Хазард стопирања

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

На припеци једног летњег дана 1990, 24-годишњи Пол Анјонс из Британије, излетник с руксаком на леђима, стопирао је на Хјумовом аутопуту јужно од Сиднеја у Аустралији. Пол је био захвалан када је један незнанац стао да га повезе. Није ни слутио да је то могао платити животом. a

НЕ СЛУТЕЋИ опасност, Пол је сео на предње седиште и ћаскао с возачем. У року од пар минута, наоко доброћудни возач постао је агресиван и свађалачки расположен. Онда је изненада сишао с пута, рекавши да жели да узме неке музичке касете испод седишта. Није узео касете већ пиштољ — који је уперио у Полове груди.

Игноришући возачев налог да не мрда, Пол је брзо откопчао сигурносни појас, излетео из кола и колико га ноге носе потрчао аутопутем у правцу из ког су дошли. Возач га је у трку јурио и то наочиглед других возача. На крају га је сустигао, зграбио за мајицу и бацио на земљу. Кад је успео да се ослободи, Пол је потрчао према једном комбију који му је долазио у сусрет, присиливши престрашеног возача, једну мајку с децом, да стане. На Полово преклињање, та мајка га је пустила да уђе у кола, заокренула комби преко друмске траке и дала гас. Тек касније је Полов нападач идентификован као опасни убица који је убио седам излетника, од којих су неки стопирали у паровима.

Због чега су ове жртве биле тако згодна мета за овог убицу? На суђењу том убици, судија је запазио: „Све жртве су били омладинци. Имали су између 19 и 22 године. Били су далеко од куће, што наводи на закључак  да неко време нико не би приметио да их нема уколико би им се нешто десило.“

Слободно луњање

Међународна путовања су сада доступна много већем броју људи него што су то била пре само пар година. На пример, број Аустралијанаца који путују у Азију у року од пет година се више него удвостручио. У потрази за искуством или пустоловином, читава река тинејџера и младих укрцава се у авионе који полећу ка далеким одредиштима. Многи од ових путника планирају да стопирају како би своје издатке свели на минимум. Нажалост, у већини крајева света стопирање више није занимљив и релативно безбедан начин путовања као што је то некада био — ни за стопере ни за оне који их повезу.

Позитиван став и одушевљење за путовањем једноставно не могу заменити трезвену, практичну мудрост. „Жеља за путовањем често значи да се млади вину на пут недовољно припремљени и да не разумеју у потпуности које су опасности односно њихове обавезе“, примећује једна брошура написана за породице које трагају за својом несталом децом.

Та брошура додаје: „Особе које путују с неком организованом туристичком групом, пословно или које следе добро испланиран план путовања ретко кад нестану. Било да је реч о Аустралији или некој другој земљи, већина лица која се на крају прогласе за нестала, изгледа да су од оних који су ставили руксаке на леђа и путовали за будзашто.“

Било да је у питању стопирање или не, путовање без плана — премда привлачно за неке који не желе да се осећају везано — може особу много више изложити опасности. Када рођаци и пријатељи немају појма где је особа која је кренула на пут, онда они, уколико искрсне нешто хитно, нису у позицији да буду од неке велике помоћи. На пример, шта ако се путник повреди и лежи без свести у некој болници, а нико код куће не зна где је?

Одржавај везу

У својој књизи Highway to Nowhere, британски новинар Ричард Ширс је писао о седам несталих стопера који су „нагло прекинули комуникацију са својим породицама и пријатељима“. Наравно, испрва породица није сигурна да ли су њихови рођаци нестали или само неће да се јаве. Због тога могу да оклевају да се обрате властима кад се не чују са онима који су отпутовали.

Једној девојци из ове групе стопера често се прекидала веза с родитељима због тога што су новчићи брзо истекли. Осврћући се на то, њени родитељи су подстакли породице да својој деци купе телефонске картице или да им омогуће неке друге начина да телефонирају кући. Иако у случају ове девојке то можда није могло да јој спаси живот, редовна комуникација често може да помогне путнику да избегне потешкоће, или барем да смањи њихов број.

Можда су ових седам излетника који су изгубили живот читали туристичке проспекте који Аустралију називају једном од најбезбеднијих земаља за стопере. Међутим, стопирање се опет показало као велика лудост — чак и у пару, и чак и у једној од „најбезбеднијих“ земаља.

[Фуснота]

[Слика на 27. страни]

Родитељи могу да избегну непотребну бригу уколико својој деци набаве телефонске картице или им на неки други начин омогуће да телефонирају кући