сам се, ’ко је тај „нечастиви“‘?

 Године 1948, када сам имао 12 година, мајка ме је одвела у село Меренки, у Чувашкој републици, у место удаљено око 80 километара од наше куће. Тамо је било лековитих извора и мајка се надала да би вода могла да ме излечи. Да бих био излечен, свештеник је поставио услов да не једем три дана. Такође је требало да се причестим у цркви. Иако нисам имао пуно поверења у цркву, сложио сам се с тим условима. За мене је путовање било дуго и заморно, али сам издржао; покушавао сам да се усредсредим на лепоту пејзажа.

Црква је била пуна људи. Док ме је мајка носила кроз гомилу, једна старица ми је дала бомбону. Узео сам је и ставио у џеп. Када је дошао ред на мене да се причестим, старица је узвикнула: „Оче, не дајте му да се причести! Управо је појео бомбону!“ Ја сам објаснио да је бомбона у мом џепу, али свештеник је узвикнуо: „Ти, безобразна наказо! Мораш ли поред свега још и да лажеш? Избаците га из цркве!“ Међутим, наредног дана један други свештеник је извршио обред причеста и опрао ме „чудотворном“ водом. Међутим, чуда није било. Моје слабости су и даље остале.

Интелектуална постигнућа

Иако сам физички био тешко хендикепиран, током својих тинејџерских година поставио сам себи многе научне и интелектуалне циљеве. Године 1956, придружио сам се Комсомолу (Савезу младих комуниста), и с временом сам поучавао младе људе историји Комсомола. У дому за инвалиде био сам члан Комисије дома и културне секције, и служио сам такође као уредник и спикер на радију.

Осим тога, био сам библиотекар покретне библиотеке с књигама за слепе у виду аудио-снимака, и био сам изабран за члана Судске комисије за борбу против злоупотребе алкохола. Такође сам учествовао у клубу уметника наиваца, певао сам и свирао на неколико инструмената.

У дому за инвалиде

Године 1957, када сам напунио 21 годину, моје физичке слабости су ме присилиле да живим у дому за инвалиде. Па ипак, нисам се предао. У октобру 1963, отишао сам у Московски институт за протетику. Да би ми ноге биле исправљене, тамо сам имао 18 операција.

Најпре су ми исправили ноге. Затим, након осам дана, извршена је операција. Након тога, ставили су ми на ноге калуп који би их чврсто држао до следеће операције. Медицинска сестра је плакала када је видела колико сам се пуно мучио.

Током следећа четири месеца, научио сам да ходам са штакама. Помоћу њих могао сам да се исправим до висине од 110 центиметара. Имао сам мало више од 25 килограма. Када сам савладао ходање са штакама, године 1964. вратио сам се у дом за инвалиде. Нажалост, моје слабе ножне кости нису могле да издрже тежину тела и ускоро сам поново био присиљен да се крећем пузећи или у инвалидским колицима. Инвалидска колица су све до данашњег дана моје главно средство за кретање.

Никада више нисам отишао у цркву. Тврдња да сам рођен од „нечастивог“ и даље ме је болела. Оца и мајку сам веома волео, и једноставно нисам могао да прихватим да су они и Бог криви за моју ситуацију. Трудио сам се да позитивно гледам на ствари. Желео сам да другима чиним добро, а највише да бих себи доказао да сам чак и ја у стању да учиним тако нешто.

Живим независан живот

Године 1970, оженио сам се Лидијом, која је још од детињства била делимично парализована. Стекли смо једну кућицу у којој смо живели 15 година. У то време обоје смо зарађивали за живот. Ја сам научио да поправљам сатове и друге мале, прецизне уређаје.

Једно време имао сам и дресираног пса који је обављао драгоцене услуге.  У ствари, дресер и ја смо осмислили један специјално конструисан хам. Имао сам два пса — један се звао Вулкан а други Палма. Палма је била добра пријатељица током многих година. Она је узимала храну за мене у продавници. Једино није волела да стоји у реду када је требало да платимо. Носила је мој новчаник у устима и имала је једну кукицу на огрлици где сам качио своју врећу за куповину.

Године 1973, моја мајка се веома разболела. Пошто сам увек био код куће, моја жена и ја донели смо одлуку да је доведемо да живи код нас. До тада су мој отац и петорица моје браће умрли, а друга три брата су живела у другим деловима Русије. Док је мајка живела с нама, покушавао сам за њу да учиним све што сам могао. На крају је умрла у 85. години.

