Пређи на садржај

Пређи на садржај

Манипулисање информацијама

Манипулисање информацијама

Манипулисање информацијама

„Добро смишљеном и упорном пропагандом људима се чак и небо може представити као пакао, а супротно томе и најбеднији живот као рај“ (АДОЛФ ХИТЛЕР, MEIN KAMPF).

С НАПРЕТКОМ средстава за комуникацију, од штампарије па до телефона, радија, телевизије и Интернета, драстично се убрзао проток уверљивих информација. Ова револуција у комуникацији довела је до поплаве информација тако да су људи претрпани безбројним обавештењима из свих крајева света. Многи на овај притисак реагују тако што брже примају ове поруке и прихватају их без испитивања и анализирања.

Препредени пропагатор воли такве пречице — поготово оне које заобилазе логично размишљање. Пропаганда то подупире тако што узбуркава емоције, искоришћава несигурност људи као и двосмисленост језика, и изврће законе логике. Као што то и историја потврђује, овакве тактике су и те како делотворне.

Историја пропаганде

Данас реч „пропаганда“ има негативан призвук и указује на непоштено тактизирање. Међутим, овај израз првобитно није имао то значење. „Пропаганда“ по свему судећи потиче од латинског назива за групу римокатоличких кардинала, која се звала Congregatio de Propaganda Fide (Скупштина за ширење вере). Овај одбор — скраћено назван Propaganda — основао је Папа Гргур XV године 1622, да би надгледао мисионаре. „Пропаганда“ је постепено почела да означава било какво настојање у ширењу неког веровања.

Међутим, идеја о пропаганди није рођена у 17. веку. Још од древних времена људи су користили сва расположива јавна гласила да би ширили идеологије или величали славу и моћ. На пример, уметност је служила у пропагандне сврхе још од времена египатских фараона. Ови краљеви су конструисали своје пирамиде како би створили слику о моћи и постојаности. На сличан начин је и архитектура Римљана служила у политичке сврхе — за величање државе. Израз „пропаганда“ је попримио опште прихваћено негативно значење у Првом светском рату, када су владе почеле да играју активну улогу у обликовању ратних информација које су ширили медији. Током Другог светског рата, Адолф Хитлер и Јозеф Гебелс показали су се као врхунски пропагатори.

Након Другог светског рата, пропаганда је у све већој мери постајала главно средство за унапређивање државне политике. Оба блока, и Западни и Источни, спроводила су свеобухватне кампање како би за себе придобијали велике масе неопредељених људи. Сваки аспект националног живота и политике био је искоришћен у пропагандне сврхе. Недавних година су све префињеније пропагандне технике очигледно присутне и у изборним кампањама, као и у рекламама дуванских индустрија. Назовистручњаци и други лидери ангажовани су да представе пушење заносним и здравим а не штетним по здравље свакога, што оно у ствари и јесте.

Лажи, лажи!

Сасвим сигурно, највештији трик пропагатора јесте коришћење апсолутних лажи. Осмотрите на пример лажи о Јеврејима у Европи које је Мартин Лутер написао 1543: „Они трују бунаре, убијају из потаје, отимају децу... Они су отровне, огорчене, осветољубиве, лукаве змије, убице и деца ђавола који уједа и прави штету.“ А његов савет упућен такозваним хришћанима гласио је: „Подметните пожар у њиховим синагогама и школама... Њихове куће такође [треба] да порушите и уништите.“

Један професор политичких и друштвених наука који је проучавао то раздобље, каже: „Антисемитизам у суштини нема ништа с поступцима Јевреја, и стога антисемита ништа не зна о правој природи Јевреја.“ Он такође запажа: „Јевреји су представљали све што је било погрешно, тако да су људи реагујући на природно или друштвено зло, корене зла аутоматски тражили код Јевреја.“

Генерализовање ствари

Једна друга веома успешна пропагандна тактика јесте генерализовање ствари. Оно тежи ка томе да занемари важне чињенице о стварним питањима, и често се користи за понижавање читавих група људи. На пример, у неким европским градовима често се чује фраза „Роми [или досељеници] су лопови“. Али да ли је то тачно?

