Пређи на садржај

Пређи на садржај

Генетски модификоване намирнице — да ли су безопасне?

Генетски модификоване намирнице — да ли су безопасне?

Генетски модификоване намирнице — да ли су безопасне?

ЗАВИСНО од тога где живите, можда сте већ данас имали генетски модификовану (ГМ) намирницу у доручку, ручку или вечери. Можда је то био кромпир са уграђеним инсектицидима или парадајз који након што је убран може дуго да стоји. У сваком случају ГМ намирница или састојци у њој можда нису били означени, а ваше непце никако не може да их разликује од природних.

И док још читате ове редове, ГМ пољопривредне културе као што су соја, кукуруз, семе репе и кромпир расту у Аргентини, Бразилу, Канади, Кини, Мексику и у Сједињеним Државама. Према једном извештају „до 1998, генетски је измењено 25 посто кукуруза, 38 посто соје и 45 посто памука који се узгајају у Сједињеним Државама, и све то да би ове културе постале отпорне на хербициде или да би произвеле сопствене пестициде“. Процењује се да је до краја 1999, било засађено 40 милиона хектара ГМ пољопривредним културама у комерцијалном ратарству широм света, мада се не ради само о културама за исхрану.

Да ли су генетски модификоване намирнице безопасне? Да ли коришћење научних техника у стварању ГМ култура представља икакву претњу за околину? У Европи настаје све жешћа дебата око ГМ намирница. Један човек из Енглеске који је против тога, рекао је: „Мој једини приговор против генетски модификованих намирница је тај да су оне непоуздане, непожељне и непотребне.“

Како се намирнице генетски мењају?

Наука која се крије иза ГМ намирница назива се биотехнологија намирница — што представља примену савремене генетике да би се побољшале биљке, животиње и микроорганизми који се користе у производњи хране. Наравно, та идеја је стара скоро колико и сама пољопривреда. Први сточар који је укрстио свог најбољег бика с најбољом кравом коју је имао како би побољшао лозу, не дозволивши да се стока сама размножава, применио је биотехнологију на примитиван начин. Први пекар који је користио ензиме квасца да би тесто нарасло, на сличан начин је користио живу ствар да би добио бољи производ. Једна одлика која је заједничка свим овим традиционалним техникама, јесте коришћење природних процеса за изазивање промена у намирницама.

Савремена биотехнологија на сличан начин користи живе организме да би се начинили или модификовали производи. Али, за разлику од традиционалних метода, савремена биотехнологија мења генетски материјал организама на директан и прецизан начин. Она омогућује размену гена међу потпуно несродним организмима, стварајући тако комбинације до којих не би дошло уобичајеним путем. Одгајивачи сада узимају својства других организама — на пример, од риба отпорност на мраз, од вируса отпорност на обољења и од бактерија из тла отпорност на инсекте — и усађују их у геноме неке биљке.

Рецимо да неки ратар не жели да његов кромпир или јабуке потамне након засецања или ударања. Истраживачи притичу у помоћ тако што отклањају онај део гена који је одговоран за ово тамњење и замењују га једном измењеном верзијом која то онемогућује. Или, претпоставимо да би узгајивач репе желео да је раније сади како би имао бољи принос. Обично то не може да учини јер би се репа смрзла на хладноћи. У игру улази биотехнологија и то тако што се у репу пресаде гени извесне врсте рибе која лако опстаје у хладној води. Резултат је ГМ репа која може да опстане на температурама и до -6,5°C, што је више него двапут ниже од температуре коју репа обично може да поднесе.

Међутим, таква својства која су резултат промене једног гена, имају ограничену делотворност. Променити сложенија својства, као што је стопа раста или отпорност на сушу, то је већ сасвим друга прича. Савремена наука још увек није у стању да измени целе групе гена. Осим тога, многи од ових гена још нису ни откривени.

Нова зелена револуција?

Чак и ограничена генетска модификација пољопривредних култура буди оптимизам код заговорника биотехнологије. Они кажу да ГМ усеви обећавају једну нову зелену револуцију. Један челник биотехнолошке индустрије објављује да је генетски инжењеринг „напредно средство којим се настоји обезбедити већа количина хране“ светској популацији која је сваки дан већа за отприлике 230 000 људи.

Такве културе већ помажу да се смање трошкови у производњи хране. Неке биљке за исхрану су већ оснажене геном који производи природне пестициде, одбацујући тако потребу за распршивањем токсичних хемикалија над многим хектарима усева. Модификовани усеви који су у фази развоја укључују зрневља и житарице богатије протеинима — што није безначајна корист за сиромашније делове света. Такве „супербиљке“ могу да пренесу своје корисне нове гене и особине на следеће генерације, доприносећи богатијој жетви на мање плодном земљишту у сиромашним, пренасељеним државама.

