Добро чувана тајна

„Нико неће бити роб нити ће робовати; ропство и трговина робљем биће забрањени у свим њиховим облицима“ (Универзална декларација људских права).

СЛЕДЕЋИ пут када будете заслађивали вашу кафу, помислите на Превоа, једног Хаићанина коме је обећан добар посао у једној карипској земљи. Уместо тога, продат је за осам долара.

Прево дели судбину хиљада својих поробљених земљака који су присиљени да секу шећерну трску шест до седам месеци, за мало или нимало новца. Ове заточенике чувају у скученим, прљавим условима. Након што им одузму личне ствари, дају им мачете. Да би добили храну, морају да раде. Ако покушају да побегну, могу их пребити.

Осмотримо пример Лин-Лин, девојке из југоисточне Азије. Она је имала 13 година када јој је мајка умрла. Једна агенција за запошљавање купила ју је од њеног оца за 480 америчких долара, обећавајући јој при том неки добар посао. Цена која је плаћена за њу била је означена као „авансно плаћање њених зарада“ — сигуран начин да заувек остане дужна својим новим власницима. Уместо пристојног посла, Лин-Лин је одведена у један бордел, у коме клијенти за њу плаћају власнику 4 долара на сат. Лин-Лин је практично затвореник, јер не може отићи док не исплати свој дуг власнику бордела. У ово спада и цена која је плаћена за њу, поред камата и издатака. Ако Лин-Лин одбије да удовољи жељама свог послодавца, могу је тући или мучити. Што је још горе, ако покуша да побегне, могу је убити.

Слобода за све људе?

Већина људи мисли да ропство више не постоји. Истина, после бројних конвенција, декларација и уредаба, у многим земљама је званично објављено укидање ропства. Људи посвуда енергично изражавају гађење према ропству. Државни закони забрањују ропство, а његово укидање је зајамчено међународним документима — нарочито горе цитираним 4. чланом Универзалне декларације људских права из 1948. године.

А ипак, ропство је и те како живо и здраво — иако је то за неке добро чувана тајна. Од Пном Пена до Париза, од Мумбаја до Бразилије, милиони наших ближњих — мушкарци, жене и деца — присиљени су да живе и раде као робови или у условима сличним ропским. Лондонско међународно удружење Anti-Slavery, најстарије удружење на свету које прати ситуацију што се тиче принудног рада и извештава о њој, процењује да број људи који су у ропству износи на стотине милиона. Заиста, на свету данас можда постоји више робова него што их је икада било!

Наравно, познате слике окова, бичева и јавних лицитација нису типичне за данашње ропство. Принудни рад, сервилни бракови, дужничко ропство, дечји рад и често проституција, само су неки од познатијих савремених облика ропства. Робови могу бити конкубине, јахачи камила, секачи трске, ткалци ћилима или градитељи путева. Истина, огромна већина њих није продата на јавној лицитацији, али они заиста не пролазе боље од својих претходника. У неким случајевима, њихови животи су још трагичнији.

Који људи постају робови? Како долази до тога да постану робови? Шта се ради да би им се помогло? Да ли је на видику потпуно укидање ропства?

 [Оквир⁄Слика на 4. страни]

ШТА ЈЕ САВРЕМЕНО РОПСТВО?

Ово је питање на које и Уједињене нације након вишегодишњих покушаја тешко могу да одговоре. Једна дефиниција ропства, формулисана конвенцијом о ропству из 1926. године, каже: „Ропство је положај или стање неке особе над којом се примењује делимична или потпуна власт везана за право власништва.“ Па ипак, овај израз је подложан тумачењу. Према новинарки Барбари Кросет, „ропство је епитет који се примењивао на слабо плаћене раднике у индустријама текстила и спортске одеће у другим земљама, и на експлоатисане раднике у радионицама америчких градова. Користи се да осуди секс-индустрију и затворски рад“.

Мајк Дотриџ, директор међународног удружења Anti-Slavery, верује да „будући да ропство изгледа узима нове облике — односно, пошто се термин примењује на више стања — постоји опасност да ће његово значење бити разводњено или чак умањено“. Он сматра да се „ропство препознаје кроз власништво или доминацију над нечијим животом“. То укључује присилу и ограничавање кретања — што представља чињеницу да „неко није слободан да оде, да промени послодавца“.

А. М. Розентал, пишући за The New York Times, запажа: „Робови живе ропским животом — убитачан рад, силовање, глад, тортура, тотална деградација.“ Он је додао: „Роба купиш за педесет долара, тако да [послодавцима] није важно колико дуго ће они опстати пре него што се њихова тела баце у реку.“

[Извор]

Ricardo Funari