Анаконда — да ли скида вео с неких тајни?

Од сарадника из одељења за писање Пробудите се!

НЕ ЗНАМ за вас, али мене велике змије толико фасцинирају као ретко која животиња. А када говоримо о великим змијама, онда говоримо о анакондама, члановима породице животиња Boidae. Интересантно је да се, упркос њиховим огромним пропорцијама, мало тога знало о њиховом понашању — то јест, све донедавно.

Биолог Хесус А. Ривас и истраживачи из Друштва за очување дивљих животиња (WCS) из Њујорка први пут су 1992. почели да проучавају ове џинове у природи. a Када сам прочитао да је ово шест година дуго теренско изучавање, у мочварној регији Венецуеле, изнело на сунце неке нове чињенице, запитао сам се шта би то могло да буде. Данас ћу покушати да откријем.

О именима и врстама

Поподне је сунчано и ја напуштам своју канцеларију у Бруклину и одлазим ка седишту WCS-а које се налази у њујоршком зоолошком врту Бронкс. Већ сам довољно истраживао тако да о анакондама већ нешто знам.

Иако изгледа чудно, назив анаконда можда има своје корене далеко од Јужне Америке, домовине ове животиње. Неки кажу да он потиче од тамилске речи јанаи, која значи „слон“, и речи колра, која значи „убица“. Други мисле да је он настао од сингалске речи хенакандја (хена, што значи „севање“, и канда, што значи „дебло“). Ове сингалске речи — које су првобитно коришћене за питоне на Шри Ланки — вероватно су у Јужну Америку из Азије донели португалски трговци.

 Кад говоримо о погрешним именима, чак и анакондин званичан назив, Eunectes murinus, није сасвим тачан. Eunectes значи „добар пливач“ — и то она стварно и јесте. Али murinus значи „боја миша“. За змију која има маслинастозелену кожу, овај назив „изгледа није баш прикладан“, запажа једно реферално дело.

Још нешто треба споменути што се тиче научних имена и подела код ове животиње. У литератури се обично каже да постоје две врсте анаконди. Једна је предмет овог чланка — зелена анаконда, или водена боа, која гмиже углавном у мочварама Амазона, котлини Оринока и у области Гијане. Друга је мања, жута анаконда (E. notaeus), становник Парагваја, јужног Бразила и северне Аргентине.

Сусрет са стручњаком

Ево ме у зоолошком врту Бронкс. Овај парк дивљих животиња који покрива 107 шумовитих хектара удомљава више од 4 000 животиња, међу којима су и десетак анаконди. Обучен у униформу каки боје, Вилијам Холмстром из одељења за херпетологију (проучавање гмизаваца) WCS-а, чека ме на улазу у зоолошки врт. Господин Холмстром — Њујорчанин од 51 године, с наочарима, брковима и насмејаним лицем — јесте управник за колекцију у одељењу за рептиле, и учествовао је у проучавању анаконди на отвореном, у Венецуели. Научници, како он каже, сада признају постојање треће врсте анаконди (E. deschauenseei), становница северног Бразила и приобалне Француске Гвијане. b Овог поподнева г. Холмстром биће мој стручни водич.

Није било потребно много да схватим да мој водич толико воли змије, баш као што други воле пудлице или тиграсте папиге. Прича ми да је, док је још био дете, дом његових родитеља био склониште за даждевњаке, жабе и сличне животиње. „Отац их је волео. Мајка их је толерисала.“ Нема потребе рећи да се г. Холмстром метнуо на оца.

Импресивне димензије и драстичне разлике

У 100 година старој кући за гмизавце стојимо нас двојица испред једног ограђеног простора у ком се чувају анаконде. Иако гледам у животињу коју сам и очекивао да видим, ипак не могу да се чудом начудим. Дивим се њеној природној величини и необичним пропорцијама. Њена тупоносаста глава, већа од човечје шаке, изгледа патуљасто наспрам њеног масивног тела. Мој водич ми каже да је овај фрапантни гмизавац женка дуга 5 метара, а тешка око 80 килограма. Иако је њено тело дебело скоро као телефонски стуб, сазнао сам да је она само „друголигаш“ у поређењу са светским рекордером — буцмастом женком ухваћеном 1960. која је, како је било процењено, тежила безмало 227 килограма!

Мужјаци анаконде могу само да сањају о таквим импресивним димензијама. Иако су херпетолози знали да су мужјаци мањи од женки, теренско истраживање је открило да су мужјаци толико мали да изгледају као минијатурна верзија женки. У ствари, ово проучавање је показало  да су женке у просеку пет пута веће од мужјака. Та темељна разлика у величини између полова може да завара, као што је то биолог Хесус Ривас открио. Он је некада као љубимца чувао бебу анаконде, али се увек питао зашто га тај мали стално уједа. Тек током овог теренског истраживања њему је синуло да је он у ствари чувао потпуно одраслог и раздраженог мужјака!

Тражи се! — награда чека

Иако је анакондин обим њена истакнута одлика, дужина је једнако импресивна. Истина, анаконде нису тако џиновске као што их Холивуд описује — у једном филму приказана је 12 метара дуга анаконда — али сама помисао на њихову максималну дужину, од отприлике 9 метара, већ је довољна да одузме дах.

Таквих анаконди има ту и тамо. Најдужа женка ухваћена током овог истраживања била је тешкаш од 90 килограма и 5 метара дужине. У ствари, веће анаконде је тако тешко пронаћи да награда од 1 000 америчких долара, коју је њујоршко зоолошко друштво (претеча WCS-а) понудило пре око 90 година за било коју живу змију дужу од 9,2 метра, до данашњег дана није исплаћена. „Два-три пута годишње нас из Јужне Америке зову људи који траже награду“, каже г. Холмстром, „али кад им тражимо да нам пошаљу доказ за свој улов да би тиме оправдали наш одлазак доле да то проверимо, доказ никада не стигне.“ Ох да, узгред, награда за 9,2 метра дугу змију сада је 50 000 долара!

