Ко су данашњи робови?

САМО размислите о бројкама. Процењује се да између 200 и 250 милиона деце испод 15 година највећи део дана проводи на послу. Само током 1995. и 1996. године, четврт милиона деце, нека чак са седам година, било је увучено у оружане сукобе, па су тако нека постала ратни робови. Процењује се да број жена и деце који се сваке године продају као робови премашује милион.

Али безличне бројке не могу никако да обелодане очај ових особа. На пример, у једној северноафричкој земљи, књижевница Елинор Беркет срела је Фатму, једну младу жену која је успела да побегне од свог окрутног господара. Међутим, након што је разговарала с њом, Беркет је схватила да ће Фатма „увек бити роб, у свом уму“. Може ли Фатма уопште замислити бољу будућност? „Она не може да се пренесе у мислима ни иза зоре“, каже Беркетова. „Будућност је један од многих апстрактних појмова које она не поседује.“

Да, баш у овом трену, милиони наших ближњих су робови без наде. Зашто и како су сви ови људи постали робови? У какве су облике ропства пали?

Трговци робљем

Туристички проспект који циркулише Сједињеним Државама не може бити отворенији: „Секс-туре до Тајланда. Праве девојке. Прави секс. Стварно јефтино... Да ли сте знали да заправо можете купити девицу за само 200 долара?“ Оно што овај проспект не каже јесте то да су ове „девице“ највероватније киднаповане или силом продате у борделе, у којима имају 10 до 20 муштерија дневно. Ако не пружају сексуалне услуге, онда их туку. Када је избио пожар у једном борделу на острву Пукет, често посећиваном месту на јужном Тајланду, пет проститутки је изгорело. Зашто? Јер су их њихови власници везали ланцима за кревете да не би побегле.

Одакле су ове младе жене? Како се извештава, овај сектор секс-индустрије се пуни милионима девојака и  жена из свих крајева света које су киднаповане, продате и приморане на проституцију. Међународни сексуални занат узима маха захваљујући вези између сиромаштва у земљама у развоју, изобиља у богатим земљама и закона који кроз прсте гледају на међународно трговање и погодбено ропство.

Организације жена у југоисточној Азији процењују да је од средине 1970-их до раних 1990-их, широм света продато око 30 милиона жена. Цинцари главама тумарају железничким станицама, сиромашним селима и градским улицама тражећи младе жене и девојке које изгледају рањиво. Обично сирочад, необразоване, напуштене или сиромашне особе постану жртве. Обмањују их обећавајући им посао, пребацују их преко граница, а затим продају у борделе.

Од слома комунистичког блока 1991. створена је читава нова популација осиромашених девојака и жена. Дерегулација, приватизација и растућа класна неједнакост довели су до све већег криминала, сиромаштва и незапослености. Многе жене и девојке из Русије и Источне Европе сада су постале извор профита за међународну организовану проституцију. „Има мање ризика када тргујете људима него када тргујете дрогом“, рекла је Анита Градин, бивши европски комесар за правна питања.

Упропашћено детињство

У једној малој фабрици ћилима у Азији, деца од само пет година раде од 4 сата ујутро до 11 часова увече без плате. У многим случајевима деца радници као што су ова суочавају се са озбиљним опасностима по здравље: несигурне машине, много времена проведено у слабо осветљеним и лоше проветреним просторијама и изложеност опасним хемикалијама које се користе током производње. a

Зашто се за раднике тако силно траже деца? Зато што је дечји рад јефтин и зато  што су деца по природи послушна, лако се дисциплинују и превише су страшљива да би се жалила. На њихове мале и окретне прсте бескрупулозни послодавци гледају као на преимућство за такве врсте послова као што је ткање ћилима. Често таква деца добијају послове, док њихови родитељи седе код куће, незапослени.

Оно што њихов јад чини још већим јесте то што су деца која раде по кућама нарочито погодна за сексуалну и физичку злоупотребу. Многа деца се киднапују, држе у осамљеним камповима и преко ноћи везују ланцима да не би побегла. Током дана, можда граде путеве и преносе камење.

