Пређи на садржај

Пређи на садржај

Како се унапређује „култура смрти“?

Како се унапређује „култура смрти“?

Како се унапређује „култура смрти“?

„Хиљаде километара деле истраумиране младе избеглице с Косова од америчке деце која су изложена насиљу и другим болним искуствима, али у емоционалном смислу удаљеност није тако велика“ (Марк Кауфман, The Washington Post).

Свиђало нам се то или не, смрт утиче на све нас, директно или индиректно. Погађа нас где год да живимо — било у земљи коју разара неки насилни конфликт или у земљи која ужива релативну стабилност.

ОЧИТОВАЊЕ ове „културе смрти“ данас је видљиво у распрострањеној депресији, патњи, зависности од дроге, абортусима, самодеструктивном понашању, самоубиствима и масовним убиствима. Професор Мајкл Карл, са одељења за Социологију и Антропологију на Тринити универзитету у Сан Антонију, (Тексас, САД), дао је објашњење у вези с манипулацијом теме о смрти: „С нашег становишта које потиче још од краја двадесетог века [1999.], сматрамо да... се на смрт гледа као на главну покретачку силу која је основа живота, виталности и структуре друштвеног поретка. Смрт је инспирација наших религија, филозофија, политичких идеологија, уметности и медицинских технологија. Она поспешује продају новина и полиса осигурања, оживљава заплет у нашим телевизијским емисијама, и... чак покреће нашу индустрију.“ Осмотримо неке примере како се овај феномен, назван „култура смрти“, манифестује у наше време.

Продаја оружја

„Култура смрти“ се свакодневно манифестује продајом оружја. Наоружање користи војска у међусобним сукобима, али од њега углавном страдају цивили, а међу њима недужне жене и деца. У рату, било да је у питању грађански или неки други, живот је увек јефтин. Колико ли кошта метак атентатора или снајперисте?

Лак приступ оружју у неким земљама довео је до застрашујућег сталног пораста у страдању појединаца као и група људи. Након трагичне пуцњаве у средњој школи у Литлтону у Колораду, уследили су протести због раширене продаје оружја и због тога што је оно доступно малолетницима. Алармантан је број младих људи у Сједињеним Државама који заврше насилном смрћу — према часопису Newsweek, у просеку 40 њих недељно. Скоро 90 посто њих су жртве пуцњаве. То је исто као да се годишње одиграва 150 масакара попут оног у Литлтону!

Свет забаве

Филмови искоришћавају тему смрти. На пример, радња филма може да велича неморал, насиље, растурање дроге или организовани криминал, и на тај начин умањује вредност живота и моралних начела. Постоје филмови који чак романтизују смрт — разрађујући мит о животу након смрти и тобожњем повратку умрлих који посећују живе — што служи у ту сврху да се смрт тривијализује.

Исто важи и за неке телевизијске програме и музику. Према извештају из новина, младе убице из Литлтона били су страсни обожаваоци једног рок певача који је постао познат по „двополним, сатанским ликовима“, и песмама прожетим „темом о побуни и смрти“.

У Сједињеним Државама је начин на који се надзире телевизијски програм ревидиран да би се млади заштитили од гледања материјала који би негативно утицао на њих. Резултат је био контрапродуктиван. Џонатан Отер, пишући за Newsweek, коментарише да „то наводи децу да још више пожеле забрањено воће“. Да би осрамотио одговорне и обавезао да смање приказивање насиља у медијима, још је додао да би требало да председник Клинтон „јавно прочита имена свих великих компанија (и њихових главних вршилаца дужности)“ које не само што праве филмове о ножакању и снимају ’гангста реп‘ музику већ такође производе и компјутерске игре које омогућују деци да „’виртуелно‘ убијају људе“.

Смрт на видео игрицама и Интернету

У својој књизи The Deathmatch Manifesto, Роберт Веринг анализира међу адолесцентима популарност игара „на живот или смрт“. a Господин Веринг верује да се ово тајанствено друштво играча формирало баш око овог феномена. Ове игре заиста утичу, не да би биле образовног карактера већ да би обучиле за убијање. „Играти са живим противником било где у свету, и доказивати се, представља снажно искуство. Заиста је лако бити увучен у то“, коментарише Веринг. Адолесценти падају у клопку привучени силом крвавих битака које су обрађене по тродимензионалном сценарију. Немајући приступ Интернету, неки купују видео-игрице да би играли код куће користећи телевизор. Други обично одлазе на јавна места где изнајмљују уређаје за видео-игре и ’виртуелно‘ се боре до смрти с непријатељем.

Иако су „игре на живот или смрт“ класификоване према узрасту играча, истина је да је надзор веома слаб. Четрнаестогодишњи Еди из Сједињених Држава коментарише: „Људи ти обично кажу да још ниси довољно велик, али те не спречавају да купујеш [игре].“ Он ужива у једној игри која представља праву пуцачину. Иако су његови родитељи тога свесни и не допада им се, они ретко кад проверавају да ли он игра ту игру. Један тинејџер је дошао до следећег закључка: „Када је реч о насиљу, наша генерација је далеко безосећајнија од било које друге генерације. Данас телевизија одгаја децу више него родитељи, и поткрепљује дететову насилну машту.“ Пишући за часопис Newsweek, Џон Лиланд је рекао: „Пошто [у Сједињеним Државама] има скоро 11 милиона тинејџера прикључених на Интернет живот адолесцената се у све већој мери сели на сцену која је неприступачна многим родитељима.“

Начин живота који води у смрт

Шта је с понашањем изван света игара на „живот или смрт“ и насилних филмова? Иако у стварном животу не треба да се боримо на живот или смрт с некаквим наказама, начин живота многих људи обухвата самодеструктивно понашање. На пример, упркос утицају породице, здравства и других ауторитета који упозоравају на опасности од пушења и злоупотребе дроге, овакве навике постају све учесталије. У многим случајевима воде до превремене смрти. Да би повећали незаконити профит, велике компаније и растурачи дроге и даље искоришћавају људску забринутост, безнађе и духовну беду.

Ко стоји иза свега тога?

Да ли Библија представља смрт као прикладну тему за забаву? Да ли је оправдан начин живота који нас може усмртити? Не. За праве хришћане попут апостола Павла, смрт није ништа друго до „непријатељ“ (1. Коринћанима 15:26). Хришћани не сматрају да је смрт нешто привлачно и забавно, већ је сматрају нечим противприродним, нечим што представља директну последицу греха и побуне против Бога (Римљанима 5:12; 6:23). Смрт никада није била део Божје првобитне намере за човека.

За Сатану се каже да има „могућности да изазове смрт“. Он се назива ’убицом‘, не безусловно зато што убија на директан начин, већ зато што то чини користећи обману, заводећи људе у грех, унапређујући понашање које доводи до пропасти и смрти, и тако што гаји убилачки дух у уму и срцу људи, жена, па чак и деце (Јеврејима 2:14, 15; Јован 8:44; 2. Коринћанима 11:3; Јаков 4:1, 2). Међутим, зашто су млади главна мета? Шта можемо учинити да бисмо им помогли?

[Фуснота]

a Према овом разматрању, у играма на „живот или смрт играчи [су] подстакнути да убијају једни друге у тродимензионалним играма које су компјутерски умрежене“.

[Слика на 7. страни]

„Када је реч о насиљу, наша генерација је далеко безосећајнија од било које друге генерације“