Блиски сусрет

Следим свог водича док ме он води на други спрат ове куће где се чувају и размножавају анаконде. Место је топло и влажно. Да би ми омогућио несметан поглед на мој предмет интересовања, г. Холмстром отвара врата овог ограђеног простора у коме се налази позамашна женка.

Сада између нас и животиње има око 2 метра — и ништа више. Анакондина глава се полако подиже и креће равномерно у нашем правцу. Сада остаје само један метар између анакондине главе и нас.

„Боље да се повучемо“, каже г. Холмстром трезвено, „можда тражи храну.“ Радо пристајем. Он затвара врата и анаконда полако повлачи главу до центра свог тела које је увијено у клупко.

Ако успете да игноришете анакондин пакостан продоран поглед и добро погледате њену црвенопругасту главу, видећете да она има изванредне црте. На пример, анакондине очи и ноздрве су највише тачке на глави. То змији омогућава да телом и главом урони, а да очи и ноздрве остави тик изнад површине воде — баш као што то раде алигатори. То објашњава како змије успевају да приђу плену, а да при том остану камуфлиране.

Чврст смотак и лабава вилица

Анаконда није отровна. Она убија тако што се чврсто увије око своје жртве. Она не гњечи свој плен, већ сваки пут кад жртва издахне, змија више притегне све док се беспомоћна жртва не угуши. Скоро се све — од патке до јелена — сматра лаком жртвом. Међутим, ретки су поуздани извештаји о људима које је анаконда појела.

Пошто змија не може да сажваће или да растргне своју храну, анаконда нема другог  избора већ да своју мртву жртву целу прогута — иако је жртва много кабастија од саме змије. У ствари, када бисте могли да се латите хране на начин како то анаконда ради, требало би да обавијете своје усне око кокосовог ораха и целог га прогутате тако лако као да је кикирики. Како то анаконда ради?

„Она обилази главом око плена“, каже г. Холмстром. Он објашњава да је анакондина вилица лабаво спојена за главу. Пре него што зарије зубе у кабасти плен, њена доња вилица може да се откачи и рашири. Затим анаконда гура напред једну страну доње вилице, прикачи своје кукасте зубе у жртву и вуче ту страну вилице и жртву натраг у своја уста. Затим понавља исти корак с другом половином доње вилице. И горња вилица донекле може да уради то исто. Овим наизменичним покретима управљеним ка напред, стварно изгледа као да вилица ове животиње хода по жртви. Када је жртва једном прогутана, а гутање може потрајати и неколико сати, змија зевне неколико пута, и различити делови њене флексибилне главе враћају се на своје место.

Како то да се анаконда не угуши? Она има растегљив душник смештен у доњем делу њених уста. Док убацује храну, анаконда гура свој душник ван својих уста. На тај начин, душник у облику дисалице даје анаконди приступ ваздуху док она једе.

Ко је ко?

Мој водич сада помера поклопац од тераријума и гледамо у две младе анаконде. Због њиховог идентичног изгледа питам се како су истраживачи могли да разликују стотине дивљих анаконди које су изучавали током свог пројекта у Венецуели.

Господин Холмстром објашњава да су тај проблем идентификације покушали да реше правећи од спајалица мајушно гвожђе за жигосање. Усијавали су „гвожђе“ и на главе анаконди стављали мале бројеве. Све је добро ишло док змије нису одбациле своју кожу — и своје бројеве! Ипак, истраживачи су запазили да свака анаконда већ носи свој идентификациони знак. Свака змија има црне шаре на доњој жутој површини свога репа — јединствене за сваку змију, као отисак прста код људи. „Све што је требало урадити било је да са 15 рожних плоча скицирамо ту пронађену шару, и имали смо довољно варијација да разликујемо 800 змија које смо изучавали.“

Најбржи, најспособнији или најјачи?

Док смо резимирали интервју у канцеларији г. Холмстрома, он ми је показао слику из Венецуеле на којој су се видели мужјаци умотани један око другога. То је очаравајући призор. Он објашњава да овај чвор замршених тела анаконди чини такозвани расплодни бал. (Видите слику на 26. страни.) „Негде унутар овог бала је женка анаконда. Једном смо нашли женку са 13 мужјака обавијених око ње — то је био рекорд.“

Да ли се ти мужјаци боре? Па, то више личи на успорено рвање. Сваки мужјак кандидат покушава да истисне другога и стави себе у положај парења са женком. Меч може да траје од две до четири недеље. Ко побеђује? Најбржи (мужјак који први пронађе женку), најспособнији (мужјак који створи највише семена) или најјачи (мужјак који избаци супарнике)? Истраживачи се надају да ће ускоро пронаћи одговор.

На крају поподнева, захваљујем се свом водичу за фасцинантан обилазак. Док се враћам у канцеларију, преиспитујем се шта сам научио. Истина, још увек не делим мишљење биолога Хесуса Риваса да су „анаконде забавне“, али признајем да су анаконде дефинитивно заробиле моју пажњу. Док истраживачи настављају да прате трагове анаконди у дивљини, биће занимљиво сазнати да ли ће ове џиновске змије бити наклоњене ка томе да скину вео с још неких својих фасцинантних тајни.

[Фусноте]

[Слика на 24. страни]

Теренско изучавање анаконди у Венецуели

[Слика на 25. страни]

Вилијам Холмстром

[Слика на 26. страни]

Расплодни бал анаконди