Још један начин на који се детињство упропашћује јесте сервилан брак. Међународно удружење Anti-Slavery образлаже типичан случај: „Једној 12-годишњој девојчици се каже да је њена породица уредила њен брак с једним 60-годишњим човеком. Она тобоже има право да одбије, али у пракси она нема могућност да искаже то право, нити је свесна да то може да уради.“

Робови дуга

Стотине хиљада радника су робови својим послодавцима и свом месту запослења због зајмова који су дати њима или њиховим родитељима. Већ традиционално, овакав рад под обавезом постоји углавном у пољопривредним подручјима, где радници раде као слуге за све послове или као земљорадници. У неким случајевима, дугови прелазе с једне генерације на другу, чиме је засигурано трајно ропство породице. У другим случајевима, послодавци који су позајмили новац продају дуг новом послодавцу. У екстремним случајевима, обавезани радници уопште не примају плату за посао који обављају. Или могу бити у ропству због релативно малих аконтација, које се бескрајно понављају, тако да они остају обавезани свом послодавцу.

Ритуално ропство

Бинти, из западне Африке, има 12 година и само је једна од више хиљада девојчица које служе као трокоси, што на еве језику значи „робови богова“. Она је присиљена да живи животом роба и да се искупљује за злочин који није починила — за силовање које је довело до њеног рођења! Сада су њене одговорности ограничене на кућне послове у домаћинству локалног свештеника фетиша. Касније ће  Бинтине дужности укључивати и пружање сексуалних услуга овом свештенику, који је њен власник. Затим ће Бинти до својих средњих година већ бити замењена — свештеник ће наћи другу одговарајућу девојку да му служи као трокоси.

Као Бинти, тако и на хиљаде других постају жртве ритуалног ропства, јер их њихове породице стављају на располагање да раде као дословни робови, пошто желе да се искупе за поступак који се тумачи као грех или као прекршај против светог прописа. У појединим деловима света, девојке и жене су обавезне да обављају религиозне дужности и да обезбеђују сексуалне услуге свештеницима или другима — под изговором да су такве жене удате за неко божанство. У многим случајевима, жене обављају и друге бесплатне услуге. Оне нису слободне да промене своје место пребивалишта или посао и често остају у ропству годинама.

Традиционални тип ропства

Иако многе земље тврде да су законски укинуле ропство, у неким подручјима оживљава уобичајени тип ропства. То се обично одвија у областима које су растрзане грађанским или оружаним сукобима. „У подручјима где су борбе, владавина закона се успешно суспендује“, извештава међународно удружење Anti-Slavery, „и војници или оружана милиција су у могућности да присиле људе да раде за њих бесплатно... не страхујући да ће то морати да плате; овакви поступци се пријављују углавном у подручјима која контролишу оружане групе које нису постигле међународно признање.“ Међутим, према овој истој организацији, „било је и недавних извештаја о владиним војницима који су присиљавали цивиле да раде као робови, изван сваког законског оквира. Извештено је такође да су војници и милиција уплетени у трговину робљем, јер су оне које су заробили продавали да раде за друге“.

Нажалост, проклетство ропства још увек походи човечанство у многим облицима и под многим маскама. Застаните и размислите о бројкама које су укључене — милиони људи широм света пате као робови. Затим размислите о неким данашњим робовима чије сте приче прочитали на овим страницама — можда о Лин-Лин или Бинти. Да ли желите да видите како злочин савременог ропства престаје? Да ли ће укидање ропства икада постати стварност? Пре него што се то деси, морају се одиграти радикалне промене. Молимо вас, прочитајте о њима у следећем чланку.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

РАД НА РЕШЕЊУ

Различите службене агенције, као што су Фонд Уједињених нација за децу и Међународна организација рада марљиво уводе и спроводе стратегије за елиминисање данашњег ропства. Осим тога, безброј невладиних организација, као што је међународно удружење Anti-Slavery и Human Rights Watch, улажу напоре да се код јавности подигне ниво свести о данашњем ропству и да се његове жртве ослободе. Неке од ових организација траже увођење посебних етикета које ће означавати да артикли нису произведени ропским или дечјим радом. Друге агенције апелују на правосудне системе земаља одакле крећу „секс-туре“, тако да се људи који се упуштају у сексуалне односе с децом могу судски гонити након што се врате у своју земљу. Неки активисти за људска права отишли су тако далеко да су платили трговцима робљем и господарима велике суме новца да би откупили што је могуће више робова. То је проузроковало неке контроверзе, пошто оваква пракса може да доведе до уносне продаје робова и да повећа њихову цену.

[Слика на 7. страни]

Многе младе девојке су присиљене на брак

[Извор]

UNITED NATIONS/J.P. LAFFONT

[Слика на 8. страни]

Обавезани робови чекају у реду за храну

[Извор]

Ricardo Funari

[Слика на 8. страни]

Понекад су деца присиљена на војну службу

[Извор]

UNITED NATIONS/J.P. LAFFONT