Гледиште Библије

Ко је слуга?

УОЧИ Исусове жртвене смрти, његови најблискији пријатељи уплели су се у жестоку расправу. Како каже Лука 22:24 „међу њима настаде... жучна препирка о томе кога од њих треба сматрати највећим“. То није било први пут да међу Исусовим апостолима избије таква расправа. Најмање у два ранија наврата Исус је морао да исправља њихово размишљање.

Како је то било тужно што је у тој критичној ноћи Исус опет морао да их подсећа на то какав један хришћански слуга треба заиста да буде. Рекао је: „Онај који је највећи међу вама нека буде као најмлађи, а онај који предводи нека буде као онај који служи“ (Лука 22:26).

Не би требало да нас изненади то што су апостоли имали погрешну замисао о важности положаја и истакнутости. Пре Исуса, писмозналци и фарисеји су им били највећи пример по питању религиозног вођства. Уместо да су народу пружили духовно вођство и усмерење, ове лажне слуге подржавале су круте традиције и прописе који су ’затворили небеско краљевство пред људима‘. Биле су то егоцентричне особе, оријентисане на положај, у потрази за истакнутошћу, и које су чиниле дела „да их виде људи“ (Матеј 23:4, 5, 13).

Нови тип слуге

Међутим, Исус је своје ученике упознао с новим схватањем духовног слуге. Поучавао је: „Не дозволите да вас зову Раби, јер један је ваш учитељ, а ви сте сви браћа. Осим тога, никога на земљи не зовите својим оцем, јер је један ваш Отац, онај који је на небесима... А највећи међу вама нека вам буде слуга“ (Матеј 23:8-11). Није требало да се Исусови ученици угледају на религиозне вође својих дана. Ако су желели да буду истинске слуге, требало је да се угледају на Исуса. Какав је пример он оставио?

Библија често за „слугу“ користи грчку реч дијаконос. The Encyclopedia of Religion објашњава да ова реч не представља „положај већ однос слуге према ономе коме служи: по Христовом примеру... то је срж хришћанског разумевања служења“.

 У складу са овом исправном дефиницијом речи „слуга“, Исус је дао све од себе да помогне другима. „Син човечји није дошао да му служе“, објаснио је стрпљиво, „него да служи и да своју душу да као откупнину у замену за многе“ (Матеј 20:28). Исус је несебично користио своје време, енергију и способност да другима помогне и у физичком и у духовном смислу. Зашто? Зато што је осећао сажаљење према духовно злоупотребљеном мноштву које се сјатило око њега да га види. Желео је да помогне. Великодушна љубав га је мотивисала за службу, и желео је да и његови ученици покажу такав исти став давања (Матеј 9:36).

Исус је својим животним путем дао пример будућим слугама. „Жетва је велика“, рекао је он „а радника је мало. Зато молите Господара жетве да пошаље раднике на своју жетву“ (Матеј 9:37, 38). Да, требало је да Христове слуге буду радници на највећем послу који је свет икада видео — да проповедањем и поучавањем о доброј вести о Божјем Краљевству пруже духовну утеху целом човечанству (Матеј 28:19, 20).

То концентрисање на давање и на служење потребама других јесте управо оно што је Христов приступ служењу учинило тако карактеристичним. Он је поучио своје слуге да буду радници, духовни рибари и пастири, а не мистици и академици у посебним одорама и с регалијама (Матеј 4:19; 23:5; Јован 21:15-17).

Библијско гледиште

Нажалост, током векова се овај племенити, несебични концепт о слугама као о самопожртвованим проповедницима и учитељима изопачио. Оно што је почело као хришћанска служба прерасло је у формалну, хијерархијску институцију. Оформљени су редови и сталежи којима су дати престиж и моћ, и који су често згртали велико богатство. То је створило поделе. Развила се свештеничка класа која је највише била предана томе да обавља религиозне сакраменте и саветује заблуделе. У наредним вековима хришћанство из првог века се променило из једне активне религије, у којој је свако био слуга, у једну пасивну религију где само шачица посебно обучених и овлашћених особа може да проповеда и поучава.

Међутим, Библија не идентификује хришћанског слугу по карактеристичној одећи, сложеном ритуалу, плати или по владиној одлуци, већ по његовом несебичном раду. Апостол Павле је изложио какав став хришћанске слуге треба да показују. Охрабрио их је да не раде ’ништа из себичности, него у понизности‘ (Филипљанима 2:2, 3).

Павле је наравно и практиковао оно што је проповедао. Пошто се тесно држао Исусовог примера, он никада није тражио „сопствену корист него корист многих, како би се спасли“. Он је разумео и дубоко осећао своју одговорност да ’бесплатно преноси добру вест‘, као што је рекао, „како не бих злоупотребио свој ауторитет у доброј вести“. Он није ’тражио славу од људи‘ (1. Коринћанима 9:16-18; 10:33; 1. Солуњанима 2:6).

Какав изврстан узор правог хришћанског слуге! Они који опонашају његов одличан пример и поступају по несебичном обрасцу којег је Исус Христ поставио, дајући обилно од себе да би пружили духовну помоћ и утеху добре вести другима, показују да су и сами истинске Божје слуге (1. Петрова 2:21).