Велика опомена с једног маленог острва

РАПА НУИ је једно вулканско острво од 170 квадратних километара и практично је без дрвећа. Уједно је и најудаљеније парче настањеног копна на свету. a Цело острво је сада историјски споменик, делимично због статуа од стена које се зову моаи. То су уметничка остварења негдашње цивилизације у којој је све врвило од живота.

Исклесани од вулканских стена, неки моаи су толико дубоко у земљи да им вире само џиновске главе. Другима се види и торзо, а трећи пак имају накочоперени камени чуперак, такозвани пукао. Али, већина статуа лежи недовршена у каменоломима или је разбацана по древним стазама, баш као да су радници малопре спустили своје оруђе и отишли с посла. Статуе стоје саме или су поређане по петнаестак, и свака је леђима окренута мору. Посве разумљиво, моаи већ годинама очаравају посетиоце.

Недавних година је наука почела да одгонета не само мистерију моаија већ и загонетку зашто је пропала некадашња напредна цивилизација која их је направила. Значајно је то што чињенице које израњају на светлост дана имају више него само историјску вредност. Encyclopædia Britannica наводи да оне пружају „једну важну опомену савременом свету“.

Та опомена се тиче поступања с планетом Земљом, нарочито с њеним природним изворима. Наравно, Земља је много сложенија и биолошки другачија од неког мајушног острва, али то не значи да не треба да нас буде брига за опомену с острва Рапа Нуи. Одвојмо стога неколико минута како бисмо осмотрили неке главне тачке из историје острва Рапа Нуи. Наш извештај започиње око 400. н. е., када су на прекоморским кануима стигле прве породице. Једине очи упиљене у њих биле су очи морских птица које су одозго шестариле.

Рајско оствро

Острво није било богато разноврсним биљем, али је зато поред жбуња, зељастог биља, папрати и разних трава било прилично обрасло шумама палми, дрвећем хаухау [Triumfetta semitriloba] и торомиро [Sophora toromiro]. На том удаљеном подручју било је барем шест врста копнених птица, укључујући и сове, чапље, тркавце и папагаје. Рапа Нуи је такође био „најбогатије станиште морских птица у Полинезији и вероватно на целом Пацифику“, износи часопис Discover.

Досељеници су можда на острво донели пилиће и јестиве пацове, које су сматрали деликатесом. Такође су донели и јестиво биље: таро, јам, индијски кромпир, банане и шећерну трску. Земљиште је било добро, тако да су одмах почели да га раскрчују и саде — што су без престанка чинили како је број становника растао. Али, Рапа Нуи је био ограничено подручје, и иако добро пошумљен, имао је ограничен број стабала.

Историја острва Рапа Нуи

Оно што знамо о Рапа Нуи углавном је засновано на три поља истраживања: анализи полена, археологији и палеонтологији. Анализа полена обухвата узимање узорака полена из талога језера и мочвара.  Ови узорци откривају разноликост биљног света током више стотина година, као и њихову заступљеност. Што је узорак полена дубље у талогу, то је у питању ранији период.

Археологија и палеонтологија се усредсређују на ствари као што су места становања, прибор, моаи и остаци животиња коришћених за исхрану. Пошто су сви записи о Рапа Нуи у облику хијероглифа и тешко их је дешифровати, датуми пре контакта са Европљанима су оквирни, а многе тврдње се не могу доказати. Поред тога, одређени догађаји као што је доле наведено, могу да залазе и у наредне периоде. Све године приказане масним бројевима односе се на нову еру.

400. Пристиже 20 до 50 досељеника с Полинезије, вероватно у 15 метара дугим или и дужим двоструким кануима од којих сваки може да понесе више од 8 000 килограма товара.

800. У талогу опада количина полена с дрвећа што указује да је у току крчење шума. Количина полена траве се повећава јер се трава шири по раскрченим подручјима.

900-1300. Кости делфина сачињавају око трећину костију животиња које су у овом периоду хватане за храну. Да би дотерали делфине са отвореног мора, острвљани користе велике кануе направљене од дебала великих палми. Дрвеће је такође сировина за опрему за премештање и подизање моаија, чија је изградња до сада прилично одмакла. Због ширења ратарства као и потребе за огревом наставља се проређивање шуме.

1200-1500. Изградња статуа достиже врхунац. Рапа Нуи улаже огромна природна средства у прављењу моаија и свечаних платформи на којима они стоје. Археолог Џо Ен Ван Тилбург пише: „Друштвено уређење на Рапа Нуи снажно је нагонило на производњу све више и све већих статуа.“ Она додаје да је „у периоду од око 800. до 1300. направљено негде око 1 000 статуа... у просеку једна статуа на сваких седам до девет људи у време када се процењује да је било највише становника“.

Изгледа да моаи нису били обожавани, иако су имали своју улогу у погребним и пољопривредним обредима. Изгледа да су сматрани пребивалиштима духова и да су такође симболизовали моћ, положај и родослов оних који су их градили.

1400-1600. Становништво броји између 7 000 и 9 000. Нестају и последњи комади шума, делимично због истребљења  домаћих птица које су опрашивале дрвеће и разносиле семење. „Све врсте ондашњих птица без изузетка су изумрле“, каже Discover. Крчењу шума су допринели и пацови; докази показују да су јели палмине орахе.

Ускоро долази до ерозије, реке и потоци почињу да се исушују, а воде нема довољно. Око 1500. године више се не појављују кости делфина, можда због помањкања довољно великог дрвећа за прављење кануа за пловидбу океаном. Сада нестаје сваки изглед за бег са острва. Морске птице су збрисане у очајничком трагању људи за храном. Једе се много пилетине.