Колумниста Рикардос Сомеритис каже да су у неким земљама такви ставови створили неку врсту „ксенофобичног и веома често расистичког лудила“ према странцима. Међутим, показало се да ће приликом делинквентних поступака, виновници зла у датој земљи пре бити староседеоци него досељеници. На пример, Сомеритис примећује да су према истраживањима у Грчкој „од 100 злочина 96 починили [Грци]“. „Разлози за чињење кривичних дела су економски и друштвени, а не ’расни‘“, запажа он. Он окривљује медије „што систематски гаје ксенофобију и расизам“ како би прикрили злочине.

Давање погрдних имена

Неки људи вређају оне који се не слажу с њима тако што доводе у питање њихов карактер или њихове потицаје, уместо да се усредсреде на чињенице. Давањем погрдног имена човеку, групи или некој идеји намеће се негативан епитет који се лако памти. Онај који то ради нада се да ће тај епитет и остати. Ако људи одбаце некога или неку идеју због негативног епитета а не због тога што су одмерили доказе, онда је успела стратегија оног ко је дао тај епитет.

На пример, недавних година је у многим земљама у Европи и на другим местима прохујао вихор антисекташких осећања. Овај тренд је ускомешао осећања, створио лик непријатеља и оснажио постојеће предрасуде против религиозних мањина. Често реч „секта“ постаје крилатица. „’Секта‘ другим речима значи ’јерес‘“, написао је 1993. немачки професор Мартин Криле, „а јеретик је данас у Немачкој, као и у ранија времена, [осуђен на уништење] — ако не ватром... онда макар уништавањем угледа, изолацијом и економском пропашћу.“

Институт за анализу пропаганде примећује да су „ниподаштавајући епитети одиграли огромну улогу у историји света и у нашем личном развоју. Они су уништили добар глас... стрпали [људе] у затвор и учинили да човек постане довољно луд да ступи у бој и убија своје ближње“.

Игра са емоцијама

Иако су осећања небитна када се ради о изношењу чињеничних тврдњи или о логици неког аргумента, она ипак играју пресудну улогу током процеса убеђивања. На емоције апелују искусни публицисти који манипулишу осећањима вештином којом виртуоз свира на клавиру.

На пример, страх је емоција која може да замрачи просуђивање. И као што је то и у случају зависти, страхом се може манипулисати. Канадске новине The Globe and Mail, од 15. фебруара 1999, известиле су из Москве следеће: „Када су прошле недеље у Москви три девојке починиле самоубиство, руски медији су одмах сугерисали да су биле фанатични следбеници Јеховиних сведока.“ Запазите реч ’фанатичан‘. Наравно, људи би се бојали неке фанатичне религиозне организације која тобоже нагони младе да се убијају. Да ли су ове несрећне девојке заиста биле повезане с Јеховиним сведоцима?

Новине Globe настављају: „Полиција је касније признала да девојке нису имале ништа с [Јеховиним сведоцима]. Међутим, до тада је Московска телевизија већ покренула нов напад на ту секту, говорећи гледаоцима да су Јеховини сведоци сарађивали са Адолфом Хитлером у нацистичкој Немачкој — упркос историјским доказима да су хиљаде њихових чланова били жртве у нацистичким логорима смрти.“ У мислима дезинформисане и вероватно застрашене јавности, Јеховини сведоци су или неки самоубилачки култ или сарадници нациста!

Мржња је снажан осећај који искоришћавају пропагатори. У стварању мржње нарочито је делотворан двосмислен језик. Изгледа да постоји скоро бескрајан арсенал прљавих речи које унапређују и користе мржњу према извесним расним, етничким или религиозним групама.

Неки пропагатори апелују на понос. Често такву врсту апела можемо приметити ако обратимо пажњу на кључне фразе, као што су: „Свака интелигентна особа зна да...“ или, „Особа с вашим образовањем не може а да не види да...“ Апел усмерен на понос манипулише нашим страхом да не испаднемо глупи. Стручњаци у убеђивању и те како су свесни тога.

Слогани и симболи

Слогани су нејасне изјаве које се специфично користе да би се изразила гледишта или циљеви. Због њихове нејасноће, лако је сложити се с њима.

На пример, током националне кризе или сукоба, демагози могу да користе такве слогане као што су: „Моја земља, ваљала она или не“, „Отаџбина, религија, породица“, или „Слобода или смрт“. Али, да ли већина људи пажљиво анализира суштинска питања која су укључена у неку кризу или сукоб? Или једноставно само прихвате оно што им је речено?

