Петра — град исклесан у стенама

МНОГИ градови древног света лежали су на важним рекама чије су их обилне воде храниле и штитиле. Али постојао је један град на северозападној граници Арабијске пустиње који се истакао по томе што није имао воде. Звао се Петра.

У пустињским земљама које имају излаз на Средоземље, каравански путеви повезивали су удаљене градове као што наши данашњи аутопутеви прелазе континенте. Али као што су аутомобилима потребне бензинске пумпе, тако су камилама — упркос њиховој легендарној издржљивости — потребна заустављања ради воде. Пре две хиљаде година, Петра је на Блиском истоку била чувена као место за снабдевање водом.

Петра се налазила на раскрсници двају важних трговачких путева. Један је повезивао Црвено море с Дамаском, а други Персијски залив с Газом на Средоземљу. Каравани из Персијског залива натоварени драгоценим товарима зачина, недељама су морали да се храбро суочавају са суровошћу Арабијске пустиње пре него што би коначно стигли до хладног, узаног кањона — Сик — који је био улаз у Петру. У Петри се могла наћи храна и преноћиште, и што је најважније, хладна, освежавајућа вода.

Наравно, грађани Петре нису овакав комфор обезбеђивали бесплатно.  Римски историчар Плиније извештава да је дарове требало дати стражарима, чуварима капије, свештеницима и краљевим слугама — поред тога што су се храна за стоку и смештај плаћали. Али превисоке цене које су зачини и парфеми достизали у напредним европским градовима омогућиле су караванима да долазе и пуне државну ризницу Петре.

Складиштење воде и надвладавање камења

Само неких 15 центиметара кише падне у Петри сваке године, а потоци практично и не постоје. Како су људи Петре добили тако драгоцену воду за одржавање града? Они су исклесали канале, резервоаре и цистерне у масивним стенама. С временом је практично свака кап кише, која је пала около Петре, била сакупљена и чувана. Њихово мајсторско пословање с водом омогућило је људима Петре да гаје усеве, одгајају камиле и изграде један трговачки центар чији су се трговци обогатили тамјаном и миром који би прошли кроз њихове руке. Чак и данас, кривудави камени канали преносе воду целом дужином Сика.

Ако кажемо да су становници Петре знали како да рукују водом, онда без устезања можемо рећи да су били и мајстори у зидању. Само име Петра, што значи „гомила стена“, наводи човека на помисао о камењу. И Петра је заиста била камен-град — као ниједан други град у римском свету. Набатијци, неимари града, стрпљиво су клесали своје куће, гробове и храмове у масивним стенама. Црвенкасте пешчане планине у којима се Петра угнездила биле су баш одговарајуће за то, и тако је до првог века н. е. усред пустиње изникао један монументалан град.

Од трговине до туризма

Пре два миленијума, трговина је обогатила Петру. Али када су Римљани открили поморски пут према истоку, трговина зачинима преко копна је пропала и Петра је постепено била остављана пустињи. Али дело пустињских зидара није нестало. До дан-данас, око пола милиона туриста сваке године посећује Јордан да би разгледали црвени град Петру, чије грађевине још увек сведоче о славној прошлости.

Након што посетилац препешачи хладан, пола километра дуг Сик, један завој у зидовима кањона изненада открива Благо, једну импозантну структуру чија је фасада исклесана из једне масивне литице. Мало ко ће заборавити тренутак када су је први пут угледали, најбоље чувану грађевину из првог века. Ова грађевина добила је име по огромној каменој урни која је овенчава и у којој је наводно било накупљено благо и драго камење.

Како се кањон шири, туриста ступа у огроман природни амфитеатар од камених литица које су прорешетане шпиљама. Али гробови су ти који привлаче његову пажњу — гробови уклесани у литици, гробови тако високи да посетиоци који се усуде да уђу у њихову мрачну унутрашњост личе на патуљке. Колонада и позориште сведоче о присуству Римљана у граду током првог и другог века.

Савремени бедуини, потомци Набатијаца, стављају на располагање камиле за јахање мање енергичним туристима, продају сувенире или поје своја стада коза на чесмама Петре, које гасе жеђ људи и животиња. Стари поплочани путеви Петре још увек су резервисани искључиво за камиле, коње и магарце. Тако данас, град одзвања истим звуцима крда из давних дана, када је камила краљевала а Петра доминирала пустињом.

Док сунце залази над градом, појачавајући црвенкасту боју масивних фасада, замишљени посетилац може размишљати о лекцијама којима нас Петра учи. Град несумњиво сведочи о човековој генијалности у очувању ограничених извора, чак и у овако негостољубивој средини. Али такође служи и као подсетник да материјално благо може пребрзо „пут неба [да] одлети“ (Пословице 23:4, 5).

[Извор слике на 18. страни]

Уметак: Garo Nalbandian