1600-1722. Недостатак дрвећа, интензивно искоришћавање земљишта и сиромашење тла доприносе све горој летини. Почиње глад великих размера. Рапа Нуи се дели у два непријатељска табора. Јављају се први знаци социјалног хаоса, могуће чак и канибализма. То је доба ратника. Ради сигурности, људи почињу да се склањају у пећине. Око 1700. број становника нагло опада на око 2 000.

1722. Холандски истраживач Јакоп Рохуван стиже на острво као први Европљанин. То се дешава на Ускрс и зато он острву даје назив Ускршње острво. Он бележи свој први утисак: „Пустош [Ускршњег острва] одаје само један утисак, а то је стравично сиромаштво и јаловост.“

1770. Негде у ово време супарнички кланови преосталог становништва Рапа Нуи почињу да обарају статуе једни другима. Године 1774, енглески истраживач капетан Џемс Кук посећује острво и види многе оборене статуе.

1804-63. Повећавају се контакти с другим цивилизацијама. Ропство, које је на Пацифику сада уобичајено, као и болести, узимају свој окрутан данак. Традиционална култура острва Рапа Нуи у суштини се примиче крају.

1864. До сада су оборени сви моаији, од којих је многима намерно одломљена глава.

1872. Само 111 урођеника остаје на острву.

Рапа Нуи је 1888. постао чилеанска провинција. Недавних година, на Рапа Нуи живи мешовито становништво од око 2 100 лица. Чиле је цело острво прогласио историјским спомеником. Да би се сачувало јединствено обележје и историја острва, поново су подигнуте многе статуе.

Опомена за нас данас

Зашто Рапа Нуи нису видели куда срљају и покушали да спрече катастрофу? Запазите како о тој ситуацији коментаришу разни истраживачи.

„Шума... није једноставно нестала у једном дану — нестајала је полако, деценијама... Сваки острвљанин који је покушао да упозори на све веће крчење шума био је ућуткан од стране дрвосеча, бирократа и поглавара због њихових интереса“ (Discover).

„Цена коју су платили за начин на који су одлучили да јасно изразе своје духовне и политичке идеје била је да је од једног острвског света умногоме остала само сенка онога што је некада био“ (Easter Island — Archaeology, Ecology, and Culture).

„То што се десило с Рапа Нуи указује да неконтролисани раст и нагон за искоришћавањем животне средине и преко критичне тачке нису обележја само индустријализованог света; они су део људске природе“ (National Geographic).

Шта ће бити уколико се ни данас не промени такозвана људска природа? Шта уколико нашој планети — једном острву у свемиру — човечанство настави да намеће еколошки неиздржив начин живота? Ми, према речима једног писца, имамо једну велику предност у односу на Рапа Нуи. Као упозоравајуће примере имамо „историјате пропалих друштава“.

Па ипак, могло би се поставити питање: да ли човечанство обраћа пажњу на ове  историјате? Масовно крчење шума и даљње изумирање живих бића у алармантним размерама указују да не обраћа. Линда Кебнер у делу Zoo Book пише: „Истребљење једне, две или педесет врста имаће последице које не можемо да предвидимо. Истребљивање врста доводи до промена чије последице не можемо унапред разумети.“

Један вандал који скида само по један закивак с авиона, не зна који ће закивак проузроковати пад; али када се тај пресудни закивак извади, судбина авиона је запечаћена, иако се можда неће срушити одмах у следећем лету. На сличан начин и људи уклањају земљине живе „закивке“ по стопи од 20 000 врста годишње, и то без знакова јењавања! Ко зна где је тачка одакле нема повратка? И да ли би то сазнање унапред заиста нешто значило?

Књига Easter Island — Earth Island изнела је следећи значајан коментар: „Особа која је оборила последње дрво [на Рапа Нуи] могла је видети да је то било последње дрво. Али га је он (или она) ипак посекао.“

„Морамо променити наш скуп веровања“

„Уколико уопште има наде“, додаје Easter Island — Earth Island, „она свакако лежи у идеји да морамо променити наш скуп веровања. Наши садашњи богови у облику привредног раста, науке и технологије, све већег животног стандарда и ефикасне конкуренције — што су божанства која сматрамо свемоћнима — изгледају као огромне статуе на платформама Ускршњег острва. Свако село се такмичило са суседним селима ко ће подићи највећу статуу... улагано је све више и више труда и трошиле су се природне сировине... на бесмислено резбарење, премештање и усправљање.“

Једна мудра особа је једном приликом рекла: „Пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим“ (Јеремија 10:23). Наш Створитељ је једини који нам може показати како да ’управљамо својим корацима‘. Он је такође једини који нас може подићи када смо тужни. Да ће то и учинити он обећава у својој Речи Библији — у књизи која такође бележи добре и лоше примере протеклих цивилизација. У овим мрачним временима, та књига заиста може да буде ’светлост стази нашој‘ (Псалам 119:105).

Једног дана ће та стаза одвести послушне људе у рај мира и изобиља — у један нови свет који ће се протезати и на мајушно парче копна на југу Пацифика звано Рапа Нуи (2. Петрова 3:13).

[Фуснота]

[Мапа на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Ускршње острво

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 23. страни]

„Направљено је негде око 1 000 статуа“

[Слике на 25. страни]

Рај ће бити по целој Земљи, укључујући и удаљена острва