Године 1978, одлучио сам да направим једно возило за себе. Након што сам радио на неколико експерименталних возила, направио сам једно одговарајуће. Локални Државни инспекторат за аутомобиле, дозволио ми је да полажем за вожњу и да региструјем своје возило. Назвао сам га Оса. Моја жена и ја, направили смо за њега једну малу камп приколицу до 300 килограма носивости. Нас двоје смо могли да путујемо с њом и поред тога још и да носимо ствари са собом. Ово моторно возило нам је служило све до 1985.

Отприлике у то време сам ослепео на лево око, а и на десно сам све слабије видео. Затим су код Лидије настали проблеми са срцем. У мају 1985, због наших ограничења, били смо присиљени да одемо у дом за инвалиде у Димитровграду.

Зашто је сада мој живот толико срећан

У лето 1990, Јеховини сведоци су посетили наш дом за инвалиде. Приметио сам да је веома интересантно оно што су научавали. Показали су ми одломак из Јовановог јеванђеља о човеку који се родио слеп. С обзиром на њега, Исус је рекао: „Нити је овај човек сагрешио нити његови родитељи“ (Јован 9:1-3). Објаснили су ми да смо сви наследили грех и болест од нашег претка — Адама (Римљанима 5:12).

Међутим, највећи утисак на мене оставила је чињеница да ће Бог на крају излечити свакога ко буде живео под краљевском владавином његовог Сина, Исуса Христа, тада када рај буде обновљен на целој Земљи (Псалам 37:11, 29; Лука 23:43; Откривење 21:3, 4). Сузе радоснице су ми потекле низ лице и шапнуо сам: „Нашао сам истину, истину, истину!“ Проучавао сам Библију с Јеховиним сведоцима отприлике годину дана и 1991, крстио сам се у знак предања Јехови Богу.

Иако сам имао снажну жељу да служим Јехови и да проповедам о његовим дивним намерама, суочио сам се с бројним препрекама. Пре нисам имао великих потреба  да се крећем, али сада је требало да изађем и поделим своју веру с другима. Моје прво подручје за проповедање био је наш дом за инвалиде, где је живело преко 300 људи. Да бих могао да ступим у контакт са што је могуће више људи, затражио сам да будем додељен да радим у соби за одржавање куће.

Био сам свакога јутра на свом радном месту и бринуо се о додељеним задацима. У послу сам стекао много нових пријатеља с којима сам имао занимљиве разговоре на основу библијских тема. Неколико њих је прихватило књиге и часописе који су им помогли да разумеју Библију. Посетиоци су навикли да им читам из Библије и из публикација које се темеље на њој. За време ручка, често буде тако пуно људи у соби где моја жена и ја живимо, да понекад више нико не може да уђе.

Много ми помажу у делу проповедања моја хришћанска браћа и сестре из скупштине Јеховиних сведока. Доносе ми библијску литературу и проводе време с мојом женом и са мном. Такође ми помажу да дођем у Дворану Краљевства на скупштинске састанке. Један Сведок је купио мотоцикл с приколицом само да би могао да ме вози. Остали, који имају аутомобиле, радо ме повезу са собом током хладних зимских месеци.

Захваљујући тако љубазној бризи, био сам у стању да присуствујем на више од десет конгреса, или образовних семинара Јеховиних сведока. Мој први конгрес је био велики међународни конгрес у Москви у јулу 1993, где је био највећи број присутних од 23 743 људи, из преко 30 земаља. Присуствовање том скупу, за мене је подразумевало путовање од отприлике 1 000 километара. Отада нисам пропустио ниједан конгрес Јеховиног народа.

Управа нашег дома за инвалиде има дубоко поштовање према мени, за шта сам веома захвалан. Моја супруга Лидија, с којом складно живим већ 30 година, такође ме подржава и помаже ми, иако не дели моја религиозна гледишта. Али највише од свих, Јехова ме подржава својом моћном руком и излива на мене своје величанствене благослове. Недавно, 1. септембра 1997, наименован сам за пионира, како се називају Јеховини сведоци који служе пуновремено.

Било је неколико ситуација у мом животу када је мало фалило да ми срце стане и када сам могао да умрем. Колико сам сада срећан што се то није догодило и што сам упознао и заволео Извор живота, Јехову Бога! Желим и даље да му служим раме уз раме са својом духовном браћом и сестрама широм света, докле год моје срце буде куцало.

[Слика на 20. страни]

Са својом супругом Лидијом

[Слика на 21. страни]

Поучавање интересента у нашем дому за инвалиде