„Сасвим сигурно има пуно тога да се каже о побољшању судбине пољопривредника у свету“, рекао је председник једне водеће биотехнолошке фирме. „И ми ћемо учинити — користећи биотехнологију за рад на молекуларном и једногенском нивоу — оно што су ратари вековима чинили с ’целим биљкама‘. Направићемо боље производе који удовољавају специфичним потребама и учинићемо то брже него икад.“

Међутим, према стручњацима за пољопривреду, инсистирање да се унапреди генетски инжењеринг као решење за недостатак хране у свету, поткопава тренутна испитивања пољопривредних култура. Иако мање необично, ово истраживање је делотворније и може такође бити од користи у сиромашнијим деловима света. „Не треба да нас тера ова непроверена технологија када постоји много више делотворних решења за проблеме с храном“, каже Ханс Херен, стручњак за борбу против обољења пољопривредних култура.

Етичко питање

Осим могућих опасности по опште здравље и околину, неки мисле да генетска модификација пољопривредних култура и других живих бића носи са собом моралне и етичке изазове. Научник и активиста Даглас Пар, приметио је: „Генетски инжењеринг прелази основни праг људске манипулације планетом, мењајући саму природу живота.“ Џереми Рифкин, аутор књиге The Biotech Century, овако каже: „Када једном пређете све биолошке границе, онда на врсте у природи почињете да гледате као на пуку генетску информацију која се може променити. То нас доводи до сасвим новог поимања не само нашег односа према природи, већ и начина на који је користимо.“ Он је стога питао: „Да ли живот има суштинску или само употребну вредност? У чему се састоји наша дужност према будућим генерацијама? Какав је наш осећај одговорности према створењима с којима коегзистирамо?“

Други, укључујући и енглеског принца Чарлса, тврде да нас размена гена између потпуно несродних врста, „пребацује у подручја која припадају Богу, искључиво Богу“. Изучаваоци Библије чврсто верују да је Бог ’извор живота‘ (Псалам 36:10). Међутим, не постоје конкретни докази за то да Бог не одобрава селективно укрштање животиња и биљака, што представља ствар која је помогла нашој планети да нахрани милијарде људи који на њој живе. Само ће време показати да ли савремена биотехнологија шкоди људима и околини. Ако биотехнологија заиста задире у „подручја која припадају Богу“, тада — из љубави и бриге према човечанству — он може да осујети такве токове развоја.

[Оквир на 26. страни]

Потенцијалне опасности?

Биотехнологија напредује таквом вртоглавом брзином да ни закон нити контролне службе не могу држати корак с њом. Истраживања тешко могу да спрече појаву непредвидивих последица. Све више критика је усмерено на ненамерне последице које би се протезале од тешких економских поремећаја у светској пољопривреди, па све до поремећаја животне околине и претњи по здравље људи. Истраживачи упозоравају да не постоје дугорочни нити обухватни тестови који би могли да потврде безопасност генетски модификоване (ГМ) хране. Они указују на бројне потенцијалне опасности.

Алергијске реакције. На пример, ако у кукуруз доспе ген који производи неки протеин који изазива алергијску реакцију, људи који су алергични на неке намирнице могу бити изложени великој опасности. Упркос чињеници да службе које надзиру производњу намирница захтевају од компанија да пријаве ако модификоване намирнице садрже било какве проблематичне протеине, неки истраживачи страхују да би у експерименте могли да се увуку непознати алергени.

Повећана токсичност. Неки стручњаци верују да генетска модификација на неочекиване начине може да појача природне биљне токсине. Када ген постане активан у биљци, поред жељеног дејства, он такође може почети да производи и природне токсине.

Отпорност на антибиотике. У оквиру генетске модификације биљака, научници користе такозване „маркер“ гене помоћу којих утврђују да ли се жељени ген успешно уградио. Пошто већина „маркер“ гена ствара отпорност на антибиотике, критичари се боје да би то могло допринети све већем проблему отпорности на антибиотике. Међутим, други научници тврде да су такви „маркер“ гени генетски прераспоређени пре употребе, па је на тај начин опасност мања.

Ширење „суперкорова“. Када се модификоване културе засаде, највише се страхује од тога да ће се гени кроз семење и полен пренети на сродне коровске биљке, стварајући на тај начин „суперкорове“ који би били отпорни на хербициде.

Штета по друге организме. У мају 1999. истраживачи са Универзитета Корнел су изјавили да су гусенице монарх лептира које су јеле листове запрашене поленом из ГМ кукуруза оболеле и угинуле. Док неки доводе у питање валидност ове студије, још увек постоји забринутост око тога да ли је могуће нанети штету врстама које нису узете у обзир.

Нестајање безбедних пестицида. Међу најуспешнијим ГМ усевима постоје неки који садрже ген за стварање токсичних протеина против гамади. Међутим, биолози упозоравају да ће токсин који ствара овај ген помоћи инсектима да развију отпорност и да ће тако пестициди постати бескорисни.