Антарктик —  континент у невољи

КАДА астронаути гледају Земљу из свемира, каже књига Antarctica: The Last Continent, најупадљивији детаљ с наше планете јесте ледени прекривач Антарктика. Он „зрачи светлост попут велике беле светиљке с дна планете“, рекли су астронаути.

Са отприлике 30 000 000 кубних километара леда, Антарктик је огромна машина за прављење леда, континенталних размера. Снег који пада на тај континент таложи се и формира лед. Сила гравитације тера лед да се полако миче према обали, где он склизне у море и образује масивне леднике. (Видите оквир на 18. страни.)

Смањивање ледника

Међутим, недавних година су се услед све бржег отапања смањили величина и број ледника, а неки су и потпуно нестали. Према једном извештају, 1995. године се део од 1 000 квадратних километара који је припадао 1 000 километара дугачком Ларсеновом леднику обрушио и изломио у хиљаде ледених брегова.

Подручје на коме се за сада све више смањује количина леда јесте Антарктичко полуострво. На овом полуострву у облику латиничног слова S, које је наставак планинског венца Анда у Јужној Америци, у последњих 50 година се температура повећала за 2,5 степена Целзијуса. Као последица тога, острво Џемс Рос, које је некада било окружено ледом, сада се може опловити. Све мања количина леда довела је и до упадљивог бујања вегетације.

Будући да је до великог отапања дошло само у области Антарктичког полуострва, неки научници не мисле да је то показатељ глобалног загревања. Међутим, према једној норвешкој студији, у опасности је и лед са Арктика. (С обзиром да се Северни пол не налази на копну, већину Арктика сачињава лед из мора.) Према тој студији, све те промене одговарају предвиђеном обрасцу до којег ће доћи с глобалним загревањем.

Али, на Антарктику не долази само до реакција на температурне промене. Тај континент се описује као „витални мотор који управља великим делом наше глобалне климе“. Ако је то тако, онда даљње промене на овом континенту могу утицати на будућу климу.

У међувремену, високо у атмосфери изнад Антарктика налази се рупа у озонском омотачу која је двапут већа од Европе. Озон, један облик кисеоника, штити Земљу од штетног ултраљубичастог зрачења које оштећује очи и проузрокује различите облике рака коже. Због повећаног зрачења, истраживачи на Антарктику морају заштити своју кожу од сунца и носити заштитне наочаре или наочаре за сунце са специјалним слојем који одбија зрачење како би заштитили очи. Само ће време показати до које мере је погођен животињски свет који се сезонски појављује на Антарктику.

Осетљив континент — пажљиво газите

Можда би ово била прикладна добродошлица посетиоцима Антарктика. Зашто? Према Аустралијском одељењу за Антарктик, постоји неколико разлога за то. Као прво, због једноставних еколошких односа на Антарктику, околина је веома осетљива на поремећаје. Као друго, биљке толико споро расту да се отисак ноге у маховини може видети и после десет година. Оштећено или ослабљено биље препуштено је на милост и немилост јаким ветровима Антарктика, који могу уништити целе биљне заједнице. Као треће, због  екстремно ниских температура могу проћи деценије док се отпаци не разграде. Као четврто, људи могу нехотице донети микроскопске животне облике који су страни овом изолованом, а самим тим и рањивом континенту. И на крају, места која туристи и научници желе да посећују јесу приобална подручја — подручја која су најпогоднија за животиње и вегетацију. Будући да та подручја обухватају свега око 2 посто копна, лако је видети зашто би Антарктик ускоро могао постати претрпан. Зато се поставља питање: ко одржава ред на овом огромном континенту?

Ко влада Антарктиком?

Иако право на делове Антарктика полаже седам земаља, цео континент је јединствен јер нема ни владара ни грађане. „Антарктик је једини континент на Земљи којим у потпуности влада један међународни споразум“, извештава Аустралијско одељење за Антарктик.