Пишући о Првом светском рату, Винстон Черчил је запазио: „Потребан је само неки сигнал да би се ова мноштва мирољубивих сељака и радника претворила у моћне војске које ће раскомадати једна другу.“ Он је затим приметио да већина људи не размишља када им се каже шта да ураде.

Пропагатор такође располаже многим симболима и знаковима помоћу којих преноси своју поруку — као што су плотунска паљба, војнички поздрав или застава. Родитељска љубав такође може да се искористи. Дакле, такав симболизам као што су отаџбина, матична земља или мајка црква, драгоцене су алатке у рукама лукавог убеђивача.

Према томе, препреденост пропаганде може да парализује мисли, блокира трезвено размишљање и разборитост, и тако обликује појединце да следе масу. Како можете да се заштитите?

[Истакнути текст на 8. страни]

Препреденост пропаганде може да парализује мисли и блокира трезвено размишљање

[Оквир⁄Слике на 7. страни]

ДА ЛИ ЈЕ ДЕЛО ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА ПРОПАГАНДНОГ КАРАКТЕРА?

Неки противници оптужују Јеховине сведоке да шире ционистичку пропаганду. У другим случајевима, оптужују их да својом службом промовишу комунизам. Други пак тврде да дело Јеховиних сведока унапређује идеале и интересе „америчког империјализма“. А постоје и они који тврде да су Сведоци анархисти, да подстичу на неред с циљем да промене друштвени, економски, политички или правни поредак. Очигледно је да не могу све ове противречне оптужбе бити тачне.

Чињеница је да Јеховини сведоци не чине ништа од горе наведеног. Јеховини сведоци спроводе своје дело због верне послушности налогу који је Исус Христ упутио својим ученицима: „Бићете ми сведоци... све до најудаљенијег дела земље“ (Дела апостолска 1:8). Њихово дело се усредсређује једино и искључиво на добру вест о небеском Краљевству — Божјем средству за успостављање мира на целој земљи (Матеј 6:10; 24:14).

Они који посматрају Јеховине сведоке нису нашли доказе да је ова хришћанска заједница икада служила у својству силе која би реметила поредак било које земље.

Многи новинари, судије и други, похвалили су користан допринос Јеховиних сведока заједници у којој живе. Осмотрите неке примере. Након што је присуствовао конгресу Јеховиних сведока, један репортер из јужне Европе је коментарисао: „То су људи са снажним породичним везама, поучени да воле друге и да живе слушајући своју савест која им налаже да никоме не науде.“

Један други новинар који је раније био негативно настројен према Сведоцима, изјавио је: „Они живе узорним животом. Не крше начела о ономе што је морално и исправно.“ Један политички стручњак је имао слична запажања о Сведоцима: „У опхођењу с другим људима они показују велику љубазност, љубав и благост.“

Јеховини сведоци поучавају да је исправно бити подложан властима. Као закону послушни грађани, они следе библијска начела поштења, истинитости и чистоће. Усађују добра морална начела у сопствену породицу и помажу другима да науче како да ураде то исто. Живе у миру са свим људима, и не укључују се у деструктивне демонстрације нити у политичке револуције. Јеховини сведоци се труде да буду примерно послушни закону људских виших власти, док стрпљиво чекају на Врховну власт, на Сувереног Господа Јехову, који ће на овој планети поново успоставити савршени мир и праведну владавину.

У исто време, дело Сведока је образовног карактера. Користећи Библију као темељ, они поучавају људе широм света да размишљају о библијским начелима и тако развијају исправна мерила понашања и моралног интегритета. Они унапређују вредности које побољшавају породични живот и помажу младима да се изборе са својим специфичним изазовима. Помажу људима да смогну снаге како би надвладали лоше навике и како би научили да живе с другима. Такво дело не може баш да се назове „пропагандом“. Као што The World Book Encyclopedia каже, тамо где идеје слободно циркулишу, „пропаганда се разликује од образовања“.

[Слике]

Публикације Јеховиних сведока унапређују породичне вредности и висока морална мерила

[Слике на 5. страни]

Пропаганда која унапређује ратове и пушење у великој мери доприноси умирању