На дан 23. јуна 1961. године, 12 земаља је потписало један споразум, назван Антарктички уговор. Отада је број потписаних држава порастао на више од 40. Циљ тог споразума је да се „засигура, у интересу целог човечанства, да ће се Антарктик заувек користити искључиво у мирнодопске сврхе и да неће постати место нити предмет међународне неслоге“.

У јануару 1998, на снагу је ступио Протокол о заштити животне средине Антарктичког уговора. Овај протокол забрањује све облике рударства и експлоатисања рудног богатства на Антарктику за минимум 50 година. Он овај континент и морски екосистем који зависи од њега такође означава као „природни резерват посвећен миру и науци“. Забрањене су војне активности, испробавање оружја и одлагање нуклеарног отпада. Чак су забрањени и пси који вуку саонице.

Антарктички уговор је поздрављен као „пример међународне сарадње без преседана“. Међутим, још увек постоје многи проблеми које треба решити, укључујући и суверенитет. На пример, ко ће уговор ставити на снагу, и како? Како ће се чланице које су га потписале поставити према све развијенијем туризму — који је претња за осетљиву екологију Антарктика? Недавних година је преко 7 000 туриста годишње посетило бродом Антарктик, а очекује се да ће се овај број ускоро удвостручити.

У будућности се могу појавити и други изазови. На пример, шта ако научници пронађу драгоцене наслаге минерала или нафте? Да ли ће уговор спречити комерцијално експлоатисање и загађење које често иде с њим? Уговори се могу променити, а Антарктички уговор није изузетак. У ствари, Члан 12 прави места за то да се уговор може „ модификовати или допунити у било које време једногласном одлуком страна овог уговора“.

Наравно, никакав уговор не може заштитити Антарктик од отпадних материја савременог, индустријализованог света. Каква би штета била ако би дивну ’белу лампу‘ с дна планете помрачиле далекосежне последице човекове похлепе и незнања! Наношење штете Антарктику значило би наношење штете човечанству. Ако ишта можемо да научимо од Антарктика, онда је то да је цела планета — као и људско тело — међусобно повезани систем, који је Створитељ савршено уредио да би нам подржавао живот и да би нам пружао ужитак.

[Оквир⁄Слика на 18. страни]

ШТА ЈЕ ЛЕДНИК?

Дубоко у унутрашњости Антарктика, масе леда насталог од снега крећу се ка обали — неки брзином и од скоро једног километра годишње, према недавним радарским снимцима са сателита. Многе од ових маса леда групишу се попут притока, образујући огромне реке леда. Када дођу до мора, те смрзнуте реке плутају по води и образују леднике, од којих је највећи Росов ледник (овде приказан). Он настаје од најмање седам ледених река или глечера, велик је као Француска и на појединим местима је дебео скоро цео један километар. a

Ледници се у нормалним околностима не смањују. Док глечери наносе више леда до ледника, његови крајњи делови се истискују даље према мору, као што се зубна паста истискује из тубе. Тамо се огромни комади на крају одломе (процес који је назван одваљивање), и те громаде постају ледени брегови. Неки ледени брегови су „велики и до 13 000 квадратних километара“, каже The World Book Encyclopedia. Међутим, то одваљивање је задњих година све учесталије и ледници се смањују, а неки чак потпуно нестају. Иако долази до тога, ниво мора не расте. Зашто? Зато што ледници већ плутају, тако да је њихова тежина иначе у води. Али ако би се отопио лед с копна на Антарктику, онда би то било као да се у море излио резервоар од тридесет милиона кубних километара! Ниво мора би се подигао за око 65 метара!

[Фуснота]

[Слика]

Од Росовог ледника се одваљују масивни блокови леда. Ледник се овде издиже око 60 метара изнад нивоа мора

[Извор]

Tui De Roy

[Слика на 20. страни]

Младунче Веделове фоке

[Извор]

Photo: Commander John Bortniak, NOAA Corps